Infrastruktura i recesija

11.01.2013. | Gradjevinarstvo.rs

Zašto bi trebalo da investiramo i reinvestiramo u našu javnu infrastrukturu koja je u stalnom stanju propadanja?

Kako su meseci prolazili i dubina i oštrina finansijske krize 2008. godine postajali jasniji, mi u redakciji magazina Build smo pomislili da je ovo tačno ona remetilačka promena potrebna da nas natera da iznova promenimo ekonomiju na globalnom nivou.

Izgledalo je kao savršen podsticaj za rešavanje klimatskih promena u realnim uslovima, za zamenu našeg razmišljanja industrijskog doba i infrastrukture, kao i za stvaranje zdravijeg okruženja za našu decu. Za nas je bilo očigledno: Zelena tehnološka revolucija je bila logičan „motor“ povlačenja ekonomije iz jarka i postavke sveta na više sigurniji i održiviji put.

Rani znaci su bili tu:

  • Američki milijarder Voren Bafet je kupovao pruge, jedan od najekonomičnijih vidova dugolinijskog transporta;
  • Predsednik Sjedinjenih Američkih Država Barak Obama objavio je planove za izgradnju američke brze železnice;
  • Kina i neke zemlje Zapadne Evrope (predvođene Nemačkom) su u velikoj meri ulagale u obnovljive izvore energije;
  • Troškovi proizvodnje solarnih panela su opadali; i
  • Električni automobili i pametne mreže su bile teme o kojima se sve više raspravljalo.

Razmišljajući o ambicioznom cilju koji je najavio Džon Kenedi 25. maja 1961. godine – slanje čoveka na Mesec do kraja decenije – uzbudili smo se samo zamišljajući mogućnosti i nenadmašne inovacije čiste tehnologije koje se naziru u budućnosti. Uvereni smo da ovo nije samo momenat u vremenu u tranziciji ka održivoj zelenoj ekonomiji, već naša moralna odgovornost.

Do sada bi velike ekonomije sveta trebale da postavljaju ciljeve slične Kenedijevom i da napreduju u tom pravcu. Kako bismo obnovili same temelje, velike ekonomije treba da prate korak sa razvitkom tehnologija i štite svoje građane u budućnosti, postavljajući lestvicu visoko i pružajući primer ostalima. Prvi i osnovni zadatak sa kojim se suočavaju nacije razvijenih zemalja ove godine jeste pretvaranje recesije u oporavak.

Možda pravo pitanje nije zašto je Kenedi postavio taj cilj, već zašto ne postavljamo sebi ciljeve opet?

Savršeno dobra kriza će propasti

Svaka kriza sa sobom nosi plodove oporavka. Ono što jeste paradoksalno jeste činjenica da je izlazak iz ekonomoske krize jedino moguć negiranjem postojanja krize i što većim pokretanjem proizvodnje i industrije. Naravno, naša ekonomija je nepobidno vezana za ekonomiju regiona i Evropske unije i bez njihovog pokretanja se ne možemo ni mi pokrenuti. Moramo pomenuti i političku paralizu Sjedinjenih Američkih Država, kao i usporavanje kineske ekonomije kao faktore koji ne doprinose bržem prolasku globalne krize. Svetskoj finansijskoj krizi nije pristupljeno na pravi način, i činjenje onoga što je zaista potrebno da se ona stabilizuje na dugi rok se smatra previše politički rizičnim prema američkim i evropskim političarima koji sprovode rigidne ideologije i štite kratkoročna nasleđa.

U međuvremenu, ovde u Srbiji, a i u regionu, imamo ogromnu infrastrukturu, od kojoj je većini prošao „rok trajanja“, koja ima veliku potrebu za rekonstrukcijom ili zamenom. Spisak je beskrajan: Stambene i javne zgrade koje rasipaju energiju, trošni putevi i zarđali mostovi, preopterećena električna mreža i objekti za preradu vode će svi zahtevati decenije istraživanja i razvoja, planiranja, renoviranja, proizvodnje, izgradnje i održavanja. Životi naše dece će bukvalno zavisiti od toga.

Nikada više u našim životima nećemo imati hitnije razloge ili bolju priliku da preduzmemo ogroman posao infrastrukturne obnove:

  1. Velika obučena radna snaga je nezaposlena, lako dostupna i u riziku da postane trajno nesposobna za rad sa svakim prolazećim mesecom.
  2. Obeshrabreni stariji radnici su primorani da odu u penziju prevremeno, sa oskudnim prihodima, dodajući pritisak na već preoterećen penzioni sistem.
  3. Mladi radnici, trenutno nezaposleni i sa malom mogućnošću zaposlenja, manje će naučiti i zarađivati tokom njihovih života.
  4. Prilika bez presedana postoji da se povećaju ciljane tehničke veštine za radnike kroz školovanje i volontiranje, kao i preko mentorskih programa.
  5. Pouzdana infrastruktura je od ključnog značaja za ekonomiju i uspostavljanje moderne i efikasne baze za proizvodnju i trgovinu.
  6. Ubrzane klimatske promene nas sada primoravaju da se prebacimo sa ofanzivnog na defanzivni položaj.
  7. Troškovi kreditiranja nikada neće biti niži.

