Suviše pametan grad

16.07.2013. | Gradjevinarstvo.rs

Mi već gradimo metropole budućnosti – zelene, ožičene, pa čak i korisne. Ali kritičari su počeli da se pitaju da li mi stvarno želimo da živimo u njima.

Parkiranje u bilo kojoj metropoli može da bude naporno iskustvo, ali Hristos Kasandras (Christos Cassandras) predviđa način koji neće biti naporan: Neka sam grad oseti kada je neko parking mesto slobodno, i neka navodi vozače do najbližeg mesta. Profesor inženjeringa na Bostonskom univerzitetu i njegovi studenti su u garaži na fakultetu već isprobali sistem „pametnog parkinga“ koji koristi aplikaciju pametnog telefona i softver koji pronalazi optimalno mesto za svakog vozača i govori im gde tačno da idu. „Svi dobijaju“, kaže on. „Manje izgubljenog vremena, manje utrošenog goriva, manje zagađenja.“

Kasandrasov projekat je samo jedan korak u maršu ka onome što futuristi i urbanisti zovu „pametan grad“ – ožičen grad pun senzora koji koristi tehnologiju računarskog oblaka i sofisticirani softver za transformaciju gradova u inteligentne mašine koje se prilagođavaju životima ljudi i usmeravaju njihovo ponašanje. Zagovornici pametnih gradova predviđaju budućnost u kojoj će tehnički potkovani gradovi ponuditi bolje javne usluge, manje saobraćajnih gužvi, smanjenje otpada i emisija štetnih gasova, i sakupiti podatke koje će omogućiti bolje razumevanje složenosti urbanog života i glatko upravljanje gradovima.

Pametni grad je već postao krilatica u urbanom planiranju i akademskim krugovima, kao i tema nezasite pokrivenosti u poslovnim i naučnim magazinima. Iako danas ta vizija više postoji u domenu obećanja nego u stvarnosti, gradovi kao što je Boston su počeli da ulažu vreme i komadiće svog budžeta za postavljanje temelja. Na Masačusetskom institutu tehnologije (MIT), Laboratorija za osećajne gradove (Senseable Cities Lab) razvija nove tehnologije za prikupljanje i vizuelizaciju podataka o gradovima, a nedavno održani simpozijum na Bostonskom univerzitetu okupio je lidere iz gradske vlade, kompanije IMB i Univerziteta kako bi razgovarali o potencijalnim partnerstvima, uključujući i osnivanje inkubatora o pametnim gradovima na Univerzitetu.

Ali, kako se političari, inženjeri i ekolozi pridružuju ovoj priči, sve veći hor mislilaca iz društvenih nauka, arhitekture, urbanizma i dizajna počinje da upozorava. Izgradnja nove, inteligentne urbane infrastrukture može biti podjednako važna kao i izgradnja vodovoda, ili puteva, ili metro-sistema – postavljajući razvojne obrasce za naredne decenije. Iako oni dele entuzijazam za sve ono što bi pametni grad mogao da uradi, oni takođe ističu da bi programi pametnog grada, sa malo javnog nadzora, mogli da nas stave na put ka nekoj vrsti urbane budućnosti za koju ne misle svi da je idealna.

Iza primaljive vizije, tvrde oni, vrebaju brojna uznemirujuća pitanja. Grad koji prati svoje građane, čak i zbog korisnih razloga, zadire u lične slobode na koje možemo računati u javnim prostorima. Ključni softverski sistemi i mreže koje se nalaze u osnovi gradskih službi će verovatno biti u privatnim rukama. I kako programi pametnog grada postaju uspešniji, sve više se rizikuje preusmeravanje sredstava u probleme koje se mogu rešavati sa tehnologijom, umesto da se bore sa teškim pitanjima koja se ne mogu olako popraviti sa aplikacijom.

„Imali smo veoma dobre debate u stručnoj i poslovnoj javnosti o prednostima, ali veoma malo o procenama rizika“, kaže Entoni Taunsend (Anthony Townsend), urbanista-istraživač sa Univerziteta u Njujorku i Instituta za budućnost, koji je govorio i pisao kritički o pametnim gradovima.

