Mustafa Musić: Arhitekta je bio služinče

22.07.2011. | Savo Popović | Večernje novosti

Nagrada za životno delo ULUPUDS-a našem poznatom arhitekti Mustafi Musiću kao i tačno dve decenije rada njegovog biroa Zenit dokaz su da se može opstati i kvalitetno stvarati i u turbulentnim vremenima koja traju koliko i Musićev “Zenit i uprkos karakterističnim bolestima koje su prognale etiku, a afirmisale korupciju, kič...

Povodom izložbe u Muzeju primenjenih umetnosti kustos tog muzeja i autor izložbe Paralele i kontrasti srpske arhitekture 1980- 2005 Ljiljana Miletić-Abramović istakla je da je Musić "odoleleo svim mračnim situacijama", da je "ostao nezavisan" i da ima "svoj nepokolebljivi autorski stav"...

Na pitanje novinara Novosti kako opstaje samostalni umetnik, arhitekta u vremenima nesklonim kulturi, Mustafa Musić kaže: "Arhitekta koji nije integrisan u klanove može da opstane jedino velikim radom i velikom posvećenošću. Rezulatima mora da pokaže da je sposoban da izvrši gotovo svaki budući zadatak za potencijalnog klijenta. To je jedina opcija."

Što se tiče podmetanja u sujetnom svetu umetnosti, arhitekta izjavljuje: "Nemam problema s ljudima, naročito ne s kolegama, pored toga što su moje kolege, mnogi su i moji prijatelji. Moja profesionalna karijera nije kratka i poodavno više ne spadam u mlade, pa ni u arhitekte srednje generacije. Ja, kao samostalni umetnik, jednostavno moram da stvaram, pa tako nekog velikog izbora i nemam. Moram da radim da bih živeo. Ima arhitekata koji imaju veće ili manje platice, što po preduzećima, na fakultetu, po komunalnim službama... njima ti honorari dođu kao neka vrsta džeparca. Takvi u stvari i kvare tržište, spremni da spuste cenu, naročito ako je u pitanju prestižan projekat."

Arhitekta koji je i u kriznim vremenima, u vreme potpunog siromaštva, blokade, gradio kaže: "Baš u tom periodu devedesete-dvehiljadita u mojoj karijeri dogodila su se tri bitna objekta i tri velike nagrade. Tenis klub u Južnom bulevaru dobio je Borbinu nagradu, rekonstrukcija enterijera Kluba DžL - nagradu Aleksandar Šaletić i vila S na Senjaku nagradu za arhitekturu Kompanije Novosti. U toj dekadi nije bilo mnogo gradnje, naročito nisu dizani javni objekti, kao što su škole, bolnice... Čak je i postojeći fond ozbiljno zapušten i ruiniran."

To je doba kada se promenio karakter projektnih zadataka i vrsta investitora. Musić komentariše: "Ljudi su tada zidali za sopstvene potrebe, u skladu sa sopstvenim hirom od para koje su uspeli lako da zarade. Arhitektura te decenije je u ogromnom broju slučajeva pogubno loša. Uprkos tome, to je vreme iznedrilo i poneki briljantan objekat. Tako u vrh srpske arhitekture spadaju Palata Zepter Branislava Mitrovića, Vaska Milunovića i Tešića, Palata Progres Miodraga Mirkovića... To je sretan splet atipičnih okolnosti, spoj vrsnih autora, ali i investitora koji su imali sluha da angažuju te ljude i da podrže njihove napredne ideje."

Da bi Beograd bolje izgledao nužno je da se za sve bitnije gradske lokacije, naročito u užem centru, raspisuju javni konkursi. Tako bi se u poštenoj utakmici došlo do najboljih rešenja. To bi bila šansa i za grad, za struku, a naročito za mlade. Retke su prilike da mlade arhitekte nešto saopšte, ali ne crtežom nego kroz realizovano delo.

Na pitanje da li su i investitori odgovorni za urbano lice Beograda, odgovara: "Investitor forsira i zastupa svoj interes. U tom periodu investitori su bili skloni - a ni sada nije mnogo drugačije, da za svoje pare dobiju ono što hoće. Nametali su i stil i izraz i vrstu arhitekture. U takvim uslovima arhitekta nije bio ništa drugo do - služinče. To je onda izrodilo mnogo katastrofalnih objekata po gradu."

U vezi sa nepostojanjem konkursa, kaže: "Konkursi bi doprineli boljim rezultatima. To je bio predmet direktne pogodbe. Konkurs kao vid javnog nadmetanja i afirmisanja naprednih, novih ideja je najbolji put do pravih rešenja. Nužan je naročito kad se radi o mladim arhitektama koji imaju šta da ponude. To se, međutim, nije dešavalo i otuda tako velik broj loših kuća."

"Čak su i žiriji na konkursima često skloni da se priklone rešenjima koja nisu inovativna, sledeći osrednjašku liniju kakva je zapravo prisutna u srednjoj Evropi.

Činjenicu da su u Beograd dolazila mnoga poznata imena arhitekture, među njima i Danijel Libeskind, Musić komentariše: "Neke finansijske grupacije su uspevale da dovedu poznate svetske arhitekte, značajna imena. Ali, ne na način i ne iz istih razloga kakvi su postojali kad su u Beograd dolazili Aldo Rosi, Franko Purini, Paolo Portogezi, Anselmi... Oni su dolazili radi promocije ideja nove arhitekture početkom osamdesetih. Tad su vođene i stručne tribine. Danas je dosta drugačije. Libeskind je doveden iz komercijalnih razloga i, strogo uzev, njegovo ime je zloupotrebljeno. Naravno, nikom ne bi smetalo ako bi on ostavio dobro delo iza sebe. Ali, danas veliki arhitekta napravi skicu, njegov biro to razradi i on se pojavi još jedanput na gradilištu kad se posao dovršava."

Anonimna arhitektura dominira i u evropskom regionu. Mada, Evropa ima i odličnih zdanja koja su na svaki način posebna, autorska. A ta svakodnevna konfekcija se gradi od materijala i sklopova koje forsira industrija građevinskih materijala. Sve te kuće nalikuju jedna drugoj. Reč je samo o varijacijama na temu. Sve se svodi na variranje elemenata koji su ponuđeni u katalozima građevinskih firmi. Tad se uloga arhitekte svodi više na izbor nego na kreaciju. Zapravo, kreacija postaje izbor.

Komentari: 0

Vezane kategorije


TEKSTOVI /iz kategorije/


ISTAKNUTE FIRME /iz kategorije/


Anketa

Kojom vrstom toplotne izolacije je izolovan vaš stan/kuća?
Mladen 20.08.2019.
Mogao je put za Cacak i preko Panceva, srec...
Nikola K. 12.08.2019.
Oni koji to rade nisu normalni. Taj kip je ...
Goran 10.07.2019.
Kada ce da se uradi put Sremska gazela u Do...
Dragana Tošić 27.06.2019.
Poštovani, molim Vas za kontakt firme u S...
Darko 13.05.2019.
Gondola? Zbogom Kalemegdanu u UNESCO kultur...