Dakle, šta čekamo?

 

Reč je o štednji

Koristimo izraz „mi“ u globalnom smislu, jer smo kao (navodno) najpametnija vrsta sa suprotno postavljenim palcem na planeti svi zajedno u ovome.

Verujemo da se svi mi možemo složiti da je globalnoj ekonomiji potrebna „intervencija“ neke vrste koja bi je ponovo pokrenula. Pravi problem jeste u tome što mi ne možemo da se dogovorimo kako da dođemo „odavde“ do „tamo“. Kada je filozof i začetnik političke ekonomije Adam Smit uveo koncept „nevidljive ruke“ kako bi opisao samoregulišuću prirodu tržišta pre više od 250 godina, sigurni smo da nije predvideo negativne posledice te iste ruke koja ima svoj „palac na tržištu“.

Dakle, to je mesto gde vlada treba da dođe do izražaja – postavljanje pravila tržišta kroz politiku i regulativu i vođenje računa o javnom interesu kroz investicije (potrošnju) finansirane od strane prihoda (poreza). Nažalost, to se dešava samo na malom nivou i u lokalnoj sferi.

Prošlo je već četiri godine od kraha iz 2008. godine. Evropska centralna banka nastavlja da se neadekvatno bori sa bankarskim „požarima“, a sada profitabilne američke banke oklevaju da pozajmljuju novac jer je to previše „rizično“. Nakon ukidanja miliona radnih mesta u poslednje četiri godine, mnoge korporacije su sada profitabilnije nego ikada i sede na gomilama novca. Berzanski trgovci i dalje profitiraju kako njihovi kompjuteri brzo ulaze i izlaze na tržišta, reagujući iz minuta u minut na izveštaje o evropskim polumerama.

Takođe je sada potpuno jasno, kao što je više ekonomista predviđalo, da evropske mere štednje (koje su uvedene da bi napale hronične deficite) nisu uspele da uliju poverenje u tržišta predviđena od strane političara. Nije iznenađujuće da te mere štednje vode Evropu nazad u recesiju, povlačeći sa sobom i Sjedinjene Američke Države, a od nedavno, i Kinu sa njima.

Da dodamo so na ranu, čini se da tamo postoji dovoljno novca da se plate neki poslovi koji hitno treba da se završe. Slučajno je to za potrebe turizma u Švajcarskoj i Kajmanskim ostrvima. Jedan odsto privrede se sasvim dobro snalazi.

Kako „sigurnost“ izgleda?

Dozvolite nam da kažemo na ovaj način. Kada najveća ekonomska i vojna sila na svetu, koja takođe ima valutu u kojoj se obračunava rezerva, nije dovoljno „sigurna“ da li da investira u svoju budućnost, ona šalje poruku koja odzvanja širom sveta.

Sedamdeset odsto američke ekonomije je vođeno potrošnjom naroda koji je izgubio 20 godina neto vrednosti od 2007. godine, vraćajući ih finansijski nazad u 1992. godinu. Obučena radna snaga iz srednjeg staleža se smanjuje, popunjavajući poslove sa minimalnom zaradom koji su tradicionalno bili zauzeti od strane mlađih radnika sa nižim obrazovanjem. Plate i penzije padaju, tako da preduzeća ne zapošljavaju jer potražnja jednostavno ne postoji. To je začarana silazna spirala koji su neki ekonomisti već prozvali „izgubljenom decenijom“.

Jednostavna logika (i mnogi ekonomisti) sugerišu da pravilno ciljana, velika infrastrukturna investicija jeste doza adrenalina potrebna da oživi bolesnu ekonomiju. To je radno intenzivni poduhvat koji se ne može obaviti nigde drugde nego u samoj zemlji. On bi dao arhitektonskoj, inženjerskoj i građevinskoj struci preko potreban posao u njihovom polju ekspertize i stvorio nove mogućnosti u komunikacionim i tehničkim delatnostima, od kojih bi svaka od njih injektirala novac direktno u naselja i zajednice u kojima obitavaju.

Sektori van građevinskog bi videli neposredne korisiti kako vodoinstalateri, električari, izvođači, kamiondžije, softverski inženjeri, dobavljači, i njihove porodice ponovo stiču poverenje u državu dok se prihodi u domaćinstvu povećavaju. To se, zatim, odatle proteže naviše i preduzeća svih vrsta počinju da zapošljavaju kako bi zadovoljili povećanu tražnju. Poreski prihodi rastu sa primanjima, pomažući u plaćanju troškova.

