Obrazovanje i uloga arhitektonske profesije danas

15.10.2010. | Mladen Bogićević | Gradjevinarstvo.rs

Na početku, pre iznošenja konkretnih sistemskih predloga za unapređenje položaja arhitekture u našoj svesti, poslu, kulturi i društvu uopšte, važno je bliže se osvrnuti na okruženje u kome se školuju i rade arhitekte u Srbiji poslednjih decenija i kakve su perspektive za naredne. Ovakav pregled važan je, kako arhitektima, tako i drugim profesionalcima u oblasti građevine, ali i onima koji pišu zakone, da se bliže upoznaju sa jednom od najčudnovatijih profesija kod nas.

Ali, važno je osvrnuti se i na svetske trendove u građevinarstvu i položaj arhitektonske struke u eri održive gradnje, energetske efikasnosti i masovne izgradnje stambenih, poslovnih i industrijskih objekata koja prati migracije stanovništva i tehnologije ka radovima i pojedinim regionima sveta. Bez ovoga, možemo načiniti savršen plan za naše okolnosti, ali će one ubrzo biti promenjene bržom integracijom zemlje i društva u svetske tokove...

Za one koji znaju engleski jezik preporučujem da pogledaju kratki duhoviti, i nažalost, prilično istinit video-klip o arhitektonskoj profesiji u stvarnom svetu - So, You want to be an Architect? (klikni na link ovde). U klipu se pominje da zgrade "starhitekata" cure, da LEED nije garancija održive gradnje, itd. O svim ovim temama možete pogledati opširnije na linkovima na kraju teksta.


Sistem školovanja arhitekata

Inženjer ili umetnik? Arhitekta, sa Univerziteta u Beogradu, po vokaciji je inženjer. Arhitekte su članovi Inženjerske komore. Arhitekte spadaju u onih par procenata ljudi sa završenim fakultetom u Srbiji. Pored arhitekata inženjera postoje i arhitekte koje nisu školovane kao inženjeri, ali i oni koji uopšte nisu školovani kao arhitekti a tako se potpisuju (najčešće dizajneri enterijera, nameštaja i sl), što je sve samo još jedan pokazatelj nejasnog položaja struke kod nas. Kako bilo, biti arhitekta po mnogo čemu razlikuje se od ostalih profesija, ne samo inženjerskih već i svih drugih koje podrazumevaju fakultetsko obrazovanje.

Stvarna razlika počinje već sa prijemnim ispitom koji na arhitekturi podrazumeva i procenu sposobnosti koja se ne zasniva samo na tačnim/netačnim odgovorima na testu (koji opet nije standardan i ne postoje knjige u kojima pišu tačni odgovori), već i na komisijskoj proceni crteža, skice, makete i sl, što uključuje izvestan faktor subjektivnosti (kao što je to slučaj na umetničkim akademijama). Ovo dalje podrazumeva skoro obavezne pripremne časove koji maturante koštaju od nekoliko stotina do nekoliko hiljada evra, ne računajući putne troškove za one koji tokom cele školske godine putuju u Beograd gde su mahom skoncentrisane ovakve privatne škole.

Ako ne uspeš da se upišeš na budžet, već godinama unazad, plaćaš najskuplje školovanje pod kapom Univerziteta u Beogradu (nije mnogo drugačija slika ni u Novom Sadu). Poslednjih godina nejasni su i kriterijumi za upisivanje završnih godina fakulteta (master studija), kao i kriterijumi za vrstu finansiranja nastavka školovanja. Sve ovo su samo početni troškovi na koje se dodaju oni svakodnevni: od pribora za crtanje i papira, do neophodnih bržih računara i štampanja radova.

U junskom broju Build magazina 2010. godine, započeli smo priču o arhitektonskoj struci kod nas. Ovaj tekst je nastavak prvog teksta na ovu temu (Gde nam je arhitektura) koji je probudio pažnju stručne javnosti. Međutim, smatramo da je pre svega važno da saznamo kako se stvari u arhitekturi kreću u okruženju i svetu da bismo uopšte znali ka čemu treba da težimo.

Na sajtu Gradjevinarstvo.rs i do sada smo prevodili i objavljivali tekstove na ovu temu - za više informacija pogledajte linkove na kraju teksta.