Gradovi su ključne tačke za ljudsku civilizaciju, mesta gde ljudi žive, rade i stvaraju. I oni se nalaze na ivici nove transformacije. Transformacije koja ne samo da menja način na koji oni funkcionišu, već i živote samih građana. Kako budu napredovali, ne postoji samo jedan neizbežan put: Različiti načini primene tehnologije može da stvori različite gradove, od kojih ne moraju svi da budu nepoželjna mesta za život.

Danas, programi pametnog grada imaju tendenciju da budu ograničeni i prilično precizni, mada bi ljudi mogli biti iznenađeni da znaju koji delovi njihovih gradova već analiziraju informacije. Boston je povezan sa sistemom nazvan ShotSpotter, koji koristi akustične senzore za otkrivanje i ukazivanje na mesta pucnjava. Gradsko saobraćajno preduzeće Bostona (MBTA) gradi široku mrežu od hiljada kamera za video nadzor u celom metro sistemu, koje se prate iz operativnog centra, i takođe je postavilo senzore za otkrivanje biološkog oružja. Oprema na neboderima i drugim zgradama prati emisije gasova koji izazivaju efekat staklene bašte; analitički softver čak pomaže u predviđanju potreba za održavanjem u delovima kanalizacionog sistema.

Drugi gradovi testiraju obimnije projekte. Kontrolna soba u Rio de Žaneiru, koja je napravljena od strane kompanije IBM, omogućava gradskim radnicima da prate informacije sa terena kako bi bolje upravljali javnim događajima i katastrofama. Londonsko poluostrvo Grinič testira „urbani operativni sistem“ firme nazvane Living PlanIT, koji nudi jedinstvenu platformu za integraciju usluga kao što su voda, saobraćaj, energetika i ulična rasveta širom grada.

Krajnja vizija je grad koji je hiperefikasan, lak za navigaciju i bez otpada – grad koji stalno sakuplja podatke koji bi mu pomogli u rukovanju sa hitnim slučajevima, katastrofama i borbi protiv kriminala. „Ideja je da se poboljša kvalitet života građana“, kaže Dejv Bartlet (Dave Bartlett), potpredsednik industrijskih rešenja u IBM-u. Kako grad kao što je Boston postaje sve više ožičen, vizija je da se povežu njegovi izolovani sistemi kako bi bili moćniji, spajajući funkcije kao što su nadzor, brojanje saobraćaja i monitoring zaštite životne sredine u zajednički tok podataka koji pretvaraju grad u gotovo živi organizam.

Međutim, kritičari koji posmatraju ove razvoje i slušaju snove njihovih vizionara vide da se događa nešto drugo: Masivna promena u urbanim prioritetima koja se sprovodi uglavnom sakriveno od očiju javnosti. Mnogi od njih porede mreže koje se danas grade sa načinom na koji su gradovi redizajnirani za potrebe automobilskog saobraćaja u prvoj polovini 20. veka: Kako su zemljani putevi asfaltirani, a zatim proširivani, potom postavljeni kroz naselja i podignuti u nadvožnjake, oni su potpuno promenili gradove, nabolje ili nagore. Infrastruktura pametnog grada poput softvera, senzora i umreženih sistema može delovati mnogo više kratkotrajna nego autoputevi ili kanalizacioni sistemi, ali njeno nasleđe će na sličan način oblikovati kako gradovi funkcionišu za buduće generacije.

