Prozori: Tehnologija koju previđamo

09.04.2014. | Branislav Savić d.i.a. | Gradjevinarstvo.rs

Često kroz prozore gledamo i ne primećujući ih, zanemarujući njihovu svakodnevnu ulogu našeg zaštitnika od kiša, snega, hladnog i toplog vremena, pružajući nam obilje prirodne svetlosti koja nam ulepšava domove. Od naših prozora zaista očekujemo mnogo i oni nam uistinu to i pružaju.

Prvo, hajde da pogledamo šta se to sve očekuje od prozora: Oni nam obezbeđuju pogled ka spolja – bez obzira da li je to mećava tokom hladnog zimskog jutra ili prikaz dece kako se igraju u dvorištu tokom leta. Oni blokiraju beg toplote i sprečavaju kondenzaciju na staklu. Oni sprečavaju prodor kiše.

Na južnoj strani naših domova, posebno u hladnijim klimatskim uslovima, često se od prozora očekuje da prenesu korisnu solarnu toplotu, pomažući nam da zagrejemo domove. Ipak, u toplim klimatskim uslovima – i često na zapadnim i istočnim strana naših kuća u više severnijim klimama – želimo da prozori blokiraju ulazak neželjenog sunčevog zagrevanja.

Od prozora se uglavnom očekuje da nam obezbede ventilaciju, omogućavajući nam da ih otvorimo i pustimo svež vazduh da kanališe u našim domovima – ipak, mi takođe želimo od istih prozora da budu hermetički izolovani kada su zatvoreni i da ne puštaju prodor hladnih zimskih vetrova.

Prozori često moraju da imaju komarnike koji ne dozvoljavaju ulazak insektima u kuću i imaju druge elemente koji blokiraju sunčevu svetlost ili dodatno smanjuju gubitak toplote (roletne, tende, žaluzine, itd.). Neki prozori takođe moraju da obezbede izlaz u slučaju požara.

Sve ovo, plus da su još izdržljivi, dugotrajni, laki za održavanje, atraktivni i, da, pristupačni. Kako prozori mogu da urade sve ovo? Oni to rade zahvaljujući nekim genijalnim tehnologijama i karakteristikama njihovog dizajna. Naglasićemo neke od najvažnijih karakteristika ispod.

Transparentnost i optička jasnoća

Iako su mali prozori (30 puta 30 centimetara) postavljani u kućama iz 18. veka svakako atraktivni i cenjeni, oni nam ne pružaju sjajan pogled. Ručno duvano i valjano staklo iskrivljuje pogled. Polirana staklena ploča, razvijena pre nekih 100 godina, pruža bolju vidljivost, ali je bila veoma skupa.

Prava revolucija se desila u pedesetim godina prošlog veka sa razvojem plutajućeg stakla, u kome se istopljeno staklo izliva na sloju istopljenog kalaja. Proizvodni proces izgleda otprilike ovako: istopljeno staklo se usporeno izliva iz peći od 500 tona koja se greje pomoću masivnih mlazeva zagrejanog prirodnog gasa na istopljeni kalaj, i zatim se pomera oko 300 metara duž trake gde se staklene ploče od 3,6 metara polako hlade i seku u pojedinačne ploče sa kojima se lakše upravlja. Istopljeni kalaj obezbeđuje glatku površinu i proizvodi veoma transparentno staklo bez distorzija, gde poliranje nije potrebno.

Razni premazi na staklu i aditivi u staklu utiču na prozračnost vidljive svetlosti. U toplijim klimama, uobičajeno je da staklo bude ili obojeno ili da ima nisko-emisione premaze koji blokiraju sunčevu svetlost. Ovi prozori koji kontrolišu količinu sunca mogu značajno da umanje vidljivost kroz njih – kao i da promene spoljašnji izgled objekta.

U poslovnim zgradama, gde su zatamljena stakla dugo dominirala, postalo je sve popularnije korišćenje ultra-providnog stakla sa niskim sadržajem gvožđa koje obezbeđuje staklo koje je još transparentnije od standardnog.

Višeslojno staklo

Prva strategija smanjenja gubitka toplote kroz prozore je bila dodavanje još jednog sloja stakla. Ovo je prvi put urađeno sa prozorima koji su bili pod udarima oluja pre više od 200 godina. Najosnovniji olujni prozori, mogu biti postavljeni na jesen i uklonjeni na proleće; danas su uobičajeni trostruki prozori sa upravljivim krilima i roletnama.

Ali, počevši od 1940-tih i 1950-tih godina, proizvođači su počeli da proizvode izolovane-staklene jedinice (IGU – insulated-glass units) sa dva sloja stakla koji su razdvojeni vazdušnim prostorom. Ponekad se nazivaju termopanskim staklom (Thermopane glass), što je ime kompanije Libby Owens Ford (LOF) koje je korišćeno za taj tip stakla kada je uvedeno na tržište Sjedinjenih Američkih Država 50-tih godina.

Dok jedan sloj sa 3mm debelim staklom izoluje oko R-1, dva sloja razdvojena vazdišnim prostorom izoluju oko R-2, duplirajući izolaciju. Skoro celokupna izolaciona vrednost je postignuta zbog vazdušnog prostora, a ne samog stakla. Čak i sa staklom, R-1 se obezbeđuje gotovo u potpunosti sa stajaćim vazduhom na obe strane stakla.

Prvobitno termopansko staklo kompanije LOF je imalo zavarene staklene ivice, tako da je zaptivanje bilo izuzetno dobro. Mnogi od termopanskih prozora koji su postavljeni pre više od 50 godina i dalje funkcionišu normalno.