Tek tada zapravo počinje… Studije arhitekture, po širini tema koje se obrađuju, takođe predstavljaju izuzetak u odnosu na mnoge druge školske programe. Uči se sve: od crtanja, istorije arhitekture, gradova i umetnosti, preko urbanizma i zoniranja, ili inženjerskih predmeta kao što su projektovanje instalacija, statika, mehanika, betonske, čelične i drvene konstrukcije, pa sve do uređenja enterijera i izrade specifikacija i organizacije gradilišta. Zapravo, malo je tema kojima se aktivno bave studenti arhitekture, a koje već nisu pokrivene na nekim drugim fakultetima i umetničkim akademijama. Tako su brojne generacije arhitekata polagale i preko 50 ispita, a zatim i diplomski, da bi došli do diplome inženjera arhitekture na Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Beogradu.

Edukacija arhitekata, poslednjih godina, uvođenjem bolonjskog sistema, znatno se razlikuje u odnosu na ranija vremena. Mnogi u ovome vide urušavanje struke, dajući primedbe da generacije koje sada izlaze sa Arhitektonskog fakulteta nemaju dovoljno stručnog znanja za rad u praksi. Ne znam… Pretpostavljam da bi ovakva ocena imala smisla kada bi slučaj bio da je prethodnih pola veka kontinuiranog školovanja arhitektonskih inženjera dalo brojne svetski priznate rezultate, ili, kada bi nam gradovi bili malo drugačiji. To nije slučaj, i ostaje samo da vidimo koliko ćemo u novom sistemu školovanja arhitekata dobiti a koliko izgubiti.

Međutim, specifičnost arhitekture kao profesije jeste da, makar onoliko koliko se tiče klasičnog inženjerskog znanja, treba da se tiče onih aspekata koji su komplikovaniji za definisanje (funkcija, estetika, uticaj na okruženje, itd). Smatram da odnos treba da bude i znatno povoljniji u korist ovih drugih nego što je to dugo bio slučaj kod nas. Možda naše posmatranje, ali i očekivanja od arhitektonske struke, treba da se pomere od inženjerskog ka dizajnerskom. Šokantno? Ne. Ovo je sasvim uobičajena praksa u svetu i daje rezultate, i, govoreći na osnovu neposredne, poslovne i privatne, komunikacije sa desetinama tek diplomiranih arhitekata, verujem da ćemo ih i mi osetiti za nekoliko godina kada bolonjske generacije uđu u posao.

I ne, zgrade nam se neće rušiti samo zato što arhitekti neće biti "pravi" inženjeri, isto kao što se ni klima uređaji, bela tehnika ili panoramski liftovi ne kvare i ne raspadaju zato što za njihov dizajn nisu odgovorni "pravi" mašinci već "obični" industrijski dizajneri.

Struka među strukama

Elem... Mora se znati šta je moguće a šta nemoguće, šta je optimalno a šta preskupo, šta je smisleno a šta običan hir, ali, na kraju krajeva, tu je investitor – onaj koji daje novac i svakako želi da zna šta za njega dobija. Zato smatram da prvo treba da preispitamo naše viđenje i položaj arhitekata, od projektovanja do gradnje jednog objekta, da bismo zatim uopšte mogli da izričemo stavove o načinu njihovog školovanja.

Komentari onih koji su želeli da daju svoje mišljenje na ovu temu nadovezali su se podsećanjem da slični problemi postoje i u drugim strukama, pre svih, izdvajajući nedostatak standarda profesije i skrajnutom pozicijom stručnjaka na mestima gde se o profesiji odlučuje.

Statistika – širi dalje
 
Od 16. jula kada je postavljen na internet, zaključno sa 1. oktobrom 2010. godine, tekst Gde nam je arhitektura, na portalu Gradjevinarstvo.rs zabeležio je 785 poseta sa 688 različitih IP adresa, i to sa prosečnih 6:49 minuta po poseti. Nije prošao ni jedan dan bez posete, a u navedenom periodu ovo je bio 12. po redu najčitaniji tekst na portalu. Ostavljeno je i pet komentara. Isti tekst je u tom periodu zabeležio i preko 100 poseta na sajtu Build magazina.