Poreski podsticaji direktno vezani sa stvaranje radnih mesta i poboljšanje energetske efikasnosti će održati pozitivno kretanje.

A za onu grupu „ali mi to ne možemo da priuštimo“ koja tvrdi da će potrošnja ostaviti veliki teret duga njihovim unucima, imamo dva pitanja:

  1. Možete li sebi priuštiti da ne uradite to?
  2. Ako ne sada, kada?

Izveštaj „Pripremanje za rizike 21. veka“ (Preparing for 21st Century Risks), koji je nedavno objavila Alijansa za američku proizvodnju (Alliance for American Manufacturing), naglašava oštru realnost:

„Američki način života zavisi od dinamične privrede, postojanje koje se zasniva na stručnoj radnoj snazi, inovacijama i infrastrukturi svetske klase. Veći deo ove kritične infrastrukture je ranjiv na napade, katastrofalne vremenske uslove, zastarelost i propadanje. Neposredna nacionalna bezbednost, pripravnost i ekonomske potrebe zahtevaju podjednako jaku domaću proizvodnu bazu koja je, iz mnogih razloga, erodirala tokom godina.“

Ova realnost opisuje skoro svaku razvijenu zemlju na planeti, i premda se recepti obnove razlikuju od zemlje do zemlje, pokretačka sila koja stoji iza ideje jeste univerzalno primenljiva. Možete se kladiti da će korporacije, bankari i privatni investitori trčati da ugrabe svaku priliku da investiraju nešto od tog viška novca u velike inicijative koji će se odvijati tokom decenija. Oni samo čekaju signal. I mi zaista nemamo više vremena za gubljenje.

 

Klimatske promene su ovde

Bezočno smo ignorisali već nekoliko decenija upozorenja naučnika, pravdajući se sa negativnim uticajima na ekonomiju. Sada se alarmi oglašavaju svuda na svetu, a posebno u Sjedinjenim Američkim Državama. Rekordna suša u Teksasu prošle godine, najveća suša od 1956. godine, je devastirala useve kukuruza i soje, što je za posledicu imalo veću cenu hrane u narednoj godini. Toplotni talasi su iskrivili železničke šine i asfalt na autoputevima. Sve oštrije zime su, takođe, imale svoj danak na dotrajalu infrastrukturu.

Nacionalne agencije Sjedinjenih Država su procenile 2006. godine da je ukupna materijalna šteta i ekonomski uticaj sezone uragana iz 2004. godine bio 45 milijardi dolara. Godine 2011, Nacionalna administracija za okeane i atmosferu (NOAA - National Oceanic and Atmospheric Administration) napravila je rang listu najskupljih uragana od 1900. do 2010. godine i otkrila da su se svi osim jednog desili u 21. veku.

Iako je bilo lako odložiti akciju i zažmuriti onda kada su klimatske promene bile samo buduća „verovatnoća“, mi sada moramo da ih rešavamo direktno. Voda i ušteda energije su kritična pitanja koja ne mogu više čekati. Ekstremni vremenski događaji su sada, po prvi put, direktno vezani za klimatske promene.

Američka vojska je počela da „zeleni“ u velikom stilu, pošto je iskusila strateške slabosti konvoja za snabdevanje fosilnih goriva u Iraku. General Stiven Anderson (Steven Anderson) je, poput mnogih vojnih lidera, shvatio da potrošnja fosilnih goriva čine SAD ranjivim na druge načine. „Postoji velika veza između energije i vojske. Što se više energije koristi, to ste manje vojno efikasni zato što ste ranjivi.“

Mnoge bitke tek predstoje pre nego što globalna „zelena tehnološka revolucija“ dobije bilo kakav zalet i one će biti vođene u političkim i korporativnim centrima moći. Ako se političari velikih zemalja ikada slože da daju „zeleno svetlo“ realnim akcijama za rešavanje klimatskih promena kroz zelene infrastrukturne incijative, ostatak sveta može da stekne pouzdanje koje nam svima treba kako bi prilagodili naše prioritete i ekonomije ka više održivoj budućnosti.

 

Komentari: 0

TEKSTOVI /iz kategorije/


Anketa

Kojom vrstom toplotne izolacije je izolovan vaš stan/kuća?
Mladen 20.08.2019.
Mogao je put za Cacak i preko Panceva, srec...
Nikola K. 12.08.2019.
Oni koji to rade nisu normalni. Taj kip je ...
Goran 10.07.2019.
Kada ce da se uradi put Sremska gazela u Do...
Dragana Tošić 27.06.2019.
Poštovani, molim Vas za kontakt firme u S...
Darko 13.05.2019.
Gondola? Zbogom Kalemegdanu u UNESCO kultur...