Mario Bota: Arhitektura je ogledalo istorije

01.07.2011. | Ilija Gubić | DaNS

Le Korbizije (1887-1965) i Luis Kan (1901-1974) su bili veliki umetnici i mislioci XX veka, kaže Mario Bota (1943, Mario Botta) koji je sa Korbizijeom radio 1965. na projektu bolnice u Veneciji, nikada izgrađene, kao i tri meseca 1969. sa Kanom na postavci izložbe u palati Dukale njegovog projekta za kongresnu zgradu u Veneciji. „Le Korbizije je umeo da tumači zahteve sopstvenog vremena i transformiše ih u arhitektonsko delo, a Kan je uspeo da nasluti probleme koji nastaju tehnološkim razvojem i globalizacijom”, objašnjava Bota.

Bota je sa njima sarađivao zahvaljujući preporukama profesora univerzitetskog Instituta za arhitekturu u Veneciji Karla Skarpe (1906-1978) kod kojeg je diplomirao. Svoj arhitektonski studio oformio je u Luganu (1970). Reputacija koja ga je pratila na početku karijere zaslužena je projektima privatnih kuća snažne geometrijske kompozicije koje asociraju na utvrđenja, jer ovako razmišlja Bota: „Kuća je intimno vezana za ideju skloništa”.

Na početku karijere projektovao je kuće u Rivi San Vitale (1973), kuću u Ligornetu (1976), Pregasoni (1980), Masanju (1981), Viganelu (1981), Stabiu i Orilju (1982), itd. Botini objekti, za koje kaže da su iznad svake mode, poneki iznad lokalne kulture i arhetipski, bivaju predmet stručnih polemika i kritika publikovanih krajem 70-tih i 80-tih godina prošlog veka u mnogim internacionalnim časopisima i knjigama o arhitekturi.

Američki arhitekta i ugledni teoretičar školovan na Harvardu Čarls Dženks (1939) čija su dela prevedena i kod nas (Moderni pokreti u arhitekturi i Nova paradigma u arhitekturi) uvrstio je Botu u „evoluciono stablo” objavljeno u nekoliko njegovih knjiga. Međutim, on je isto tako oštro kritikovao Botinu kuću u Pregasoni rekavši da je veoma hladna, skoro okrutna i da podseća na nadgrobni spomenik, za kuću u Masanju izjavio je: „Ponovo se čini kao da čeka svoj piano nobile”, a sintagmu „novi primitivizam” prikačio je uz kuću u Orilju (C. Jencks, Mario Botta: Six projects. Architectural Design 53/1983).

Sve što nije esencijalno mora biti eliminisano

Dženks nije jedini koji kritikuje Botu čiji rad podvode pod „postmoderni klasicizam”, „neotoskanski stil”, „neorealizam”, „fundamentalistički klasicizam”, itd. Na pitanje da li je kritika uticala na njegov rad, reputaciju i potencijalne klijente, Bota odgovara: „Ne dozvoljavam da na mene utiču komentari kritike, jer često dolaze od osoba koje ne poznaju direktno odnos između arhitekture i konteksta koji je, po meni, najvažniji deo kreativnog procesa”.


Muzej moderne umetnosti u San Francisku

Danas, posle skoro četrdeset godina rada u struci, Botini projekti publikovani su u više od hiljadu arhitektonskih časopisa i knjiga, a najčešći su birani sledeći objekti: Galerija savremene umetnosti Vatarium u Tokiu (1985-90), katedrala u Evriju (1988-95), Muzej moderne umetnosti u San Francisku (1989-95), kapela na planini Tamaro (1990-96), Crkva svetog Jovana Krstitelja u Monju (1992-98), muzej u Bazelu (1993-96), Gradska biblioteka u Dortmundu (1995-98), sinagoga u Tel Avivu (1996-98) itd.