Kada se ovome doda i 16.000 primeraka Build magazina koji su poslati na adrese iz naše baze širom Srbije, verujemo da smo uspeli da skrenemo pažnju na problem naše arhitekture. Nastavićemo sa ovom pričom i zato vas molimo da nam se pridružite u vidu identifikacije problema i predloga za njihovo rešavanje, i, pre svega, u vidu međusobne komunikacije, udruživanja i ličnog angažovanja.


U svom komentaru, Goran P, dao je možda najjasniju sliku uništavanja jedne struke u koju je ulagano mnogo (kroz budžet,  troškove studija, itd): „Dodao bih samo da se šteta projektantskim firmama načinjena divljom gradnjom može meriti milijardom evra (načinjenom u zadnje dve decenije) i isto toliko izgubljene dobiti na ime nenaplaćenih taksi. Da ovo nije puka spekulacija dokazuje aproksimacija: pomnožite broj prijavljenih jedinica divlje gradnje sa 100m² (neki prosek, mada ima i daleko većih površina od toga) i sa prosečnom cenom izrade glavnog projekta, pa ćete doći do pomenute cifre. Od koga da tražimo nadoknadu štete, kao ljudi od struke? Kako vratiti u red unakažene gradove? Kako su divlje sazidani objekti dobijali struju i vodu? Bez toga bi bili beskorisna gomila građevinskog materijala. Hoće li neko prozvati nekadašnje ministre gradnje što nisu nista preduzeli da spreče ovakvu pojavu koja ne postoji nigde u iole civilizovanom svetu?”

Retko se dešava da cena rada arhitekte bude prihvaćena kao i svaka druga. Još od studentskih dana kada sam bio zamoljen da nacrtam idejni projekat za kuću ili preuređenje stana prvo sam govorio cenu. Uvek je bila velika. Uvek. Treba li reći da je uvek bila manja od dnevnica koje sam u isto to vreme, i za isto onoliko vremena koliko bi mi trebalo da nacrtam nekoliko varijanti rešenja idejnog projekta, dobijao kao NKV radnik na istim ili sličnim gradilištima? Odgovor na ponudu obično je bilo zbunjeno pitanje: pa zar ne želiš da nešto bude napravljeno po tvojoj ideji? Neuko? Duhovito? Bezobrazno? Po malo od svega toga...

Cenovnik za rad arhitekata kod nas jednostavno ne postoji i sličnu komunikaciju sa klijentom doživeo je verovatno svaki arhitekta. Ne pita se za cenu kod lekara, malo se provrti glavom, ali se plati, kod advokata, zna se koliko je malterisanje po kvadratu ili izrada stolarije, ali: zašto običan crtež košta toliko... šta tu ima, samo nacrtaš dve sobe, kuhinju i kupatilo... eventualno terasu, ili ako može još jedna dečija... za slavu imamo puno gostiju pa trpezarija mora da ima dugački sto... a ona kuhinja što amerikanci imaju kao u krug... voleo bih onako dnevnu sa dve odvojene garniture, to mi se baš sviđa... Naravno, ovakav razgovor se vodi o stanu od 70 kvadrata.

A sa druge strane: arhitekta je zamislio zid od staklenih prizmi i investitoru se to svidelo. Samo, arhitekta je zaboravio da pomene cenu jednog takvog zida već u izvođenju (energetska efikasnost ne važi za te manje objekte). Na kraju, umesto prizmi, pola predviđene površine naknadno se zaziđuje blokovima. Onda se i građevinci i mašinci prisete svih onih čudnovatih projekata koji su pravili probleme prilikom izvođenja, pa se priče o arhitekturi najčešće pretvore u otvoreni rat različitih inženjerskih struka. Problemi su jednaki za tek diplomirane i nezavisne arhitekte, za manje i veće biroe, i nastavljaju se, od studija, pa tokom nekoliko decenija prakse, sve do tačke kada u novinama ne pročitate: S... K... (55), jedan od naših najboljih arhitekata mlade generacije...

Projektovanje ili dizajn

Ekserom! Ekserom! – govorio je Zuko Džumhur studentima koji su se žalili na nedostatak pribora. Naravno da određene slobode i uslovi moraju postojati za nastanak arhitektonskog projekta, ali, uvek prvo treba postaviti i pitanje može li se i bez njih rešiti neki problem.

