Na Trijenalu arhitekture u Lisabonu arhitektonski studio Besley & Spresser predstavio je provokativnu instalaciju pod nazivom REDUX, koja preispituje nasleđe jednog od najopasnijih građevinskih materijala 20. veka - azbesta. Umesto da ga tretiraju isključivo kao toksični otpad, arhitekte Peter Besley i Jessica Spresser predlažu radikalno drugačiji pristup: transformaciju azbesta u karbon-negativan i bezbedan građevinski materijal, potencijalno koristan za održivu izgradnju.
Instalacija REDUX (Foto: Rui Cardoso)
Benedetta Pompilli, koja se bavi keramikom, i holandski naučnici iz firme Asbeter pomogli su u razvijanju postupka kojim se azbest pretvara u stabilne silikate koji nisu štetni po zdravlje, a uz to apsorbuju ugljen-dioksid tokom prerade.
Azbest kao građevinski paradoks
Azbest, prirodni mineral korišćen decenijama u građevinskoj industriji, danas je sinonim za industrijsku nepažnju i globalnu zdravstvenu opasnost.
Oglas
Iako sam po sebi nije otrovan, njegova vlaknasta struktura i loša manipulacija ostavili su dugotrajan trag - hiljade života izgubljenih i milioni tona kontaminiranog otpada širom sveta.
Arhitekte su u okviru projekta REDUX želele da odgovore na ovu zaostavštinu. Istakli su da azbest savršeno oslikava kontradikcije moderne industrijske kulture - s jedne strane efikasnost i niska cena, a s druge devastirajuće posledice po zdravlje i životnu sredinu.
U ovom projektu vide priliku da upravo iz tog kontrasta proizađe nova arhitektonska praksa - ona koja gradi na otpadima prošlosti.
Estetske mogućnosti transformisanog materijala su iznenađujuće (Foto: Besley & Spresser)
Kako funkcioniše tehnologija transformacije azbesta?
Proces pretvaranja azbesta u bezbedan materijal zasniva se na kontrolisanom termičkom tretmanu. Otpaci azbesta zagrevaju se na visokim temperaturama u precizno kontrolisanim uslovima, pri čemu dolazi do rekristalizacije u stabilne silikate.
Time se gubi opasna vlaknasta struktura, a krajnji produkt postaje ne samo bezbedan već i funkcionalan za građevinsku upotrebu.
Pored toga, ovaj proces je karbon-negativan - u toku reakcije se vezuje ugljen-dioksid iz atmosfere, što ga čini posebno značajnim u borbi protiv klimatskih promena. Kako cementna industrija učestvuje sa oko 8% u globalnim emisijama CO2, činjenica da se reciklirani azbest može koristiti kao zamena za do 25% cementnog veziva ima ogroman potencijal.
Estetika iz toksične prošlosti
Neočekivano otkriće tokom razvoja projekta bile su estetske mogućnosti transformisanog materijala. Keramičke glazure koje je razvila Benedetta Pompilli iznenadile su arhitekte bogatstvom nijansi i tekstura.
Završna obrada varira u zavisnosti od sastava originalnog azbesta, što stvara unikatne, vizuelno privlačne površine. Umetnički potencijal azbesta postaje tako sastavni deo novog arhitektonskog izraza.
Jessica Spresser i Peter Besley (Foto: Rui Cardoso)
Instalacija kao poziv na razmišljanje
REDUX instalacija, smeštena u Palácio Sinel de Cordes u Lisabonu, nije samo demonstracija inovativnog materijala - ona je prostor koji postavlja pitanja. Može li grad da se izleči sopstvenim otpadom? Mogu li supstance koje su nanosile štetu postati temelji nove, održive arhitekture?
Arhitekte poručuju da dizajn ima moć da preoblikuje nasleđe štete u potencijal za oporavak. Umesto da kontaminirane deponije na obodima gradova ostanu trajna opasnost, one se mogu pretvoriti u zelene površine, stambene četvrti ili ekološke koridore - sve zahvaljujući sigurnoj i masovnoj transformaciji azbesta.
U interakciji sa instalacijom, posetioci su pozvani da dodirnu materijale, čime se ruši stigma koja se godinama vezivala za azbest. Arhitekte veruju da se kroz fizičko iskustvo transformacije menja i društvena percepcija.
Kako je sve počelo?
Zanimljivo je da koreni projekta ne leže u laboratoriji, već u akademskoj sredini. Tokom master programa na Univerzitetu u Sidneju 2023. godine, studenti su istraživali ilegalna odlagališta azbesta. Njihova istraživanja dovela su arhitekte do firme Asbeter u Holandiji, koja poseduje patentiranu tehnologiju neutralizacije azbesta.
Upravo zahvaljujući toj saradnji, razvijen je koncept u kojem se nekadašnji simbol straha i bolesti pretvara u resurs za održivu arhitekturu, upotrebljiv u betonu, malteru, pa čak i u keramici.