Na pitanje na koliko projekata radi trenutno Bota kaže: „Upravo radim na oko 20 projekata čije završavanje može varirati od nekoliko do deset godina. Svaki od njih zahteva da u kontinuitetu pratim njegove različite faze, od početnih skica sve do realizacije”. Znamo da Botin studio trenutno radi stambeno poslovni kompleks u Trevizu, Univerzitetsku biblioteku u Trentu, stanicu metroa u Napulju, auditorijum u Riminiju, sve to u Italiji, kao i Muzej arhitekture u Mendrisiu u Švajcarskoj u kojem je 1996. oformio Akademiju za arhitekturu. Malo koji arhitekta se može pohvaliti da je učestvovao u stvaranju jedne arhitektonske škole. Zahvaljujući Botinom uticaju ova mlada škola za predavače imala je najiskusnije arhitekte današnjice: Piana, Tom Mejna, Vitorio Gregotija, Alvara Sizu i Tadao Anda sa kojim Bota deli mišljenje da „sve što nije esencijalno mora biti eliminisano”.

Na pitanje šta je to što studenti njegove akademije mogu naučiti od njega Bota odgovara: „Ja sam čvrst u uverenju da je arhitektura ogledalo istorije i moj rad na Akademiji arhitekture, nadam se, služi da u mladim arhitektima učvrsti moje sopstveno ubeđenje da je čin gradnje prirodan čin i da, dakle, ima potrebu za sopstvenim jezikom da bi se mogao izraziti. Arhitektura je delatnost koja jedan prirodni uslov transformiše u kulturni”. Profesore akademije čine arhitekti koji su pre više od trideset godina, kao mladi stručnjaci iz Tićina, svojim projektima podstakli novu debatu o ulozi i važnosti arhitekture u Švajcarskoj.

Njihovo stvaralaštvo privuklo je pažnju šire javnosti izložbom u Cirihu (1975). Tu su bili predstavljeni projekti 21 arhitekte - Bote, Kampia, Galfetia, Reinharta, Luiđia Snozia, Vackinia, itd. Iz svih izloženih projekata jasno se čitalo nezadovoljstvo prema tadašnjoj razvojnoj politici Tićina koja je vodila sve većem uništavanju malih naselja i prepoznatljivih pejzaža. Proučavajući jednostavne oblike tradicionalnih kamenih kuća i njihov odnos sa topografijom, arhitekti Tićina razvili su vlastiti oblikovni jezik koji nije oponašao nego težio. Pristupi arhitekata tom procesu bili su različiti.

Osećam da pripadam italijanskoj kulturi

Izložba „Savremena arhitektura švajcarskog kantona Tićina i njeni protagonisti”, 30 godina nakon prve izložbe u Cirihu, održana je u Zagrebu (2005) kada je Bota održao predavanje na njenom otvaranju. Bota je čest gost i u drugim zemljama našeg okruženja. Internacionalna Akademija arhitekture, osnovana u Sofiji, dodelila je Boti počasnu titulu doktora nauka 1997, a iste godine to je uradio i rumunski Institut za arhitekturu „Ion Mincu” u Bukureštu. Bota je dobitnik i drugih značajnijih nagrada i priznanja. Počasni je član Američkog instituta arhitekata (AIA), Švajcarske akademije nauka, Kraljevskog instituta britanskih arhitekata (RIBA) i dobitnik mnogih nagrada italijanskih institucija za svoj rad u toj zemlji.

Poslednju nagradu, 2006, za doprinos struci dodelio mu je predsednik Italije. Znamo da Bota često govori kako ga je kultura Italije odgajila. „Može se reći da mi je čak i u hromozomima. Ja imam švajcarski pasoš, ali budući da sam završio svoje studije u Milanu, i nakon toga u Veneciji, osećam da pripadam italijanskoj kulturi”, kaže Bota.

Sve su češći komentari nezadovoljnih italijanskih arhitekata o tome kako duh Italije narušavaju inostrani arhitekti koji u njoj grade: Hadid (G. Korolija Fontana, Muzeji Zahe Hadid), Pei, Kalatrava, Mejer, Foster, itd. Bota o toj temi kaže: „Ne verujem da strani arhitekti mogu izneveriti italijanski duh samo zato što rade koristeći sopstveni jezik. Onaj arhitektonski. Mogu, šta više, delovati svuda pod uslovom da poštuju istoriju i kontekst različitih zemalja u kojima grade”. Međutim, setimo se ne tako dobre reakcije stanovnika Milana na Botine intervencije na Milanskoj skali. Na tu opasku Bota odgovara: „Posle prvih kritičkih reakcija čini mi se da je rekonstrukcija teatra La Skala, ipak pobrala veliki uspeh”. Za taj projekat Bota je dobio nagradu za kulturno nasleđe „Europa Nostra” koju dodeljuje Evropska unija.

