Ulična borba: pejzažni urbanizam protiv novog urbanizma

14.07.2011. | Gradjevinarstvo.rs

U njihovom prvom dijalogu, pejzažni urbanista Čarls Valdhajm (Charles Waldheim) i novi urbanista Andres Duani (Andres Duany) otkrivaju da problem nije u širenju gradova, nego je u onom što se nalazi svima ispred ulaznih vrata – ulica.

Nova urbana mreža

Prethodnih godina kontraverza se dobrim delom krčkala oko relativnih vrednosti novog urbanizma, najuticajnijeg pokreta urbanog projektovanja za poslednje dve decenije, i pejzažnog urbanizma koji je prihvaćen od strane Harvard univerziteta, ali još uvek predstavlja nov koncept.

Mnogim projektantima, izvođačima i zvaničnicima, debata – ako su je uopšte svesni – sigurno zvuči akademski. Ali, ipak, pobednik te debate bi mogao da oblikuje izgrađeno okruženje narednih decenija.

Mnoge od tih diskusija fokusirane su na to da li pejzažni urbanizam, koji je specijalizovan za projektovanje skupih, javnih, otvorenih prostora koji imaju ekološke karakteristike, predstavlja zeleniju formu širenja gradova. Prema komentarima harvardskog profesora Čarlsa Valdhajma, najvećeg imena pejzažnog urbanizma, i odgovora Andresa Duanija, najvećeg stručnjaka novog urbanizma, na Kongresu za novi urbanizam (Congress for the New Urbanism) održanog 4. juna, optužbe po pitanju politike širenja gradova se čine neosnovane.

Pravi problem i kamen spoticanja stručnjaka jeste ono što se nalazi ispred svačijih ulaznih vrata. Potrebno je malo zaći u istoriju da bismo objasnili koliko je problem ukorenjen.

Prva je Džejn Džejkobs (Jane Jacobs) u njenom romanu iz 1961. godine „Smrt i život velikih američkih gradova“ (The Death and Life of Great American Cities) hvalila urbane ulice, sa njihovim pravilnim uličnim frontovima – način urbane izgradnje koji je napadan od 1920-tih godina zbog planiranja gradova i ulica prema automobilima. Taj napad, uprkos svemu, nastavio se narednih pola veka – do nedavnog pada tržišta nekretnina – kada se krenulo u širenje urbanih naselja širom SAD-a, ređanjem saobraćajnica sa parkinzima i garažnim vratima.

Novi urbanizam je počeo da se razvija osamdesetih godina, propagirajući dobro organizovane ulične pejzaže kao vrlo bitne za privlačenje pešaka. Iako novi urbanisti, koji su šampioni u projektovanju kompaktnih zajednica, nisu u potpunosti izbacili ideju širenja gradova, imali su dosta uspeha u popularizaciji njihovih ideja o ulicama stvorenim za pešake. Valdhajm, koji je studirao arhitekturu na Univerzitetu Pensilvanije sredinom osamdesetih godina, zapazio je da je novi urbanizam postao prekretnica u projektovanju urbanih naselja u Severnoj Americi tokom njegove karijere.

Sada profesor pejzažne arhitekture na Harvard univerzitetu, Valdhajm se obratio učesnicima Kongresa za novi urbanizam, kojih je bilo oko 1.000, održanog u Viskonsinu. Našalio se da je putovao sa diplomatskim pasošem – svojevrsno priznanje neprijateljstva između pokreta novih urbanista i pejzažnih urbanista. Uverio je učesnike kongresa da on u potpunosti podržava „razvijanje gustih urbanih naselja bez emisija štetnih gasova.“ „Pejzažne arhitekte se ne izvinjavaju za korišćenje koncepta širenja“, rekao je on.

Valdhajm je predstavio naselje nazvano Lafajet park (Lafayette Park) – modernističko naselje od 32ha u Detroitu, izgrađeno kasnih pedesetih godina prošlog veka – koji pojašnjava razlog sukoba mišljenja između pejzažnog i novog urbanizma.

