Beogradska Slavija, trg koji to nije

19.09.2011. | Slobodan Giša Bogunović | Politika - Kulturni dodatak

Na razglednicama Slavije s početka XX veka uvek sličan prizor. Usred raskrsnice lepo odevena gospoda, poneko dete, dama sa amrelom, ukraj prizora konji upregnuti u fijakere. Trg je pokriven kaldrmom, a najveći zbor je oko kioska Društva za ulepšavanje Vračara, s poligonalnim krovom i ljupkom lanternom u vrhu. Fasadni zastor je za to vreme prikladan, čak stilski uobličen: ističe se stari hotel Slavija, do njega, izvedena u arhitektonskoj mimezi, zgrada Popovića. U pozadini fijakerske stanice se ne vidi, ali je tu kuća Nekvasila – zatim Sala mira Fransisa Makenzija, osnivača Englezovca, malo dalje, na uglu s Beogradskom – apoteka Crveni krst. Na oba ugla Kralja Milana neugledne a posećene kafane, a na utoku Deligradske u trg, za to vreme porodične palate: Vučova kuća i naspram nje trgovca Aleksića – dela Leka i Nestorovića. Čitav trg je živ, poslovan, u njemu ima sadržaja i valjanog povoda zadržavanju. Oko Sale mira, zahvaljujući različitim obrazovnim programima, sabrana je i duhovna energija građana Vračara.

Jednako je i kasnije, u godinama pred II svetski rat, po svedočenju Rastka Petrovića još i burnije: čak se srce Beograda u to vreme sasvim pomerilo s Terazija na Slaviju.

Vek kasnije, u godini naše zajedničke sadašnjosti, po obodu Slavijinog kruga prostori zahvaćeni prazninom, privremene a zapravo decenijske raspukline. Umesto skladne trospratnice arhitekte Maslaća na uglu Prote Mateje i Makenzijeve – tačno 86 automobilskih polja Parking servisa; umesto zgrada u Prote Mateje, umesto Sale mira, knjižare i apoteke, koje su srušene pre dve decenije – tzv. fast park Slavija 2 – 130 mesta. Na uglu s Beogradskom, najdugovečnija beogradska rupa – Mitićeva, danas zatravnjeni 2D parkovski provizorijum s nekoliko mladih drveta. Dalje po kružnici nanovo praznina, ali celog poteza između Kralja Milana i Nemanjine – trolejbusko-autobuska postaja u odudarno-nadrealnoj pozadini Golijaninove Narodne banke. Zatim nagoveštaj smisla u Miljkovićevom i Radojičićevom poslovnom centru Slavija, preživelim zgradama Vučove (MacDonald's) i naspramne Aleksićeve kuće, kao i Hrnjičekove, te najzad, na kraju kruga, istoimeni hoteli – stara i nova Slavija Ignjatovića i Đakovića, prekriveni ogromnim čađavim čaršavima i nalepnicama reklama za maskare, osiguranje i žvakaće gume.

Rolerkoster

Šta sve treba da se stekne da okvir možda i najznačajnijeg prostora prestonice bude fizički razgrađeniji i rastočeniji, urbano i arhitektonski zaostaliji nego pre jedan vek? Da se za više od 120 godina, koliko približno traje njegovo opremanje nameštajem, zavesom i svetlom grada, kontinuitetom i napretkom, organskom povezanošću građevina, funkcijom koja bi odgovarala potrebama grada, najzad i estetikom koja bi valjalo da zadovolji kriterijum evropske prestonice, ne uspe dobaciti ni dotle da Slavija uopšte zasluži pojam trga? Kakve istorijske nedaće mogu biti izgovor, kakvi krupni i sitni interesi, nedoumice, pretvorni perfekcionizmi, koliko zaludnih urbanističkih utakmica i protraćenih rešenja, apatije, korupcije, nepreduzimljivosti? Ko snosi odgovornost što je Slavija, umesto trga – sramotni haotični sutok sedam ulica, što je u njoj jedino valjano i čvrsto ono nad njom, prirodna kapa koju je Dobrović isticao govoreći o skladu otvorenih prostora – nebo, njihova četvrta dimenzija?

Slavija je danas ogromni raščinjeni dvohektar, bezoblik koje čeka značenje i kalup, urbano telo bez glave i smisla, provincijalna središnjica prestonice, a kako izgleda, ništa manje i središnjica prestone provincije. Danas, više nego ikad, Slavija je i duhovno opustošena. Ona je prolazište a ne odredište, tu se ne zastaje već žurno prolazi, tek u nuždi sreće; tu se još ređe ko nalazi i dočekuje.

align="justify"Na sve to, Slavijom je teško proći kako vozilom tako i peške, samo što brže, u jednom suludom karuselu automobila, kamiona, tramvaja, trolejbusa i pešaka, uz opšte previđanje i neznanje o pravu prvenstva. Kako pravila nema, a povrh svog nereda, Slavija je pri tom i arena alfizma i drčnosti gde vozačima treba gledati pravo u oči. A sva kavga, sav haos lažne potentnosti, svi vozači, putnici, skrajnuti i ustrašeni pešaci uterani u ovaj beogradski rolerkoster, vrte se već decenijama, tačnije od 1949. godine, bizarno, neshvatljivo i nimalo mareći, oko posmrtnih ostataka revolucionara Dimitrija Tucovića.

