Električna mreža na globalnom nivou je pod velikim pritiskom kako bi se zadovoljile sve veće potrebe ljudi za električnom energijom. Ovo se dešava čak i pored toga što mnogi delovi u svetu čak i nemaju pristup električnoj energiji. Da li je u pitanju zastarelost mreža ili nešto drugo, sigurno je da faktora ima mnogo. Oblast na koju odlazi velika količina električne energije je osvetljenje. Uprkos stalnim poboljšanjima, unapređivanjima i korišćenju energetski efikasnih izvora, kao što su LED diode, na rasvetu odlazi 15 odsto ukupne svetke energije i odgovorna je za 5 odsto emisije staklene bašte.
Ovi problemi dugo si bili inspiracija i motivacija za istraživanje arhitektkinje Sheili Kennedy, koja je član FAIA i direktorka i osnivač firme Kennedy & Violich Architecture. Ona je eksperimentisala sa materijalima koji su korišćeni za dobijanje svetlosti ali koji su zahtevaju malu snagu. Kao rezultat toga pojavili su se inovativni solarni tekstil, sistemi koji divide sunčevu svetlost, projekat „Portable Light“, mobilni, solarni sistemi za osvetljenje zajednica koje nemaju pristup električnoj energiji. Njen posljednji projekat, razvijen u saradnji sa profesorom sa MIT-a Michaelom Stranom, bio je korišćenje biljaka za dobijanje svetlosti.
Za uzgoj biljaka koje emituju svetlost koristi se vrsta njujorškog crvenkasto-smeđeg peščara (foto: KVA Matx i Strano Research Group)
Ovaj projekat „Plant Properties“ trenutno je izložen na „Cooper Hewitt Design Triennalu“. Baziran je na korišćenju biokompatibilne tehnike bez GMO-a za stvaranje ambijentalnog osvetljenja sa živim biljkama, pretvarajući živo lišće u izvor nulte energije. Ona već dugo istražuje ovaj pristup za osvetljavanje urbanih delova. U obuhvatu projekta stoji da „Plant Properties“ instalacija pokazuje post-električnu arhitekturu gde su biljke budućnost i da od njih zavisi i život ljudi jer nas snabdevaju kiseonikom, koriste se za sanaciju vode i ambijentalno svetlo. U okviru projekta je prikazano da se za uzgoj ovih biljaka koje emituju svetlost koristi vrsta njujorškog crvenkasto-smeđeg peščara.
Tehnologija Light Emitting Plant (LEP) koju je razvio Strano nije jedini primer ovog pristupa. Godine 2010. molekularni biolog Aleksandar Kričevski genetski je modifikovao ukrasne biljke duvana ugrađujući im autoluminescentnu morsku bakteriju u DNK hloroplasta. Iste godine, fizičar Yen-Hsun Su, iz Istraživačkog centra za primenjenu nauku na Academia Sinica na Tajvanu, ugradio je u biljku Bacopa caroliniana nanočestice zlata. Kada bivaju izložene UV osvetljenju, biljke isijavaju ljubičastu svetlost.
Potočarka (www.pixabay.com)
Metoda LEP se razlikuje od ovih pristupa na nekoliko načina: ne uključuje genetsku modifikaciju, niti zahteva upotrebu plemenitih metala i UV svetla. Umesto toga, LEP se zasniva na ubrizgavanju fosfornog spoja koji sadrži enzim luciferaza iz svica u poluvodenu biljku potočarku. Ovo jedinjenje ima ekstremno nizak nivo toksičnosti i sigurno je pa se može odobriti za medicinske postupke. Kako je Kennedy rekla centralizovani elektroenergetski sistemi su neverovatno štetni i neefikasni jer rasipaju veliki deo energije, ali su dugo deo našeg savremenog života. Ovo je toliko fascinantno da čak i arhitekte ne mogu da shvate da tipična fluorescentna svetlost u kancelariji sadrži mnogo više toksičnosti od nanobionskih biljaka. Fosfor se mora ubrizgati u svaku biljku pojedinačno i ne prenosi se reprodukcijom, tj. kada biljka uvene svetla više nema.
Arhitektonske implikacije svojstava biljaka su duboke i pozivaju na pažljivo razmatranje. Nanobionske biljke nisu zamena za konvencionalne izvore svetlosti jer je osvetljenje različitog intenziteta i kvaliteta u odnosu na standardnu rasvetu. Međutim, sjaj koji emituju je dovoljan da osvetli brojeve i tekst, rekla je Kennedy i dodala da mogu biti adekvatna zamena za noćno svetlo. U dosadašnjim eksperimentima, potočarke mogu da emituju nešto više od 15% svetlosti standarne LED svetiljke u trajanju do 21,5 sati. Meka zelena fosforescencija je pod uticajem hlorofila biljke. Kennedy i Strano tvrde da je svetlost kroz istoriju preuzela različite boje na osnovu tehnologije koja se koristi, od crvenkaste boje svetlosti sveće do hladne plave moderne fluorescentne svetlosti. Možda će u budućnosti svetlo da poprimi zeleni oblik.
Sjaj koji emituju je dovoljan da osvetli brojeve i tekst (foto: Seon-Yeong Kwak)
Da bi se optimalno fosforisale, biljkama je potreban direktan pristup sunčevoj svetlosti. One takođe zahtevaju zemljište, gravitacionu i recikliranu vodu, prirodnu ventilaciju i pristup oprašivačima. Sve su to zahtevi koje mnoge zgrade ne nude. Obično se biljke prilagođavaju posebnim uslovima i geometriji arhitekture, zidovi ili zeleni krovovi se tek u kasnijim fazama projekta konfigurišu. Shodno ovome nanobionske biljke su veoma zahtevne, a da bi ljudi imali koristi od njihovog svetla, biljke moraju biti u stanju da napreduju u zgradama.
Na taj način, istraživanje LEP može inspirisati ne samo novi pristup iluminaciji, već i potpuno novu paradigmu za arhitekturu zasnovanu na dubokim vezama sa prirodnim sistemima i pridržavanju prirodnih principa. Kennedy je izjavila da se predlaže arhitektura koja omogućava biljkama da napreduju samo sa prirodnim silama. Vizija projekta „Plant Properties“ predstavlja predlog za bliskiji odnos između ljudi i prirodnog sveta. U modernom dobu su ljudi izgubili dodir sa biljkama. Najznačajnija posledica uvođenja samoniklih biljaka u arhitekturi je obnovljeni osećaj međuzavisnosti i partnerstva među biljkama i ljudima.