Da uzmemo za primer jednu parcelu u urbanom tkivu: ona ima definisanu spratnost, građevinsku i regulacionu liniju, indeks izgrađenosti, itd. Investitor želi da sagradi poslovni ili stambeni objekat. Svaki značajan otklon, u smislu gabarita, od moguće površine korisnog prostora na datoj parceli, znači manju potencijalnu zaradu.

Evo računice: ukoliko arhitekta želi da se igra sa promenom dubine na fasadi, makar u delu koji pokriva  samo četiri kvadratna metra u osnovi, na zgradi spratnosti P+4 gubitak u ukupnoj mogućoj površini iznosi 20m2. Kada se takav jedan izgubljeni kvadratni metar pomnoži sa zaradom od 100 evra dobija se gubitak od 2.000 evra. Kada se na taj gubitak dodaju i sitne komplikacije u izradi oplate ne (čisto) pravougaone osnove, armiranje, merenje, više termoizolacije zbog veće površine fasade, veća površina fasadne obloge, više radnih sati, itd, trošak se povećava u svakoj fazi izgradnje.

Razloga za sumnju u ovakav projekat je mnogo. Da li je zarada 100 evra po kvadratu ili znatno više? Da li je ukupan gubitak dve ili pet hiljada evra, ili znatno više? Da li će takva umetnička intervencija biti dovoljno efektna da obezbedi investitoru kupce koji će biti spremni da plate izgubljenu zaradu u vidu veće cene preostalih kvadrata? Moguće, ali teško. Četiri kvadratna metra po osnovi zaista su malo prostora da se, zahvaljujući njima, napravi toliko izuzetna arhitektura da uspe, u ekonomskom smislu, da nadomesti izgubljeno.

Slično je i sa rešenjem funkcije… U poslednjih pola veka, još od graditeljskog buma u celoj Evropi koji je započeo nakon Drugog svetskog rata, zajedno sa svetskim primerima gradova koji su za deceniju ili dve pretekli po mnogim kriterijumima i mnoga istorijska jezgra (Las Vegas, Hong Kong, i dr), izgradili smo milione poslovnih i stambenih zgrada.

Kada se tako posmatraju stvari, lako je uvideti da, bez obzira na razlike (u smislu standarda, klime, kulture, ekonomske snage grada ili države), jedva da može postojati i matematička verovatnoća da je moguće izgraditi poslovnu zgradu ili stan koji negde na svetu već nemaju svog brata blizanca, makar i dvojajčanog. Koliko mogućih varijanti rasporeda prostorija može biti u stanu od 30, 50, 70 ili 100 kvadratnih metara? Koliko velika razlika može biti u arhitektonskom rešenju osnove poslovnog objekta, kancelarijskih prostora ili tržnih centara kakvi se zidaju svuda u svetu?

Evidentno je da su stvari jednostavnije nego što se čini. Ovo su prve uvidele korporacije koje su vlasnici brojnih objekata širom sveta. Tako lanci hotela, restorana ili hipermarketa imaju osnovne nepromenljive koncepte, pa čak i arhitektonske ili tek enterijerske stilove, koje primenjuju bez obzira da li se objekat nalazi u Beogradu, Bankoku ili Parizu. Pored toga što na taj način, korporativnom arhitekturom, ističu svoj prepoznatljiv logo u vidu cele zgrade, oni štede vreme i energiju na razmatranje svakog projekta pojedinačno.

Primer je i tunelska gradnja stambenih jedinica u Holandiji: stambene jedinice (osnove oko 3x10m), ređaju se poput hotelskih soba sa jednim fasadnim zidom (oko 3x3m). Standardi se znaju, spratnost se zna, raspored kupatila, kuhinje, boravka/sobe takođe, zna se i sistem gradnje, i arhitekta tu nema šta da traži. Međutim, raspisuje se arhitektonski konkurs za dizajn fasade. Kada je u pitanju duža stambena lamela sa ovakvim jedinicama, fasada se podeli na nekoliko vertikala i različita arhitektonska rešenja pojedinih segmenata stvaraju vizuelni utisak nezavisnih kuća sabijenog tipa (sa odnosom: visina>širina) kakve su karakteristične za tu zemlju.

