Tadao Ando je poznati japanski arhitekta rođen u Osaki 1941. godine
Ando je samouki arhitekta. Isprva se bavio profesionalnim boksom. Od svoje desete pa do sedamnaeste godine kod jednog tesara je učio obradu drveta i pravio modele aviona i brodova. Posebno se zainteresovao za arhitekturu čitajući kao mladić jednu knjigu o Le Korbizjeu, koji je na njega ostavio veliki uticaj. Sve svoje znanje o arhitekturi stekao je autodidaktičkim putem obilazeći hramove, svetilišta i čajdžinice u Japanu i praveći makete brodova i crkava na vodi.
U periodu između 1962. i 1969. godine putovao je po Evropi, Africi i SAD-u, gde je proučavao objekte velikana arhitekture kao sto su Alvaro Aalto, Frenk Lojd Rajt, Le Korbizje i Mis Van der Roe. Sa 28 godina vraća se u Osaku gde 1969. godine osniva svoju firmu Tadao Ando Architect & Associates. Prvi nacrti bili su mu male drvene kućice, enterijer i komadi nameštaja. Godine 1975. izgradio je kuću Azuma u Osaki, za koju je dobio priznanje Japanske arhitektonske asocijacije.
Dobitnik je mnogih značajnih nagrada, među kojima su najvažnije Karlsbergova nagrada 1992. godine i prestižna Prickerova nagrada (Pritzker - Preis) za arhitekturu.
Majkl Hamond (Michael Hammond) u razgovoru sa Tadao Andom
Prošle nedelje, japanska ikona, Tadao Ando svratio je u London da bi prisustvovao seriji događaja. Došao je radi zaključivanja dogovora oko izrade projekta objekta u Mejferu (Mayfair), otvaranja izložbe svojih radova u Hamilton galeriji i da bi održao predavanje na Kraljevskoj Akademiji. Predavanje je bilo rasprodato, svih 450 sedišta su razgrabljena stavljajući tako do znanja da se londonci interesuju za njegovu, jedinstvenu, vrstu arhitekture.
Niko ne može da prebaci krivicu strašnog zemljotresa i cunamija koji je pogodio Japana na uticaje globalnog zagrevanja ili klimatskih promena, ali nesreća i njene posledice su teško pale Ando-u i on ovo, jasno, vidi kao pravi poziv za buđenje koji prikazuje krhkost naše planete i podsetnik snage prirode koja može biti oslobođena ako se ugljenični trend ne preokrene.
Posebno je bio pogođen nesrećama hiljada siročadi koji su to postali posle cunamija i osnovao je humanitarni fond koji će im pomoći da dobiju dobro obrazovanje. Čak i ovde, njegov inovativni pristup donosi ploda - pristalice ovog fonda moraju da se obavežu da će davati doprinosa deset godina. "Zašto deset godina?" dodaje on, "Pa da ne bi zaboravili." Ovo je odličan primer njegovog verovanja kako se održivosti mora pristupiti holistički, u svakom delu života.
Uskoro je postalo evidentno da su mnoga pitanja koja sam planirao za njega postala irelavantna. On je želeo da priča samo o prirodnoj katastrofi. Ipak sam ga pitao da li je njegov pristup arhitekturi i projektovanju evoluirao za njegovih 40 godina prakse.
"Posle tako velike prirodne katastrofe kao što je cunami, suština arhitekture, poenta, jeste stvarati okruženja koja su bezbedna za mentalno i fizičko zdravlje ljudi i koja će biti uobičajna za svaki aspekt arhitekture, od urbanističkog planiranja do stambene izgradnje.
Stambena izgradnja predstavlja ljudska bića, u stvari sam život, zato što je to mesto gde jedete, spavate i provodite slobodno vreme. U ovom smislu, stambena izgradnja je početak arhitekture. I tako sam i ja počeo svoj put u arhitekturi, sa pojedinačnim kućama, zatim stambenim zgrada i sada je to sve evoliralo u urbanističko planiranje. Tako da se poenta nije promenila za mene, započeo sam svoju karijeru gradeći bezbedne objekte koji su razumni njenim korisnicima."
Pitao sam ga kako se oseća sada kada se svet "probudio" i okrenuo minimalizmu, i kada se svi pridružuju tom konceptu projektovanja koji je Japan započeo: "Minimalizam - to je stvaranje prostora. Bez obzira da li je reč o starijem tipu objekta ili novom, i sa pretpostavkom da on obezbeđuje osnovne potrebe (bezbednost, udobnost i prijatnost), ja još uvek verujem da je manje bolje."
Tadao Ando razmišlja o promenama koje su se desile za vreme njegovog života i projektima koji te promene prate: "Pre četrdeset godina na planeti Zemlji imali smo tri milijarde ljudi, a sada ih ima sedam milijardi. I ova činjenica znači da ćemo imati manje energije za svaku osobu, da nećemo imati dovoljno resursa i hrane, i arhitektura ne može biti izolovana od ovog, osnovnog, događaja. To znači da ćemo morati da promenimo osnovni pristup arhitekturi uskoro.
Tako da će, naravno, održivost biti ključna stvar za našu planetu i njeno preživljavanje. Mi moramo da koristimo svu našu mudrost i zaista budemo vredni. I iz te perspektive, arhitektura ima veliku odgovornost, i umesto dosadašnjeg puta arhitekture, stvaranjem nekih novih koncepata trebalo bi da prihvatimo ovaj novi izazov. Pričamo o obnovljivoj energiji, solarnim izvorima, snazi vetra i slično, i mi moramo da inkorporiramo njih, ne na jednostran i pojedinačan način, već u mnogo složenijim, mnogobrojnim načinima ili nećemo biti spremni da održimo deset milijardi ljudi koji će naseljavati ovu planetu za četrdeset godina."
Linkovi:
