Zašto namenski građeni gradovi ne mogu rešiti životne probleme

04.04.2014. | Gradjevinarstvo.rs

Šta je bolje, život u novom gradu podignutom od temelja nagore ili život u postojećem gradu koji je slobodan da se prilagodi? Evo gde se projektanti i stanovnici gradova ne slažu.

Lutanje ulicama Songdoa bi trebalo da bude prijatno iskustvo. Južnokorejski grad se može pohvaliti ulicama koje su čiste i prostrane, ne postoje saobraćajne gužve, a vozila nisu parkirana po ulicama, već u podzemnim garažama. Svetlucavi neboderi rastu oko centralnog parka, i sve što vam je potrebno je na samo nekoliko minuta hoda udaljenosti.

Songdo, Južna Koreja

U ovom gradu takođe ne postoje kamioni za smeće: đubre bačeno u kante se usisava u pneumatske cevi koje to đubre šalje na obradu. A njegovi ekološki aspekti su priča za sebe. Kao i vodovodne i kanalizacione cevi i sistem sive vode koji reciklira otpadne vode. Grad Songdo je idealan primer pametnog grada, zaliven sa elektronskom infrastrukturom, prepun sa isprepletenim optičkim vlaknima koji prenose podatke velikom brzinom, zasut sa senzorima koji prate sve, od uslova u saobraćaju do požarnih alarma.

Ono što nedostaje Songdou jeste istorija. To je namenski građeni grad izgrađen na povraćenom zemljištu, poslovno čvorište koje se kristalizovalo na obali Žutog mora kao konurbacija susednog grada Inčon. Dakle, da li je Songdo prototip grada 21. veka i prikaz onoga što dolazi za nas ostale? Da li je ovo projekat budućnosti?

„Ja ne mogu da vidim Songdo kao smisleni način modela za budućnost, osim možda kao jedne nespretno napisane distopije“, kaže urbanista Adam Grinfild (Adam Greenfiled), autor knjige „Protiv pametnog grada“ (Against the Smart City). „On je ništa drugo osim skupa konvencijalnih komercijalnih nekretnina - mada bolno preciznih, a možda i manje uspešnih od većine.“

On može biti u pravu. Vizionarski gradovi prizvani iz mašte graditelja nisu ništa novo. Iako je mogućnost izgradnje grada u potpunosti od nule svakako privlačna, čist raskid sa prošlošću nije garancija dugoročne sreće sa budućnošću. Odsanjane vizije koje su postale Brazilija, Milton Kejns i Adelejd su sve postigle razuman nivo uspeha, ali za svaku od njih negde postoji neko nalik Palmanovi, „idealnom“ italijanskom gradu izgrađenom 1593. godine koji se pokazao toliko nepopularnim da su vlasti nudile pomilovanje svakom kriminalcu koji je bio spreman da se u njemu nastani.

„Lično ja ne bih nikada izgradio grad od nule“, kaže Grinfild. „Mislim da je to veoma loša ideja od početka: rasipnička po Zemlju, destruktivna po integritet ekosistema i bacanje resursa. Ima dosta prostora za densifikaciju (zgušnjavanje izgrađenog urbanog prostora) u okviru postojećih urbanizovanih lokacija.“

Namenski građeni gradovi su postali moderni u poslednjih nekoliko godina, ali ne i uspešni. U Abu Dabiju, britanski arhitektonski biro Fosters and Partners je započeo rad na gradu Masdar, nulto-ugljeničnom aerotropolisu izgrađenom u pustinji, ali planovi za futuristička samohodna električna vozila i hlađene podzemne hodnike su već odbačeni.

Masdar, Abu Dabi

Privatno izgrađeni indijski grad Lavasa je butik-grad, koji je projektovan da liči na italijanski grad Portofino, postao je zaglibljen u kontroverzi i birokratskim natezanjima. A mnogo hvaljeni pametni grad obećan od strane „PlanIT“ inicijative u Portugalu tek treba da postavi kamen temeljac – pametni ili bilo kakav drugi.

Nepovezani odnos između ljudi koji projektuju gradove i ljudi koji moraju da žive u njima je periodični problem. Saobraćajno nezagušene ulice Songdoa duguju tu činjenicu više nedostatku građana nego nedostatku automobila. Vlasti ne daju pomilovanja korejskim zatvorenicima još uvek, ali grad se bori da privuče stanovnike.

„Osnovna pretnja pri urbanističkom planiranju je kao i uvek ista: da će masterplan u potpunosti zanemariti fundamentalne promene u društvenoj ili tehnološkoj praksi“, kaže Grinfild, dodajući da on „bukvalno postavlja nepromenljive pojmove o ličnoj ili poslovnoj mobilnosti koja su uvek živa, dinamična i otvorena pitanja.“ Najočiglednije od tih pitanja je bio eksplozivan rast ličnog vlasništva automobila, što je trend koji je zadavio gradove od Njujorka do Šangaja.

Buduća nesavršenstva

U knjizi „Grad: Vodič za urbano doba“ (City: A Guidebook for the Urban Age), autor P.D. Smit (P.D. Smith) se slaže da bi gradovi bili uspešni, važnije je da oni mogu slobodno da se razvijaju po potrebi umesto da slede fiksni plan urbanista. „Moj stav bi bio da ukoliko se ljudska priroda ne promeni fundamentalno, gradovi će u suštini biti isti. Jedna od stvari koju vidim kada posmatram istoriju gradova jeste kontinuitet u svim kulturama i vremenskim zonama: ljudi žele da se druže, oni žele da budu bezbedni, oni žele priliku da rade, zarade novac i kupuju ili trguju; oni žele dobre škole, zdravstvo i tako dalje.“

Futuristički modeli gradova kao što je Songdo su manje predviđanje onoga što će doći, a više odraz onoga što leži u srcima savremenih projektanata. Kao i naučna fantastika, futuristička predviđanja o gradovima ne uspevaju uvek. Pre pedeset godina, Liverpul je izlegao ambiciozni plan za plutajući grad od povišenih šetališta koji odvajaju pešački od drumskog saobraćaja.

Posleratne godine su takođe videle nalet arhitektonskih projekata za gradove gde bi lični helikopteri zamenili lične automobile, što bi svakako objasnilo porast upotrebe ravnih krovova u toj eri. Nekada futuristička jednošinska železnica (monorail) je postala tako simbol preterano optimističkog urbanizma koji je ismejan u jednoj epizodi Simpsonova 1993. godine. Nijeda od tih vizija nije ostvarena, i današnji gradovi su uglavnom oskudni u šetalištima na nebu, heliodromima i jednošinskoj železnici.

Dakle, možemo li očekivati da se sadašnji trendovi nastave? Jedna od najočiglednijih promena u gradovima je bio razvoj zgrada sa čeličnom konstrukcijom na početku 20. veka, što nam je omogućilo gradnju naviše, masovno povećavajući urbanu gustinu i otpočinjući nalet vrtoglave arhitekture. Ovaj trend ne pokazuje znake usporavanja, sa gradovima koji se i dalje takmiče koji od njih će izgraditi najvišu moguću zgradu.

Neboder Burdž Kalifa se popeo do neverovatnih 830 metara, ali čak će i on biti skinut sa pijedestala od strane kilometarske Kraljevske kule koja se gradi u susednoj Saudijskoj Arabiji. I još uvek možemo ići više. Ali, pored njihove ekstravagancije, supertornjevi pate od više praktičnih problema, kao što je količina korisne površine koja mora biti žrtvovana za liftove koji održavaju stanare u zgradi u pokretu. Super-neboderi su upadljiv nakit u obrisima grada, ali malo je verovatno da će postati sveprisutni kao njihovi manji rođaci.

