U obnovu „Sava centra” – najvećeg, ali više ne i najsavremenijeg kongresnog centra na Balkanu – grad neće uložiti ni dinar. Rekonstrukciju, a potom i upravljanje ovim javnim preduzećem vlasti će prepustiti privatnom partneru. Temeljno preuređenje koje će morati da odobri i Stojan Maksimović, autor zdanja, trebalo bi da počne krajem 2016. U gradu zasad ne otkrivaju ko će biti investitor: investicioni fond, domaća ili inostrana građevinska kompanija ili, možda, partner koji dosad nije imao iskustva u kongresnom turizmu.
Ilustracija (www.pixabay.com)
Njegovo ime biće poznato početkom naredne godine, uverava Dragutin Nenezić, zadužen za javno-privatna partnerstva i investicije u kabinetu gradonačelnika Beograda.
- Za ovaj kolosalni poduhvat kroz javno-privatno partnerstvo investitor bi trebalo da obezbedi oko 25 miliona evra, procene su stručnjaka iz kongresno-turističke industrije. Ako partner ne bude iz te oblasti, moraće u svom timu da okupi stručnjake koji imaju iskustva u kongresnom turizmu. Ukoliko obnova počne sledeće godine, mogla bi da bude okončana 2018. – najavljuje Nenezić.
Pored ideje o obnovi, u gradu najavljuju unapređenje energetske efikasnosti „staklenog dvorca”, ali i delimičnu izmenu njegove namene. Zamisao je da se u budućnosti ova kuća primarno bavi kongresnim turizmom. To je ekonomski i najprihvatljiviji predlog jer se kongresni turista kod nas u proseku zadrži 3,3 dana. Dnevno potroši 400 do 450 evra, a iz godine u godinu raste i broj internacionalnih konferencija u srpskoj prestonici.
- Očekujemo da će budući investitor preurediti unutrašnjost zdanja tako da u njemu bude više prostora za promocije, štandove, a manje konferencijskih sala i lokala. „Sava centar” ne treba da bude samo mesto za održavanje kulturnih dešavanja, kongresa političkih stranaka, objekat gde se zakupljuju lokali ili mesto za oglašivače na fasadi. Naprotiv, da bi bio samoodrživ, ne može da ostane samo objekat za kulturno-izvođačku delatnost, već i kongresnu – smatra Nenezić.
Rukovodstvo „Sava centra” ipak podseća da u svetu ne postoje kongresni centri koji su samoodrživi, već ih „izdržava grad ili država”. Takav primer je Cankarjev dom u Sloveniji koji država dotira i do 70 odsto.
- Taj kongresni centar je upola manji od našeg, ali funkcioniše po istom principu. Država ga finansira, a višak zarade odlaže se u fond, u kojem je pretprošle godine prikupljeno 1,2 miliona evra. Taj novac iskorišćen je za renoviranje njihove najveće sale. To znači da država ne mora dalje da ulaže u Cankarjev dom jer on sam sebe isplaćuje, ali se država najpre zauzela za njega – opominju u „Sava centru” i podsećaju da je ovaj objekat napravljen da donosi zaradu državi i da od grada treba da bude dotiran. Kao ilustraciju takve tvrdnje u upravi „Sava centra” navode Evropski kongres kardiologa koji je u održan 2012. Više od 3.700 učesnika tada je u Beogradu potrošilo oko 3,5 miliona evra, a preduzeće je prihodovalo oko 250.000 evra.
Slovenački model funkcionisanja, ipak, neće biti primenjen na našem kongresnom centru.
- Kad grad već nema novca za ulaganje, onda postoji mogućnost da uz upravljanje investitoru ustupi i zemljište oko „Sava centra” na korišćenje. Na njemu može da gradi prateće sadržaje, stambeno-poslovni prostor ili hotel, od čega će grad ostvariti dodatni prihod. To zahteva izmenu planskih dokumenata na čemu se uveliko radi. Predložena je i promena namene prostora oko „Sava centra”, iz javnog u komercijalni – objašnjava Nenezić.
Znači li to da će privatni interes biti iznad javnog?
- Obnova „Sava centra” biće prvi beogradski primer primene Zakona o ulaganjima. On predviđa da na jednom mestu investitor brzo dobije potrebne saglasnosti pod uslovom da to što radi nije na štetu javnog interesa. A sve što bude gradio na okolnom zemljištu biće u skladu sa zakonom – uverava Nenezić.
Arhitekta Maksimović: Rušite ili obnovite
Ili srušite „Sava centar” ili ga obnovite, samo nemojte dozvoliti da se to zdanje obruši nekome na glavu, zavapio je u telefonskom razgovoru za „Politiku” Stojan Maksimović, projektant zdanja. On će, kaže, ponovo podržati ideju gradskih vlasti da rekonstruišu njegovo „životno delo” i spreman je da pomogne. To je učinio i pre deset godina, kada je izradio projekat obnove za koji nije bilo novca.
- Prošle su skoro četiri decenije otkako je podignut, a da nije temeljno rekonstruisan. Promenili su se standardi gradnje takvih objekata, ali i zahtevi korisnika i on je, iako još služi, odavno na veštačkim aparatima. Zamislite samo da 40 godina nisu promenjeni aluminijumski i čelični nosači staklene fasade u objektu koji je ugostio nebrojene kulturne događaje. Da ne govorim o tome koliko energije guta za hlađenje i grejanje – ističe Maksimović i priseća se detalja iz vremena tog graditeljskog poduhvata.
Marta 1976. godine na njegov radni sto, za kojim je tada obavljao dužnost glavnog projektanta „Direkcije za izgradnju Beograda“, stigao je zahtev iz Skupštine grada da „Direkcija“ obezbedi održavanje Konferencije o evropskoj bezbednosti i saradnji (KEBS), 15. juna 1977. U zaglavlju tog papira stajalo je Kabinet predsednika SFRJ i pisalo je: „Potrebno je obezbediti rad konferencije svih evropskih i drugih delegacija u više sala kapaciteta 250-1.000 mesta uz pres i TV centar, prateće službe i usluge na neodređeno vreme”.
Da bi se udovoljilo takvim zahtevima, trebalo je izgraditi poseban objekat – kongresni centar od oko 50.000 kvadrata. Za svega mesec dana Maksimović je morao da preda konceptualno rešenje zdanja.
- Taj mesec proveo sam u izolaciji, u kući za goste Skupštine grada, u avionima između Pariza, Kopenhagena i Helsinkija koje sam posetio da vidim kako su oni taj posao savladali, u besanim noćima sa svojim prvim saradnikom Radomirom Mihajlovićem, glavnim inženjerom konstrukcije – priseća se Maksimović.
Konferencijski centar, kao prva faza projekta, završen je za 11 meseci, od aprila 1976. do početka maja 1977, što je u ono vreme bilo vanredno brzo. Dve godine kasnije celinu od oko 120.000 kvadrata činile su kongresno-koncertna dvorana za 4.000 posetilaca i hotel „Interkontinental Beograd”. Da je reč o vrhunskom delu savremene arhitekture tog vremena najbolje svedoči podatak da je „Sava centar” 1979. nominovan za Prickerovu nagradu, ustanovljenu iste godine. Beogradski kompleks bio je među top deset objekata koji su pretendovali za najvrednije svetsko priznanje u arhitekturi.
Pre 36 godina „Sava centar” se borio za Prickera, a za 15 dana najveći međunarodni skup u Beogradu, i to onaj naslednika KEBS-a, danas OEBS, održaće se u „Areni”, arhitektonski sterilnoj sportskoj dvorani.