Iako je veoma drugačiji od bilo kog novog urbanog naselja, Lafajet park je ispunio mnoge ciljeve novog urbanizma, složio se Valdhajm. Kompaktan je, ima mešavinu različitih tipova objekata sa različitom namenom, i projektovan je sa mrežom saobraćajnica koje se spajaju. Ali, Lafajet park, koji su projektovali modernisti Ludvig Hilbersajmer (Ludwig Hilberseimer) i Mis van der Roe (Mies van der Rohe), zajedno sa pejzažnim arhitektom Alfredom Kaldvelom (Alfred Caldwell), okreće svoje zgrade od ulica dajući prednost frontovima koji većinom sadrže zelenilo. Lafajet park pokazuje da se može stvoriti naselje „bez tog određenog alata“ zgrada koji su okrenuti saobraćajnicama, kaže Valdhajm. I dodaje da je ovo „značajna razlika“ između novog urbanizma i pejzažnog urbanizma.

Ova, neverovatno iskrena, procena poslužila je Duaniju da započne svoje izlaganje. Hilbersaimer nije obezbedio „ni baštu u dvorištu niti živahnu ulicu napred“, kaže Duani, dodajući da „Zbijenost i urbanizam nisu isto“. Pokušao je da to objasni ovako: „Ukoliko nema velike zbijenosti, ljudska bića neće tuda prolaziti“, osim kada ima privlačnog uličnog fronta.

Kritikovao je renderovane slike pejzažnih arhitekata koje pokazuju Lafajet park pun pešaka. „Zaista sumljam da se ljudi koji su ovde dodati uz pomoć fotošopa, zaista nalaze tamo“, rekao je on, „ali ako se bilo ko od njih snalazi tamo i oseća udobno na toj mreži puteva iz 19. veka, to pokreće pitanje da li bi trebalo da bude razmirica između ovih ideja i vizije novog urbanizma.“

Nastojanje pejzažnih urbanista da ostave netaknute potoke i močvarna područja, bez obzira gde se oni nalaze, „seče mrežu“, rekao je Duani, objašnjavajući da su za pejzažne arhitekte „cevovodi anatema“. Menheten ima 2.700 izvora koji su cevovodima preusmereni, dodao je on. Ako se svaki od ovih izvora poštuje ekološki, grad ne bi mogao da funkcioniše saobraćajno i njegovi građani bi bili raštrkani, objašnjava Duani. Odbijanje da se izvori vode preusmere kroz cevovode na drugo mesto gde bi bili upotrebljeni, negativno utiče na gustinu grada i povećava korišćenje automobila – pogotovo u urbanim centrima. „Zar nije urbano jezgro postizanje ekološke održivosti drugim metodama?“ zapitao je on.

Najveći napadi harvardskog profesora Valdhajma bili su upućeni težnjama novih urbanista ka retro dizajnu. „Vaš kulturni program je iz oko 1979. godine“, dodao je on. Prema novim urbanistima, „dvadeseti vek bi trebalo gledati kao istorijsku anomaliju. (...) Još uvek postoji latentni i siromašni neoklasicizam u srži novog urbanizma.“ Valdhajm se zalaže da mladi arhitekti imaju pravo da budu „deo arhitekture kao kulture na najvećem nivou“ ali da, bez obzira na to, teže urbanizmu koji je svestan svog okruženja.

Duani se složio da „naš najveći prkos jeste prvoklasni dizajn“. Dodao je da je Valdhajm „neverovatno obavešten“ o ranjivosti koncepta novog urbanizma u ovom polju. Pejzažni urbanizam je ponekad sam sebi dovoljan, ali je „skoro uvek bolje projektovan i bolje prezentovan“.

U novom urbanizmu postoji vrlo malo neprijateljstva prema modernizmu, osim što on izmešta tržište i, samim tim, modernizam se generalno izbegava, dodaje Duani. Sledbenici klasične i tradicionalne arhitekture koji gravitiraju prema konceptima novog urbanizma, mogli bi da se ne slože sa Duanijem po ovom pitanju.

Zastupnici ova dva pravca „urbanizma“ mogu se složiti oko smanjenja emisija štetnih gasova i u drugim aspektima ekološkog učinka, dodaje Valdhajm. Jedan nezavršen projekat koji je on predstavio: Lower Don Lands u Torontu, projektovan od strane Ken Grinberga (Ken Greenberg), koji je smatran novim urbanistom, i pod vođstvom glavnog projektanta i pejzažnog urbaniste Majkla Van Valkenburga (Michael Van Valkenburgh). „Spreman sam da taj projekat i njegove karakteristike u vidu zbijenosti i ugljeničnog otiska koji odaje suprostavim bilo kom projektu u ovoj prostoriji“, rekao je Valdhajm.