I mnogi kritičari i teoretičari arhitekture zastupaju dizajnerski koncept uloge arhitekata u savremenim projektima, po kom se oni neće mnogo mešati u standardne matrice osnovnog oblikovanja zgrada (jedan od onih koji predviđaju da će se najveći deo arhitektonske profesije, zbog manje-više rešene funkcije, konstrukcije, itd, u narednih nekoliko decenija zapravo baviti mahom fasadama, jeste i ko-osnivač londonskog biroa Foreign Office Architects – FOA, Alejandro Zaera Polo). Ovome je doprinela i činjenica da popularne projekte starhitekata (zvezda arhitekture, poznatih arhitekata), o kojima pišu i prenose svi svetski mediji, sve češće prate problemi sa preskupom gradnjom, neracionalnošću prostora i primenjenih materijala, ali i nemogućnost kvalitetnog izvođenja takvih projekata, koji zatim moraju biti obnavljani ili rekonstruisani svake godine ili decenije, a neretko i u potpunosti rušeni.

Čak i da postavljanje osnovnih matrica zahteva veštine koje imaju samo arhitekti, njihova uloga je, za najveći broj projekata, već odavno ispunjena. Srž ovakvog gledanja na ulogu arhitekte zasniva se na uočavanju nepotrebnosti za utroškom energije, vremena i novca za projektovanje rupe na saksiji.

Kako će nam onda zgrade izgledati? Ne znam. Možda bolje? Da, svima jeste jasno da se arhitektura izdvojila kao profesija zahvaljujući tome što je uspela da stvori izuzetne građevine koje su prerasle svoju ulogu i postale simboli svog grada, države pa i svoje epohe, ali, oni koji lamentiraju nad arhitekturom kao nadri graditeljstvom, zaboravljaju da su svi ti objekti imali smisla samo onda kada su predstavljali izuzetke u osnovnoj urbanoj matrici u kojoj se nalaze.

Evo ponovo primera iz Holandije: ne možete projektovati zgradu tako da se svojom arhitekturom nameće gradu, osim ukoliko nije reč o javnom objektu – školi, muzeju, pozorištu, itd. Ovo je prošle godine u Urbanističkom zavodu Beograda holandski arhitekta Kees Kaan obrazložio rečima: da iznad arhitekture jednog objekta postoji arhitektura celog grada. Ono što je balkon sa ogradom od kovanog gvožđa predstavljao za dvospratnicu između dva svetska rata, to je za grad bila crkva, zgrada opštine ili suda – lajt motiv, reper, simbol… Kada je arhitekta vaspitavan, a ne samo obrazovan, u tom duhu, ovakva, nepisana ili na neki način definisana pravila, ne doživljavaju se kao ograničenja umetničkih sloboda već kao prosta pristojnost projektanta da prihvati vrednosti okruženja i radi pod njihovim okriljem, bez preterane sujete i ubeđenja da će od privatne zgrade napraviti novi simbol u ravni Partenona ili Ajfelovog tornja.

Sada bih se ponovo vratio na obrazovanje arhitekata... Tokom godina provedenih na studijama arhitekture, stekao sam utisak da se zaboravlja na vaspitanje. Neprestanom pričom o najboljim primerima savremene svetske arhitekture (koji su nekim slučajem najčešće slobodnostojeći objekti) kao i projektnim zadacima koji malo imaju veze sa učestalošću određenog tipa objekta tokom radnog veka jednog arhitekte (radi se na primer, jedna kuća, jedna zgrada, jedan muzej, jedan paviljon, jedna banka) ne uspeva se stvoriti svest o realnom ambijentu u kom će teći profesionalni put arhitekata. Na primer, često se zaboravlja i da parter (prizemlje zgrade) sa maloprodajnim prostorima, tokom celog životnog veka zgrade, neće pratiti arhitekturu fasade već ideju projektanta lokala ili, opet pomenuti, korporativni duh banke, robne marke, samoposluge ili restorana brze hrane, tj. korisnika prostora.

Ali, koliko će svršenih arhitekata imati prilike da za svaki stambeni objekat projektuje po jedan muzej tokom karijere? Koliko diplomskih radova ne sadrži slobodnostojeći objekat, a koliko će puta u karijeri arhitekta imati priliku da projektuje zgradu uglavljenu u urbano tkivo, sa samo dve fasade, od kojih je ta druga zapravo krov? Rezultat je često sebičan odnos prema okolini, agresivan pristup rešenju fasade ili anvelope objekta, primena ekskluzivnih materijala ili upadljivih boja u neopravdanim količinama, i sve ono što srećemo prolaskom kroz ulice naših gradova.