Ovi kritičari se ne zalažu za to da gradovi izbegavaju tehnologiju, već da neguju otvoreniju debatu o tome koji je najbolji način da se ona usvoji – kao i javno emitovanje pitanja koja gradovi moraju da postavljaju. Jedno pitanje je koliko se tačno gradovi oslanjaju na privatne kompanije za postavljanje i održavanje sistema sa kojima se oni pokreću. Projekti pametnog grada se oslanjaju na sofisticiranu infrastrukturu koju opštinska ili gradska vlast nije sposobna da napravi sama, ističe Taunsend, tvrdeći da što se gradovi više oslanjaju na softer, oni neminovno skreću važne građanske funkcije i informacije u privatne ruke. U nedavnim razgovorima i u njegovoj novoj knjizi „Pametni gradovi: Veliki podaci, građanski hakeri i potraga za novom utopijom“ (Smart Cities: Big Data, Civic Hackers, and the Quest for a New Utopia), Taunsend prikazuje kompanije kao neophodnog posrednika bez kojih grad ne može da funkcioniše.

Gradovi mogu lako izgubiti uticaj na privatne kompanije na koje se njihovi građani oslanjaju, kao što neprekidne bitke političkih lidera protiv komunalnih kompanija zbog povećanja cena pokazuju. Takođe, softver privatnog sektora može da radi iza vela: Taunsend kaže da dok su gradovi postavili dosta podataka dostupnih na internetu, postoji manje briga o korišćenju privatnih alata koji analiziraju te podatke – softveri koji mogu pomoći zvaničnicima grada da odluče ko ispunjava uslove za neke usluge, odnosno u kojim naseljima kriminal postaje problem. „Algoritmi u vladi moraju biti iznešeni na svetlost dana, a ne podaci“, kaže on. „Ono o čemu ja brinem jesu de facto zakoni koji se kodiraju u softveru bez nadzora javnosti.“

Još jedna zabrinutost jeste pitanje oko toga šta će biti učinjeno da se zaštite velike količine podataka koji gradovi mogu da sakupe o svojim građanima. Obilje video snimaka sa nedavnog Bostonskog maratona kada je eksplodirala bomba, iako su nastali na privatnim kamerama, pokazalo je koliko je video nadzor korisan. Mada je prikazalo i koliko ume da prožima svakodnevni život. Kamere, senzori i tehnologije praćenja mogu da otkriju podosta o vašem životu: Gde živite i putujete, šta kupujete, sa kim provodite vreme, pa čak i kada se tuširate. Umreženi pametni komunalno-merni sistemi, na primer, prikupljaju i prenose detaljne informacije o potrošnji energije, što pomaže potrošačima da razumeju i smanje korišćenje energije, ali takođe može da otkrije njihove navike. Kao takvi, oni su se našli na udaru zbog ugrožavanja privatnosti i građanskih sloboda, a neke države su usvojile zakone koji regulišu koje vrste podataka se mogu deliti sa trećim licima i kako ih potrošači mogu isključiti. U državi Masačusets, SAD, tehnologija za automatsko prepoznavanje registarskih tablica koju koristi policija je izazvala zabrinutost kod građana i strepnju da će ih oni svugde pratiti. Američka unija za građanske slobode zagovara zakon koji će ograničiti sposobnost da zadrže i koriste informacije o građanima.

Na širem planu, rasprave o pametnim gradovima imaju tendenciju da odražavaju veću bitku oko planiranja gradova. Bitku koja se suočava sa velikim merama vlada protiv masovnog preoblikovanja urbanog života – kontrolne sobe protiv gomile. Ova podela se može videti čak i u okviru samog pokreta pametnog grada, gde se pojavljuju dva suprostavljena viđenja pametnog grada: Urbani operativni sistem u kome centralni mozak rešava probleme grada, u poređenju sa samoorganizacionim sistemom u kome tehnologija daje građanima više kontrole nad javnim službama.

Adam Grinfild (Adam Greenfield), urbanista i autor knjige „Grad je ovde za vas da ga koristite“ (The City is Here for You to Use), rekao je da je centralizovani model pametnog grada „uznemirujuće saglasan sa obavljanjem autoritarnosti“. Za njega, on ponavlja mnoge greške ubanog planiranja 20. veka, kada su delovi gradova izdignuti i promenjeni. Taunsend zagovara decentralizovani pristup, gradove koji su „manje kao mejnfrejm, a više kao internet“.