Valdhajm je, takođe, predstavio naselje The High Line u Njujorku, za koje Duani kaže da ga novi urbanisti „obožavaju“. Ali cena jeste problem – The High Line „košta 90.000 dolara po dužnom metru, dok dobra ulica košta oko 2.100 dolara po dužnom metru“, objašnjava Duani. „Mora da postoji predlog (pejzažnog urbanizma) koji je isplativ.“

Pejzažni urbanizam, sa samo šačicom završenih projekata od kojih su većina parkovi, nije isproban u nošenju sa problemima velikih metropolitskih sredina – uključujući centre gradova, urbanih naselja, kao i manjih gradova, na čemu su novi urbanisti decenijama radili. „Mi nemamo projekata koji su relevantni“, kaže Valdhajm, misleći na broj projekata u državi Floridi. „Imamo mnogo posla ako želimo da dođemo do pozicije hegemona koju oni uživaju.“

„Kao neidealistički pragmatisti“, kaže Duani, novi urbanisti „će upiti znanja o tome šta funkcioniše od pejzažnih urbanista“. Ali, rekao je Valdhajmu: „ako ne upijete (od novih urbanista) principe projektovanja uličnih frontova i mogućnosti „stavljanja potoka u cevovod“, prevlast će ostati nepromenjena“.

Propast i oživljavanje – „Smrt i život“ ako želite – gradova jeste jedan od velikih trendova našeg vremena. Veliki deo ovog oživljavanja usmeren je na urbane ulice, kao što su to primetili Džejkobsova i novi urbanisti, koji su usmeravali važnost izgradnje frontova u cilju stvaranja atraktivnih ulica. Bez obzira koliko su pejzažni urbanisti kreativni, Valdhajmova prezentacija će ostaviti mnoge u sumnji da li je ova grupa ljudi shvatila poruku – i do kog stepena će pejzažni urbanizam promovisati realni urbanizam.

Dodatna objašnjenja o pokretima Novog i Pejzažnog urbanizma

Novi urbanizam je pokret u urbanom projektovanju koji promoviše susedstva unutar kojih se može šetati i unutar kojih su zastupljeni različiti tipovi stanovanja i zaposlenja. Pokret je nastao u SAD početkom osamdesetih, a i dalje je značajan po reformama mnogih aspekata razvoja nekretnina i urbanog planiranja.

Novi urbanizam je nastao pod snažnim uticajem standarda urbanog dizajna koji su bili značajni pre masovne upotrebe automobila i obuhvata principe kao što su tradicionalni dizajn susedstva i tranzitno orijentisani razvoj. Takođe, blisko je povezan sa regionalizmom, environmentalizmom i širim konceptom „pametnog rasta“.

Organizaciono telo koje zastupa ideje novog urbanizma je Kongres za novi urbanizam (Congress for the New Urbanism), koji je osnovan 1993. godine. Prilikom osnivanja ovog tela doneta je Povelja novog urbanizma (Charter of the New Urbanism), koja se zalaže za restruktuiranje javne politike na principima novog urbanizma.

Pejzažni urbanizam je teorija u urbanizmu koja promoviše korišćenje principa pejzažnog projektovanja, umesto arhitekture, po kojoj je ovaj metod uspešniji alat u organizovanju gradova i poboljšanju urbanog iskustva. Pejzažni urbanizam se razvio, prvo, teoretski u poslednjih petnaest godina i daleko je od toga da postane koherentna doktrina. Ova teorija opisuje „mogućnost stvaranja urbanih efekata koji su se, tradicionalno, postizali kroz izgradnju objekata putem organizacije horizontalnih površina“.

Čarls Valdhajm je dao ime ovom pokretu – Pejzažni urbanizam – želeći da opiše skorašnje pojavljivanje pejzažne arhitekture kao medijuma urbanog reda za savremene gradove. „Poreklo pejzažnog urbanizma se može naći u postmodernim kritikama upućenih modernističkoj arhitekturi i planiranju.“

Izvor: Wikipedia

 

Komentari: 0

TEKSTOVI /iz kategorije/


Anketa

Kojom vrstom toplotne izolacije je izolovan vaš stan/kuća?
Darko 13.05.2019.
Gondola? Zbogom Kalemegdanu u UNESCO kultur...
TikiCar 25.04.2019.
Spominje se povezivanje NBG sa Rakovicom, a...
veselnik 13.04.2019.
"Služba za urbanizam koja će okupiti 10 str...
Ljubinka 09.04.2019.
Da li se na zidove koji su krecenim prajmer...
Maks 04.04.2019.
Političari treba da shvate da se autoput, o...