Urbanizam, energija, materijali…

Savremena zgrada u urbanom tkivu neće doneti ništa spektakularno novo, u smislu rešenja prostora, anvelope, pa čak i fasade. Šta je onda to što novi projekti treba da donesu? Krajnji kupac ili korisnik prostora, a zatim i investitori, sve više insistiraju na savremenom opremanju zgrade sistemima za automatizaciju i centralno upravljanje, na energetskoj efikasnosti objekta ili na smanjenju potrošnje vode (što je na mnogim mestima u svetu jednako važna tema). Ovo, po vokaciji, nije posao arhitekte, već inženjera drugih struka, ali uloga arhitekte ipak ne prestaje da ima značaja.

Ranko Božović, dipl.inž.maš, u okviru stručnog seminara Energetska efikasnost – perspektive uštede energije u zgradarstvu (Sava Centar, 5. mart 2010. godine), govoreći o svojoj ulozi savetnika za bioklimatsku optimizaciju poznatom arhitekti Rem Koolhaas-u, objasnio je kako izgleda saradnja dve struke (naslov predavanja: Nova tehnologija projektovanja objekata). Na postavljeno pitanje u kojoj meri mu je dozvoljeno da utiče na arhitektonski projekat, Božović je odgovorio:

– Arhitekta može da kaže: nemoj da mi menjaš projekat, i onda više nemamo o čemu da razgovaramo. Sa druge strane, Koolhaas želi da iskoristi prednosti koje mu pruža energetski 3D model osnovne skice objekta koju zatim razvija u skladu sa optimizacijom buduće potrošnje. Pametan arhitekta će maksimalno iskoristiti ono što možemo da mu ponudimo i oblikovati zgradu tako da smanji potrošnju energije za 10, 20 ili 50 procenata…

Ne treba ignorisati ni činjenicu da danas uloga proizvođača građevinskih materijala postaje sve značajnija za konačni izgled jednog objekta. Proizvođači raznih fasadnih obloga nude gotova rešenja karakterističnih detalja, boja, tekstura, itd. Naravno, ostaje prostora i za izradu delova objekta, ili pojedinih detalja, po specijalnoj narudž­bini, ali, ukoliko arhitekta nije u stanju da najveći deo posla uradi sa već izabranim asortimanom jednog proizvođača fasade, treba da se zapita u vezi sa svojim sposobnostima kombinovanja pa i sa granicama svoje mašte.

Obično se tim povodom setim i reči profesora nacrtne geometrije Grujića da su sve knjige na srpskom jeziku napisane sa trideset slova – kada savladaš njih, možeš da pročitaš i sve knjige. Isto tako deca od istog seta kockica sklapaju nebrojeno mnogo kombinacija različitih oblika pa tako nešto ne bi trebalo da predstavlja problem ni za jednog arhitektu.

Gde smo pošli?

Bez namere da poričem značaj inženjerskog pristupa u arhitekturi (ako bi tako nešto uopšte imalo smisla), želeo sam samo da skrenem pažnju na probleme koje još uvek ni ne stižemo da vidimo. Sve i da nam se nekim čudom dogodi opšta revolucija i povratak društva na relativno pristojan nivo poštovanja prema profesiji, svake prema sebi i prema drugim, to i dalje neće biti dovoljno.

Lako ćemo uočiti sve što ne valja kod nas, malo teže ćemo to ispraviti, ali, pravi izazov jeste da odmah prepoznamo probleme koji su se u međuvremenu pojavili u svetskoj arhitekturi. Zato sam ovim tekstom želeo za kratko prekinuti priče o načinima za uspostavljanje naše nove arhitektonske scene, o našim sadašnjim problemima, o tome ko su pravi stručnjaci i slične.

Marjanne Pearson iz konsultantske firme Marjanne Pearson Associates decenijama se bavi zapošljavanjem arhitekata za poznate svetske biroe. Na sajtu Gradjevinarstvo.rs pre godinu dana objavili smo intervju sa njom iz koga izdvajamo sledeće delove...

