Beogradska Slavija, trg koji to nije

19.09.2011. | Slobodan Giša Bogunović | Politika - Kulturni dodatak

Na razglednicama Slavije s početka XX veka uvek sličan prizor. Usred raskrsnice lepo odevena gospoda, poneko dete, dama sa amrelom, ukraj prizora konji upregnuti u fijakere. Trg je pokriven kaldrmom, a najveći zbor je oko kioska Društva za ulepšavanje Vračara, s poligonalnim krovom i ljupkom lanternom u vrhu. Fasadni zastor je za to vreme prikladan, čak stilski uobličen: ističe se stari hotel Slavija, do njega, izvedena u arhitektonskoj mimezi, zgrada Popovića. U pozadini fijakerske stanice se ne vidi, ali je tu kuća Nekvasila – zatim Sala mira Fransisa Makenzija, osnivača Englezovca, malo dalje, na uglu s Beogradskom – apoteka Crveni krst. Na oba ugla Kralja Milana neugledne a posećene kafane, a na utoku Deligradske u trg, za to vreme porodične palate: Vučova kuća i naspram nje trgovca Aleksića – dela Leka i Nestorovića. Čitav trg je živ, poslovan, u njemu ima sadržaja i valjanog povoda zadržavanju. Oko Sale mira, zahvaljujući različitim obrazovnim programima, sabrana je i duhovna energija građana Vračara.

Jednako je i kasnije, u godinama pred II svetski rat, po svedočenju Rastka Petrovića još i burnije: čak se srce Beograda u to vreme sasvim pomerilo s Terazija na Slaviju.

Vek kasnije, u godini naše zajedničke sadašnjosti, po obodu Slavijinog kruga prostori zahvaćeni prazninom, privremene a zapravo decenijske raspukline. Umesto skladne trospratnice arhitekte Maslaća na uglu Prote Mateje i Makenzijeve – tačno 86 automobilskih polja Parking servisa; umesto zgrada u Prote Mateje, umesto Sale mira, knjižare i apoteke, koje su srušene pre dve decenije – tzv. fast park Slavija 2 – 130 mesta. Na uglu s Beogradskom, najdugovečnija beogradska rupa – Mitićeva, danas zatravnjeni 2D parkovski provizorijum s nekoliko mladih drveta. Dalje po kružnici nanovo praznina, ali celog poteza između Kralja Milana i Nemanjine – trolejbusko-autobuska postaja u odudarno-nadrealnoj pozadini Golijaninove Narodne banke. Zatim nagoveštaj smisla u Miljkovićevom i Radojičićevom poslovnom centru Slavija, preživelim zgradama Vučove (MacDonald's) i naspramne Aleksićeve kuće, kao i Hrnjičekove, te najzad, na kraju kruga, istoimeni hoteli – stara i nova Slavija Ignjatovića i Đakovića, prekriveni ogromnim čađavim čaršavima i nalepnicama reklama za maskare, osiguranje i žvakaće gume.

Rolerkoster

Šta sve treba da se stekne da okvir možda i najznačajnijeg prostora prestonice bude fizički razgrađeniji i rastočeniji, urbano i arhitektonski zaostaliji nego pre jedan vek? Da se za više od 120 godina, koliko približno traje njegovo opremanje nameštajem, zavesom i svetlom grada, kontinuitetom i napretkom, organskom povezanošću građevina, funkcijom koja bi odgovarala potrebama grada, najzad i estetikom koja bi valjalo da zadovolji kriterijum evropske prestonice, ne uspe dobaciti ni dotle da Slavija uopšte zasluži pojam trga? Kakve istorijske nedaće mogu biti izgovor, kakvi krupni i sitni interesi, nedoumice, pretvorni perfekcionizmi, koliko zaludnih urbanističkih utakmica i protraćenih rešenja, apatije, korupcije, nepreduzimljivosti? Ko snosi odgovornost što je Slavija, umesto trga – sramotni haotični sutok sedam ulica, što je u njoj jedino valjano i čvrsto ono nad njom, prirodna kapa koju je Dobrović isticao govoreći o skladu otvorenih prostora – nebo, njihova četvrta dimenzija?

Slavija je danas ogromni raščinjeni dvohektar, bezoblik koje čeka značenje i kalup, urbano telo bez glave i smisla, provincijalna središnjica prestonice, a kako izgleda, ništa manje i središnjica prestone provincije. Danas, više nego ikad, Slavija je i duhovno opustošena. Ona je prolazište a ne odredište, tu se ne zastaje već žurno prolazi, tek u nuždi sreće; tu se još ređe ko nalazi i dočekuje.

align="justify"Na sve to, Slavijom je teško proći kako vozilom tako i peške, samo što brže, u jednom suludom karuselu automobila, kamiona, tramvaja, trolejbusa i pešaka, uz opšte previđanje i neznanje o pravu prvenstva. Kako pravila nema, a povrh svog nereda, Slavija je pri tom i arena alfizma i drčnosti gde vozačima treba gledati pravo u oči. A sva kavga, sav haos lažne potentnosti, svi vozači, putnici, skrajnuti i ustrašeni pešaci uterani u ovaj beogradski rolerkoster, vrte se već decenijama, tačnije od 1949. godine, bizarno, neshvatljivo i nimalo mareći, oko posmrtnih ostataka revolucionara Dimitrija Tucovića.

