Vitraž - neprolazna vrednost bojenog stakla - način izrade, vrste, mogućnosti

22.10.2009. | Mladen Bogićević | Gradjevinarstvo.rs

Dominacija stakla u arhitekturi i enterijerima kao materijala koji treba da pokaže ekskluzivnost prostora vratila se u XX veku nakon nekoliko vekova pauze. Ipak, staklo punih boja i tekstura, a naročito stara tehnika zastakljivanja površina komadima bojenog stakla – vitraž, danas je daleko manje prisutna nego što je to bio slučaj u doba gotičkih katedrala, ili u doba secesije početkom XX veka, ali, još uvek je tu.

Iako u zapećku, tehnika izrade vitraža ipak je uspela da opstane i pored velikih zahteva u pogledu veštine zanatskog izvođenja, tehničkih ograničenja i cene.

Vitraž je svoje zlatno doba imao u vreme gradnje gotičkih katedrala, tokom prvih vekova drugog milenijuma. Konstruktivni sklop prelomljenog luka, tankih stubova i sistema kontrafora (polulukova) koje sa spoljašnje strane objekta preuzimaju horizontalna opterećenja, ostavio je daleko više mogućnosti za rasterećenje fasadnih zidova.

Prozorski otvori dobili su do tada neviđene dimenzije u arhitekturi, a tehnika spajanja komada bojenog i slikanog stakla stvorila je svetlosne efekte koji i danas ostavljaju jak utisak na posmatrača.

Može se reći da je u narednim vekovima ova tehnika bila skrajnuta, sakralna arhitektura više se nije zasnivala na vitražu u tolikoj meri, pa je tokom vekova nastalo zatišje. Najzaslužniji za povratak vitraža u naše svakodnevno okruženje bio je Louis Comfort Tiffany (1848 – 1933), umetnik i industrijalac iz SAD po kome su ime dobile i poznate Tiffany lampe (abažur u tehnici vitraža na mesinganom stubiću).

On je ceo život posvetio unapređenju tehnike proizvodnje i karakteristika bojenog stakla i smatra se začetnikom moderne ere na ovom polju. Od druge polovine XIX veka arhitekte ponovo počinju da računaju na bojeno staklo. Ovoga puta njegovi efekti u enterijeru ne služe samo da prenesu religijske utiske na posmatrača, već se vitraži primenjuju i u bankama, poslovnim i javnim objektima, obrazovnim i zdravstvenim ustanovama, ali i u privatnim domovima.

U stambenim prostorima, u tehnici vitraža, najčešće su izrađivana samo stakla na ulaznim vratima, i naravno, enterijer su ukrašavale i neizostavne Tiffany lampe građanskih enterijera između dva svetska rata.

Tehnika izrade vitraža

Vitražom u širem smislu možemo smatrati svaku površinu koju čine više ili manje prozirni komadi nekog materijala međusobno spojeni vidljivim sastavom. Pod prozirnim komadima najčešće podrazumevamo staklo, mada se može govoriti i o srodnim materijalima (pleksiglas, plastika, itd).

Nekada se za spajanje komada koristilo olovo, a danas je tehnika spajanja stakla nešto unapređenja. Isečeni i obrađeni komadi stakla oblažu se po ivicama bakarnom trakom, zatim slažu jedan pored drugog po crtežu prema kom su sečeni, da bi se zatim spajali kalajem (pomoću lemilice). Ovaj proces zahteva mnogo pažnje i strpljenja, pa cena vitraža zavisno od broja staklića može dostići i nekoliko stotina evra po kvadratnom metru.

Vitraž može imati jedno ili dva lica: zavisno od toga da li je kalaj oblikovan samo sa jedne ili sa obe strane (kod lampe npr. nema potrebe da se obrađuje sa dve strane jer se unutrašnja mahom ne vidi). Pošto se vitraž završi preliva se kiselinama koje na kalajnim spojevima treba da stvore patinu (kalaj potamni), i vitraž je gotov.

Prilikom izrade većih površina u tehnici vitraža željena površina deli se na nekoliko delova potkonstrukcijom koja vitražu daje neophodnu krutost. Ova potkonstrukcija može deliti vitraž na pravilne kvadratne ili pravougaone površine, ali razvojem tehnologije dobijene su veće mogućnosti. Tako je danas moguće table mesinga seći water-jat-om tako da se dobije ram bilo kog oblika u koji se zatim umeću pojedini delovi vitraža (dole desno).

Poslednjih decenija razvoj tehnologije doneo je još neke značajne prednosti oblikovanja vitraža koje ranije nisu bile moguće. Male peći za topljenje stakla naročito su unapredile mogućnosti izrade detalja. Pored termičkog sjedinjavanja više komada (detalji lica) staklo se može bojiti i posipanjem specijalnih pigmenata (pozadina dole desno) i pečenjem u ovim pećima.