Den Hil (Dan Hill), urabanista sa sedištem u Italiji koji je kritički pisao o pametnim gradovima, kaže da je za njega „pravi pametni grad društveni mediji i pametni telefoni, kao i stvari koje se dešavaju na ulici na nivou građana“. Ali on priznaje da društveni mediji imaju ograničenja kao lekovi za urbane bolesti, i mogli bi da skrenu odgovornost sa vlada. „Možemo li napraviti metro na taj način? Možemo li napraviti bolnicu tako? Verovatno ne“, kaže on.

Danas u Bostonu postoje elementi obe ideje. Bil Outs (Bill Oates), glavni rukovodilac za informacije grada Bostona, koji vodi gradske tehnološke inicijative, priznaje da su partnerstva sa privatnim kompanijama od ključnog značaja, s obzirom da vlada nije u stanju da izgradi senzore i softver za umrežavanje, ništa više nego što može da izgradi sopstvene automobile ili poslovne zgrade. Sve do sada, kaže on, nijedan od projekata u Bostonu nije zahtevao predavanje kompaniji gradske kontrolne podatke, mada on odmerava gde treba povući liniju u budućnosti. Čak i da grad izgradi blisko partnerstvo sa privatnim kompanijama, kaže on, postojaće granice: „Nemamo nameru da predamo ove stvari kompaniji i da kažemo ‘Nama treba pametan grad sa vašim stvarima’.“

On takođe ukazuje na važnost građanskog angažovanja kako bi bostonski programi bili zasnovani na onome što ljudi žele, a ne samo ono što Skupština grada odluči. „Naš cilj je uvek bio da se povežemo sa građanima na nove načine“, kaže on.

U tom smislu, jedna od ključnih kreacija jeste Kancelarija gradonačelnika za nove urbane mehanike (Mayor’s Office of New Urban Mechanics), namerna protivteža autoritativnoj, kontrolisanoj viziji urbane tehnologije. Njeni direktori, Najdžel Džejkob (Nigel Jacob) i Kris Ozgud (Chris Osgood), pokrenuli su projekte kako bi povezali građane sa gradskim službama i olakšali gradske pilot projekte. Ovo je funkcionisalo uz angažovanje laboratorije Emerson koledža na 3D igrici koja je dizajnirana da uključi građane u proces urbanog planiranja Kineske četvrti, kao i na igrici nazvanoj Community PlanIt koja omogućava ljudima da se upoznaju i doprinesu planiranju na nivou zajednice.

Taunsend vidi ovu kancelariju kao znak da grad već postavlja prava pitanja, nazivajući je „prvim naporom pametnog grada koji deluje kao da je dizajniran od strane političkog analitičara, a ne inženjera elektrotehnike“. On se fokusira na uključivanje građana putem sredstava kao što je plan za pretvaranje automobila građana u dobrovoljne posmatrače puteva: Nova aplikacija nazvana Street Bump koristi akcelerometre pametnih telefona za otkrivanje rupa na putevima, koja zatim tu informaciju šalje gradskim službama, i na taj način smanjuju potrebu za skupim pregledima putne mreže.

Bez obzira da li tehnologija dolazi od građana ili grada, ovde je izgrađena filozofija o viziji pametnog grada, filozofija u kojoj uvek postoji tehnološki odgovor na bolesti grada. „To je skoro kao da se stvari mogu svesti na jednostavnu jednačinu: tehnologija plus inovacije jednako urbana održivost“, kaže Rob Kičin (Rob Kitchin), geograf koji vodi Nacionalni institut za regionalnu i prostornu analizu na Nacionalnom univerzitetu Irske.