Takva kakva je danas, Slavija je epitom naše vekovne nesposobnosti i nepostojanosti, prostorni otisak besciljnosti u stvaranju grada i gradskih prostora, sabrana nemoć ujedno. Istrošenih ideja i neostvarenih inicijativa, u stanju ozbiljne malodušnosti koja nas već određuje i kao celinu, svaku novu ideju o Slaviji dočekujemo sa odlučnom negacijom. U nekim boljim vremenima kada bi se nekome rodila vredna zamisao, bila bi prigrabljena, prisvojena, njome bi se zapalili i opili. Tada ideji ne bi bio potreban vlasnik, ona bi uzletela sama, a za njom svi.

Spomenik energiji duha

Najnovija ideja o izgradnji Tesline kule na Slaviji, arhitektonske varijacije telekomunikacionog tornja koji je kratko postojao na Long Ajlendu (Long Island 1910–1917), stala je sada u dugačak red onih u kojoj su čekale, ne dočekavši, mnoge pre nje, a sigurno i posle nje. Izrečena pre samo nekoliko meseci, već je doživela da bude iznapadana i napuštena.

A ona se ipak, uz sve svoje nedostatke, ističe jednom osnovnom vrlinom. Jasno zarezuje po praznini vekovne bezvoljnosti i kenomanije, po praznini tog prostora koji se od Beograda otima i odaljuje, umesto da mu je blizak i njegov. Iščašena u svojoj smelosti, rasterećena u svojoj slobodi, odudara od sagledavanja Slavije kao univalentnog beogradskog Sitija budućnosti, nadograđuje je iznenađenjem i kuriozitetom. Teslina kula ne može rešiti rastočje i haos ovog prostora, ali je od svih dosadašnjih drugačija i hrabrija. Pre svega zato što je, bez obzira na funkciju – spomenik, i to Ideji koja mosti vekove, a ne Mamonu koji bi Slaviju gurnuo na pokretnu traku ponude i potražnje. Uz to, spomenik je Tesli i njegovom svetlu, gotovo svemu što je iz struje rođeno, umreženosti ljudskoj, po Tesli i vaseljenskoj, konotacija je bezbroj, ali ponajviše Srbiji koja bi tamo gde sada nije. Bila bi nadasve spomenik energiji duha i pameti, kojoj se može protiviti samo onaj ko ne pojmi i ne trpi pustoš današnje, ali i naumljene buduće Slavije.

Kod ove ideje prednost i nedostaci se međutim sustiču, njene mane i vrline su od jednog izvora, od istog porekla. Ona ovoga puta stiže sa najvišeg državnog mesta. Svi koji bi je podržali jedva veruju da nije pena i iz nje rođen šareni predizborni mehur koji prsne kao i mnoga poštena očekivanja. Stiže, nadalje, u vreme ozbiljnog posrtanja, iz centra države koja na početku veka, za razliku od prethodnog, ne poznaje ni međe držeći se preopasnog limba između kosovskog i evropskog nedohvata.

Da jasno znamo šta hoćemo i kuda smo krenuli, znali bismo i šta sa svakom travkom na Slaviji, kamoli saobraćajem, rondelom u njenom središtu ili cezurama na njenom obodu. Hoćemo li sami, za Rusijom ili Evropom, hoćemo li ulevo, udesno ili po centru, koji su nam pravi simboli i znamenja, gde ćemo sa Tucovićem, sa Teslom, ko nas vodi u prošlost a ko u budućnost? A ako je tako sa državom, kako li tek može biti sa Slavijom?

Beograd je u svojoj istoriji iskusio velike graditeljske iskorake u vreme ozbiljnih državnih iskušenja, setimo se vremena opisanog na početku ovog teksta, a trg je, rekli bi mnogi, lakše uobličiti nego državu. Ali ne bez ozračja ideje i pravca.

 

Komentari: 0

Vezane kategorije


TEKSTOVI /iz kategorije/


ISTAKNUTE FIRME /iz kategorije/


Anketa

Kojom vrstom toplotne izolacije je izolovan vaš stan/kuća?
Шумадинац 16.09.2019.
1. Смедерево - Зрењанин - Кикинда - Хоргош....
Darko 09.09.2019.
Po zakonu za sve nelegalno izgrađene objekt...
Miodrag 27.08.2019.
Jedno pitanje. Šta ako je investitor NN lic...
Mladen 20.08.2019.
Mogao je put za Cacak i preko Panceva, srec...
Nikola K. 12.08.2019.
Oni koji to rade nisu normalni. Taj kip je ...