Takva kakva je danas, Slavija je epitom naše vekovne nesposobnosti i nepostojanosti, prostorni otisak besciljnosti u stvaranju grada i gradskih prostora, sabrana nemoć ujedno. Istrošenih ideja i neostvarenih inicijativa, u stanju ozbiljne malodušnosti koja nas već određuje i kao celinu, svaku novu ideju o Slaviji dočekujemo sa odlučnom negacijom. U nekim boljim vremenima kada bi se nekome rodila vredna zamisao, bila bi prigrabljena, prisvojena, njome bi se zapalili i opili. Tada ideji ne bi bio potreban vlasnik, ona bi uzletela sama, a za njom svi.

Spomenik energiji duha

Najnovija ideja o izgradnji Tesline kule na Slaviji, arhitektonske varijacije telekomunikacionog tornja koji je kratko postojao na Long Ajlendu (Long Island 1910–1917), stala je sada u dugačak red onih u kojoj su čekale, ne dočekavši, mnoge pre nje, a sigurno i posle nje. Izrečena pre samo nekoliko meseci, već je doživela da bude iznapadana i napuštena.

A ona se ipak, uz sve svoje nedostatke, ističe jednom osnovnom vrlinom. Jasno zarezuje po praznini vekovne bezvoljnosti i kenomanije, po praznini tog prostora koji se od Beograda otima i odaljuje, umesto da mu je blizak i njegov. Iščašena u svojoj smelosti, rasterećena u svojoj slobodi, odudara od sagledavanja Slavije kao univalentnog beogradskog Sitija budućnosti, nadograđuje je iznenađenjem i kuriozitetom. Teslina kula ne može rešiti rastočje i haos ovog prostora, ali je od svih dosadašnjih drugačija i hrabrija. Pre svega zato što je, bez obzira na funkciju – spomenik, i to Ideji koja mosti vekove, a ne Mamonu koji bi Slaviju gurnuo na pokretnu traku ponude i potražnje. Uz to, spomenik je Tesli i njegovom svetlu, gotovo svemu što je iz struje rođeno, umreženosti ljudskoj, po Tesli i vaseljenskoj, konotacija je bezbroj, ali ponajviše Srbiji koja bi tamo gde sada nije. Bila bi nadasve spomenik energiji duha i pameti, kojoj se može protiviti samo onaj ko ne pojmi i ne trpi pustoš današnje, ali i naumljene buduće Slavije.

Kod ove ideje prednost i nedostaci se međutim sustiču, njene mane i vrline su od jednog izvora, od istog porekla. Ona ovoga puta stiže sa najvišeg državnog mesta. Svi koji bi je podržali jedva veruju da nije pena i iz nje rođen šareni predizborni mehur koji prsne kao i mnoga poštena očekivanja. Stiže, nadalje, u vreme ozbiljnog posrtanja, iz centra države koja na početku veka, za razliku od prethodnog, ne poznaje ni međe držeći se preopasnog limba između kosovskog i evropskog nedohvata.

Da jasno znamo šta hoćemo i kuda smo krenuli, znali bismo i šta sa svakom travkom na Slaviji, kamoli saobraćajem, rondelom u njenom središtu ili cezurama na njenom obodu. Hoćemo li sami, za Rusijom ili Evropom, hoćemo li ulevo, udesno ili po centru, koji su nam pravi simboli i znamenja, gde ćemo sa Tucovićem, sa Teslom, ko nas vodi u prošlost a ko u budućnost? A ako je tako sa državom, kako li tek može biti sa Slavijom?

Beograd je u svojoj istoriji iskusio velike graditeljske iskorake u vreme ozbiljnih državnih iskušenja, setimo se vremena opisanog na početku ovog teksta, a trg je, rekli bi mnogi, lakše uobličiti nego državu. Ali ne bez ozračja ideje i pravca.

 

Komentari: 0

Vezane kategorije


TEKSTOVI /iz kategorije/


Anketa

Kojom vrstom toplotne izolacije je izolovan vaš stan/kuća?
Darko 13.05.2019.
Gondola? Zbogom Kalemegdanu u UNESCO kultur...
TikiCar 25.04.2019.
Spominje se povezivanje NBG sa Rakovicom, a...
veselnik 13.04.2019.
"Služba za urbanizam koja će okupiti 10 str...
Ljubinka 09.04.2019.
Da li se na zidove koji su krecenim prajmer...
Maks 04.04.2019.
Političari treba da shvate da se autoput, o...