Najveći ljudski problemi sa kojima se gradovi suočavaju, tipa upornom siromaštvu, socijalnoj nepravdi ili javnom obrazovanju, nisu tehnološki problemi sa jednim „najboljim“ odgovorom koje može biti optimizovano od strane sistema, kaže Kičin. Oni su u osnovi politička pitanja o tome šta su naši prioriteti. Što više energije gradovi ulažu u rukovođenje u skladu sa „pametnim“ principima, on i drugi ukazuju, da će biti lakše da se zanemare aspekti naših problema koji nemaju tehnološko rešenje. Kritičari poput Laure Kergan sa Univerziteta u Kolumbiji su takođe istakli da ćemo uvek meriti ono što je jeftino, zgodno, tehnološki moguće i politički ekspeditivno da se izmeri. Čak i najbolje projektovana kontrolna soba će imati uvid u mali deo urbane realnosti.

Tu je još i osnovnije i nezgodnije pitanje o tome kakav život, tačno, pametni gradovi stvaraju. Kakav će život biti u pametnim gradovima? Kičin je pisao o ovom pitanju u svojoj knjizi „Kod/Prostor“ (Code/Space), koja istražuje kako nove tehnologije oblikuju naš svakodnevni život u gradovima. On se sada upušta u projekat proučavanja kako softveri utiču na život u Dablinu i Bostonu (oba su centar inovacija). „Postoji način na koji se naši životi kodifikuju u softver“, kaže on.

Kičin ističe da on živi u zgradi blizu Dablina bez prekidača za svetlo, samo sa senzorima; ako se sistem ugasi zbog kvara, on je u mraku. Iako često posmatramo računarske tehnologije kao neutralne, one odražavaju vrednosti njihovih kreatora (u ovom slučaju, energetsku efikasnost umesto lične kontrole). Koliko želimo da naši gradovi misle za nas? Taunsend kritikuje ideju da možemo imati „i jare i pare“, živeći energetski intenzivan način života, dok naše zgrade tiho smanjuju našu potrošnju energije u pozadini. Možda postoji prednost u edukaciji ljudi da isključe svoja svetla, umesto da tražimo da zgrade to učine umesto njih.

Uzmite primer tog pametnog sistema parkiranja na Bostonskom univerzitetu. Pogodnost parkiranja bez nerviranja zahteva od ljudi da se parkiraju samo na mestima rezervisanim za njih od strane softvera. Ali, koliko god skromno zvučalo, sloboda da se parkiramo gde želimo (da donosimo sopstvene male izbore) pomaže u davanju smisla našim životima, i izazovi gradskog života mogu biti deo onoga što čini urbano postojanje toliko atraktivnim.

Uređen, upravljiv grad je vizija sa trajnom privlačnošću, od Platonove Republike do Songdoa, potpuno novog pametnog grada izgrađenog u blizini Seula. Ali, tu je jednako ubedljiva vizija grada kao haotičnog i dinamičnog vrtloga aktivnosti, novonastalog sistema, urbane džungle pune opasnosti i mogućnosti – mesto gde se možemo izgubiti. Hil ističe da efikasnost nije razlog zašto volimo da živimo u gradovima, i to nije razlog zašto ih posećujemo. Turisti dolaze u Beograd zbog užurbanog šarma centra grada i splavova, a ne da bi videli sterilne pejzaže Novog Beograda. U gradu gde sve može biti izmereno, analizirano i kontrolisano, rizikujemo da izgubimo previđene prednosti neprijatnosti. To je kao da su gradovi jedna od poslednjih divljina. Divljina koje mi još uvek pokušavamo da ukrotimo.

Komentari: 0

TEKSTOVI /iz kategorije/


ISTAKNUTE FIRME /iz kategorije/


Anketa

Kojom vrstom toplotne izolacije je izolovan vaš stan/kuća?
Darko 13.05.2019.
Gondola? Zbogom Kalemegdanu u UNESCO kultur...
TikiCar 25.04.2019.
Spominje se povezivanje NBG sa Rakovicom, a...
veselnik 13.04.2019.
"Služba za urbanizam koja će okupiti 10 str...
Ljubinka 09.04.2019.
Da li se na zidove koji su krecenim prajmer...
Maks 04.04.2019.
Političari treba da shvate da se autoput, o...