– Morate imati propratno pismo! Ono će stajati na prvoj strani. Tih prvih 75 reči su ono zbog čega poslodavac treba da okrene stranu i nastavi da čita CV. Dajte im odmah dovoljno informacija da shvate ko ste i zašto žele baš vas. Među osnovnim stvarima koje podrazumeva jeste i to da mora biti atraktivno u grafičko-estetskom smislu – ukoliko nemate sopstveno zaglavlje, napravite jedno za tu priliku.

To je prilika da pokažete da ste kreativna osoba, da ste sve shvatili ozbiljno, i da ste sami sebi brend.

– Mislim da je slanje CV-ja deo prošlog, XX veka. Ukoliko pošaljete e-mail sa onih obaveznih 75 reči i dodate: Napravio sam sajt – 90% onih koji vide taj mail kliknuće na link. Ljudi su radoznali. Ako će ih na linku dočekati nešto upečatljivo onda je to verovatno najbolji način da pokažete ko ste i šta radite. Arhitekti treba da imaju svoje sajtove. To je najefikasniji način da pokažete svoje kvalitete – kaže Marjanne Pearson.

Ceo tekst vidi na linku ispod - Kako treba da izgleda CV arhitekata prilikom traženja novog posla?


Izgubili smo korak pre nekoliko decenija i, ma koliko i taj cilj sada izgledao daleko, ne možemo, ako je tako nešto uopšte moguće, trošiti snage da se vratimo u tu tačku jer svi su drugi sa nje odavno otišli. Ne treba biti preveliki optimista i nadati se da ćemo skoro uspeti da napravimo nadaleko poznatu školu srpske arhitekture (poput one koju imamo u košarci). Ali, možemo makar olakšati jedni drugima, struka struci i generacija generaciji, tako što ćemo, pre busanja u grudi i insistiranju na svom viđenju stvari, prihvatiti da su arhitektura i građevinarstvo uopšte, dovoljno široke i zahtevne oblasti da im ni daleko raznorodniji pristup neće škoditi, naprotiv.

Crtanje kuća nikada neće, niti može biti samo to. Arhitektura, i kada ne pokušava da dosegne one građevine koje su je i svrstale u red umetnosti, predstavlja osovinu za sve druge profesije koje su uključene u jedan građevinski projekat. Arhitekta nije dizajner, niti inženjer, već nešto treće, i njegovo pravo mesto u građenju, kao i granice angažovanja, najbolje će odrediti svakodnevna praksa. Zato je važno da svi akteri uvek imaju na umu da niko, ni mašinac, ni građevinac, ni zidar, ni dizajner, ne može podići valjanu kuću sam, i onda kada prati pravila i ciljeve samo svoje struke.

Arhitektura se menjala od onog dana kada smo je pustili niz vodu. Ne vredi stajati na istoj obali i čekati da se vrati, ista. Ne vredi ni da pođemo za njom, svako za sebe, isti. Treba da je tražimo zajedno... 

Linkovi:

  • Gde nam je arhitektura? - Uzroci i skica današnjih problema - klikni na link
  • Budućnost arhitektonske struke - koja vrsta obrazovanja garantuje ostanak u poslu? - klikni na link
  • Kako treba da izgleda CV arhitekata prilikom traženja novog posla? - klikni na link
  • Viski, softveri, studenti i sponzori - klikni na link
  • Arhitektura u SAD - snalazi se kako znaš i umeš - klikni na link
  • USGBC (LEED) na federalnom sudu po privatnoj tužbi zbog "obmanjivanja korisnika" - klikni na link
  • Passivhaus - nemačkom preciznošću do istinske zelene gradnje - klikni na link
  • blog na ovu temu (engleski jezik) - klikni na link

 

Komentari: 0

TEKSTOVI /iz kategorije/


Anketa

Kojom vrstom toplotne izolacije je izolovan vaš stan/kuća?
Mladen 20.08.2019.
Mogao je put za Cacak i preko Panceva, srec...
Nikola K. 12.08.2019.
Oni koji to rade nisu normalni. Taj kip je ...
Goran 10.07.2019.
Kada ce da se uradi put Sremska gazela u Do...
Dragana Tošić 27.06.2019.
Poštovani, molim Vas za kontakt firme u S...
Darko 13.05.2019.
Gondola? Zbogom Kalemegdanu u UNESCO kultur...