Kombinovanjem ovih i tradicionalnih tehnika u vitražu se danas može izvesti sve što poželite. Međutim, veće mogućnosti idu dalje u brisanju granica zanata i umetnosti, a uloga majstora koji izrađuje vitraž dobija na većem značaju. Arhitekta mora poznavati osnove tehnike kako bi želje ostale u granicama cene i izvodljivog, a majstor zanata više nego ikada pre dobija priliku da pomeri granice svog autorstva na jednom vitražu.


Poljubac, Gustav Klimt vitraž Sale Đorđević, Beograd, 2008.


detalj, kombinovana tehnika: klasičan vitraž, utapanje stakla, farbe i pigmenti


Naročito važan za prisustvo vitraža u ovim decenijama jeste stil secesije koji je, nakon strogoće klasicizma XIX veka, bogato koristio floralne motive, kovano gvožđe i druge ukrase prilikom spoljašnje i unutrašnje dekoracije.

U arhitekturi sredine XX veka može se reći da su staklene prizme nasledile vitraž, u vizuelnom smislu prozirnosti, rastera i boje.

Vitraž danas

Kolektivno sećanje na monumentalne sakralne vitraže, kao i cena ručnog rada i materijala, osnovni su razlozi zbog kojih se od polovine XX veka investitori i arhitekte retko sete ovog načina dekorisanja prostora. Takođe, važna je i predrasuda po kojoj vitraž predstavlja deo prošlih vremena.

Ova predrasuda oslanja se i na predstavu vitraža kao isuviše detaljne, kičaste i narativne tehnike, ali ovo su sve osobine koje zavise samo od načina na koji se tehnika koristi. Ne postoji nijedan razlog da vitraž ne predstavlja apstraktni ili geometrijski prizor, ili pak živu sliku u boji projektovanu na zid ili odštampanu na staklu.

Jednostavno: vitraž je tehnika koju čine dva materijala – staklo i metal. U savremenoj arhitekturi ne postoje dva aktuelnija materijala.

Iz toga sledi da vitraž, i bojeno staklo uopšte, u svojoj srži pripadaju našem okruženju. Samo je na arhitekti da li će umeti da iskoristi prednosti koje vitražu donosi, a sve dalje jeste stvar izrade.

Za početak, potrebno je jednostavno zaboraviti na motive koji nam se javljaju pred očima kada se kaže vitraž i usvojiti da je on samo slika koju slikamo prema svom senzibilitetu, i kojoj treba da pronađemo odgovarajuće mesto u prostoru. Vitraž to mesto zaslužuje i znaće da ga oplemeni.

Vitraž kod nas

Estetika naše srednjovekovne arhitekture nije se zasnivala na upotrebi bojenog stakla, ali jedan period građenja ekskluzivnih objekata obeležila je delimično i tehnika vitraža. Tako je naročito zanimljiv period za ovu tehniku na našim prostorima zapravo njena velika primena u posleratnoj arhitekturi na prostorima SFRJ.

Pomalo apsurdno, ali stroga arhitektura sa malo kolorita i plastike ugostila je u svojim enterijerima i na fasadama upravo retrogradnu tehniku vitraža. Od polovine XX veka u SFRJ, kao nekad kroz likove svetaca, svetlo probija uglavnom kroz prizore bitaka iz NOB-a i to na objektima svih namena: od obrazovnih i zdravstvenih ustanova, do, naravno, objekata upravnih struktura.

Ugostiteljski objekti takođe su rado prihvatali ovu tehniku ukrašavanja enterijera. Međutim, tu su motivi češće mogli biti apstraktni ili uzeti iz narodnog folklora, iz kog su narodne nošnje pružale odličan kolorit upravo za tehniku vitraža.

Svi ovi vitraži često su veoma niskih estetskih kvaliteta jer je staklo bojeno naknadno (nije u boji), komadi su relativno krupni a svi detalji su docrtavani.

 

Komentari: 0

Vezane kategorije


TEKSTOVI /iz kategorije/


PROMO TEKSTOVI /iz kategorije/


ISTAKNUTE FIRME /iz kategorije/


Anketa

Kojom vrstom toplotne izolacije je izolovan vaš stan/kuća?
Darko 13.05.2019.
Gondola? Zbogom Kalemegdanu u UNESCO kultur...
TikiCar 25.04.2019.
Spominje se povezivanje NBG sa Rakovicom, a...
veselnik 13.04.2019.
"Služba za urbanizam koja će okupiti 10 str...
Ljubinka 09.04.2019.
Da li se na zidove koji su krecenim prajmer...
Maks 04.04.2019.
Političari treba da shvate da se autoput, o...