Kraljevska kula, Saudijska Arabija

Ono što nam karakteristike grada Songdo mogu otkriti je nagoveštaj zabrinutosti koji će pokretati projektante gradova u decenijama koje dolaze: posebno obraćanje bliže pažnje na korišćenje resursa i energetsku efikasnost. Po pravilu, što ljudi žive bliže jedni drugima, više postajemo energetski efikasniji i samim tim i ekološki osvešćeniji.

Gradovi imaju manji uticaj na životnu sredinu po stanovniku od predgrađa, pa čak i od seoskih naselja. Izazov sa kojima se suočavaju projektanti gradova nas razdvaja od aveti nekontrolisanog urbanizma 19. veka, sa svojim skučenim i prljavim slamovima, i umesto toga predstavlja viziju života visoke gustine koji je privlačan za preko tri milijarde ljudi koji će živeti u našim gradovima.

Povećanje urbane populacije, kao i klimatske promene koje dovode do intenzivnijih i nepredvidljivih vremenskih uslova, bi mogli da gurnu gradove u nestašice vodnih resursa, podstičući potrebe za naporima očuvanja tog resursa. Ovo podrazumeva intergisanje rešenja za uštedu vode u gradskom okruženju, kao što su vodopropusne površine koje upijaju padavine. To bi moglo da nas navede da počnemo da razmišljamo o gradovima ne kao o koncentraciji urbanih građevina, već kao sistema koji su deo šireg prirodnog okruženja.

„Najveća pojedinačna upotreba vode za piće je ispiranje toaleta“, kaže profesor Džobi Boksal (Joby Boxall), šef tima za inženjering vodne infrastrukture u grupi „Pennine Water Group“ koja deluje pri Univerzitetu u Šefildu. „Da li je to razumno? Zašto ne bismo koristili kišnicu ili sivu vodu?“ Međutim, za razliku od Songdoa, mnogi gradovi će biti primorani da se oslone na rešenja koja ne zahtevaju potpuno novu infrastrukturu za sada. „Promena ponašanja ljudi je potencijalno važna kao i promena infrastrukture kako bi se najbolje koristili vodni resursi“, kaže profesor Boksal.

U Australiji je vodo-osetljivi urbani dizajn postao parola izgradnje gradova. Prilikom izrade lokacije za potrebe održavanja Olimpijskih igara 2000. godine u Sidneju, graditelji su integrisali mere kao što su zamke koje hvataju atmosferske padavine i recikliraju ih za upotrebu u navodnjavanju parka, ispiranju toaleta i kao protivpožarnu rezervu, štedeći oko 850 miliona litara pijaće vode godišnje.

Ali prilagodljivost i snalažljivost stanovnika je određujuća karakteristika pravog grada sutrašnjice, kaže Grinfild. „Ako bih morao da se kladim, ja bih se kladio će većinu gradova odlikovati ambijent koji mi sada asociramo sa najvećim gradovima država u razvoju. Dnevni život će karakterisati nesigurnost, neformalnost, snalaženje u najtežim okolnostima, sa osećajem adaptacije koji je ujedno zadivljujuće genijalan i očajan.“

Na kraju, neće arhitekte i urbanisti definisati gradove sutrašnjice, već ljudi koji žive u njima. Drugim rečima, to ćete biti vi.

Komentari: 0

TEKSTOVI /iz kategorije/


Anketa

Kojom vrstom toplotne izolacije je izolovan vaš stan/kuća?
Nemanja Rodić 05.11.2019.
Bravo,molim vas da pošaljete ekipu da okrpi...
Milan 09.10.2019.
Da, sve je to lepo u teoriji. Međutim kao i...
Maxs 24.09.2019.
Pa neka plate 50€ i neka prijave radnike na...
Darko 23.09.2019.
Teško da će neko južno od Save da se vraća ...
Шумадинац 16.09.2019.
1. Смедерево - Зрењанин - Кикинда - Хоргош....