Potreba čoveka da nađe jedan prostor

„Javni problemi se mogu uspešno rešiti raspisivanjem konkursa. Učestvujem na nekoliko konkursa godišnje i oko dvadesetak mojih najznačajnijih realizacija su plod pobeda na konkursima. Verujem da su oni značajan instrument kulturnog obogaćivanja, jer stimulišu suočavanja”, tvrdi Bota koji je radio na mnogim konkursnim projektima koji su dobili prvu nagradu - projekat za prodavnice i teatar u Varezeu (1989), za dogradnju parlamenta u Bernu (1991), Muzej savremene umetnosti u Saragosi (1993), za zgradu Belgijskog parlamenta u Namuru (1994), Nacionalnu biblioteku „Kralj Fahd” u Rijadu u Saudijskoj Arabiji (1999), itd.

Bez uspeha učestvovao je na konkursima za bolnicu u Agri, rekonstrukciju centralnog dela Štutgarta, izgradnju naučnog centra u Berlinu (sve 1980), zatim na konkursu za Muzej Pikasa u Gernici (1982), kulturni centar u San Sebastianu (1990), na konkursu za urbani razvoj Aleksanderplaca u Berlinu (1993), operu u Kardifu (1994), zgradu Naci onalne danske arhive u Kopenhagenu (1996), filharmoniju u Luksemburgu (1997), novu sinagogu u Majncu (1999), operu u Oslu (2000), Evropsku biblioteku u Milanu (2001), Memorijal 9/11 (2002), itd.

Botu, koji je učestvovao u postavkama izložbi kao što je ona o arhitekturi Skarpe 1984. u Galeriji Akademije u Veneciji sa Borisom Podrekom, koji je projektovao scenografije za nekoliko opera i pozorišnih predstava u Cirihu i Bazelu i dizajnirao nameštaj za Alias i Alesi, pitamo da li ima nečega novog u arhitekturi što ga je obradovalo i kakva je njegova vizija budućnosti grada i njegove arhitekture.

Na ta pitanja, za kraj razgovora, Bota odgovara: „Postoji ponovo ono što je postojalo u antici – potreba čoveka da nađe jedan prostor koji će odgovarati njegovim potrebama i u kome će se prepoznati. Nažalost, vidi se iz publikacija ta moda u kulturi. Moderne građevine trče za idejom autonomnosti, a arhitekti ne shvataju da dobru arhitekturu definiše prostorni odnos objekta i okoline. Treba biti oprezan i veoma kritičan prema današnjoj spektakularnoj produkciji, a sasvim sigurno treba i učiniti da ljudi u arhitektonskim realizacijama prepoznaju pozitivne nade sopstvenog življenja”.

Linkovi:

  • Forma – opeka – detalj (MARIO BOTTA) - link
  • Tadao Ando: Manje je još uvek bolje - link
  • Ričard Mejer: Niko mi do sada nije tražio boju - link
  • Oskar Nimajer: Od običnog do uzvišenog - link
  • Kengo Kuma: Arhitektura je jedna vrsta filozofije o sredini i okolini - link
  • Mario Botta Architetto - link
  • Mario Botta - link

Komentari: 0

Vezane kategorije


TEKSTOVI /iz kategorije/


Anketa

Kojom vrstom toplotne izolacije je izolovan vaš stan/kuća?
Шумадинац 16.09.2019.
1. Смедерево - Зрењанин - Кикинда - Хоргош....
Darko 09.09.2019.
Po zakonu za sve nelegalno izgrađene objekt...
Miodrag 27.08.2019.
Jedno pitanje. Šta ako je investitor NN lic...
Mladen 20.08.2019.
Mogao je put za Cacak i preko Panceva, srec...
Nikola K. 12.08.2019.
Oni koji to rade nisu normalni. Taj kip je ...