Ostali proizvođači stakla su koristili odstojnike i organske zaptivne smese za postizanje vazdušnog prostora između slojeva stakla, i ovaj pristup je na kraju prevagnuo. Danas se praktično svako termopansko staklo pravi korišćenjem odstojnika – obično od aluminijuma, ali ponekad i od nerđajućeg čelika, butil gume ili silikona – koji se održavaju u mestu i zapečaćuju sa veoma trajnim zaptivačima.

Sedamdesetih godina prošlog veka, proizvođači su pokušali da dodaju treći sloj stakla koji bi dodatno povećao izolacionu vrednost. Ovo je povećalo R-vrednost (u centru stakla) na oko R-3. Američki proizvođači su uglavnom imali problema sa ovim pristupom, jer kako su povećali težinu prozora oni nisu adekvatno ojačali okvire i opremu. Problem je usledio, a industrija je polako počela da zazire od troslojnih prozora.

U Evropi, međutim, troslojni prozori su postali veoma uobičajeni. Ono što je iznenađujuće jeste činjenica da su u Švedskoj troslojni prozori efektivno bili zahtevani propisima od 1976. godine. Prosto ne možete videti nove prozore u Švedskoj koji nisu troslojno zastakljeni.

Deblji vazdušni prostor

Kako je pritisak ka obezbeđivanju bolje izolovanih prozora rastao 1970-tih godina, proizvođači su povećali debljinu vazdušnog prostora sa 6,5mm na 13mm. Ova promena može doneti dramatično poboljšanje energetske efikasnosti – do 40 odsto u nekim slučajevima – bez mnogo dodatnih troškova. Efikasnost se postiže zbog toga što se manji protok toplote dešava preko gasno-fazne provodljivosti – jedan od načina protoka toplote kroz prozore.

Optimalna debljina vazdušnog prostora je oko 13 milimetara. Ako je prostor deblji od toga, još jedan način prenosa toplote – konvekcija – počinje da povećava prenos toplote. Ovo se dešava zato što se konvekcijske petlje stvaraju u vazdušnom prostoru. Pronalaženje optimalne debljine vezdušnog prostora znači pronalaženje ravnoteže između gasno-fazne provodljivosti i konvekcije.

Potražnja za debljim vazdušnim prostorom, nažalost, dovela je do propasti onih prozora sa zavarenim ivicama koje je kompanija LOF proizvodila. Sa debljim vazdušnim prostorima, napori na ivicama stakla se povećavaju i termičko širenje i skupljanje izazivaju lomljenje stakla.

Performanse prozora: Magija nisko-emisionih premaza

Poboljšanja energetskih performansi prozora preko dodavanja dodatnih slojeva stakla i povećanja debljine vazdušnog prostora između slojeva stakla nisu jedine dostupne metode, a sada ćemo pričati o revolucionarnoj promeni u dizajnu prozora koja se pojavila 1980-tih godina: nisko-emisioni premazi.

Da ne bude zabune. Uvođenje nisko-emisionih (low-e: low-emissivity) premaza je za-ista bilo revolucionarno. Mnogo početnog rada na nisko-emisionim premazima je finansirano od strane Ministarstva energije Sjedinjenih Američkih Država (U.S. Department of Energy) – pokazujući praksu koju vlade sveta treba da nastave da prate. Jedan od pionira energetske efikasnosti, arhitekta Bler Hamilton (Blair Hamiliton), bio je uključen u nekim od najranijih istraživanja nisko-emisionih premaza na Masačusetskom institutu tehnologije (MIT).

Sredinom 1970-tih, arhitekta Hamilton je radio na tehnologiji u kojoj je veoma tanki, transparentni premaz srebra vakumom postavljen na tanak sloj milar (mylar) plastike koja se zatim može postaviti između dva sloja stakla. Pravilno proizveden, plastični film je nevidljiv, i on je proizveo ne samo troslojno zastakljenu konfiguraciji već i magičan način reflektovanja toplote koja pokušava da pobegne nazad u sobu.

Kako nisko-emisioni premazi funkcionišu

Pre nego što fizičari koji čitaju ovo ospore poslednju tvrdnju, dozvolite da razjasnimo da nisko-emisioni premazi zapravo ne „reflektuju“ toplotu. Umesto toga, oni usporavaju emisiju zračeće energije. Hajde da pogledamo energetske tokove kroz prozor.

Jednom kada se solarna energija koja sija kroz prozor apsorbuje od strane površina u kući – recimo u podu ili zidu – energija zagreva površinu, koju zauzvrat počinje da zrači sopstvenu energiju. Ta energija koja se emituje od strane poda ili zida je dugotalasno elektromagnetno zračenje. Staklo ili film sa nisko-emisionim premazom apsorbuje tu toplotnu radijaciju (umesto da ga prenosi) i nisko-emisioni premaz u velikoj meri ograničava ponovno zračenje – ili emisiju – te energije. Odatle i termin nisko-emisioni.

Neki od istraživača koji su radili na ovim premazima u MIT-u su natovarili svoju laboratoriju u kombi i preselili se iz Kembridža (Masačusets) u Palo Alto (Kalifornija) gde su osnovali kompaniji Southwall Technologies 1979. godine. Proizvod kompanije, Heat Mirror (toplotno ogledalo), je komercijalno bilo dostupno od 1981. godine – ugrubo udvostručujući R vrednost prozora sa R-2 do R-4 i uvodeći novo doba u tehnologiju proizvodnje prozora.

U međuvremenu, druge kompanije su aktivno radile na naporima da direktno postave nisko-emisione premaze na staklo. I kompanija PPG (prvobitno Pittsburgh Plate Glass) i Cardinal Glass su proizveli nisko-emisiono staklo 1983. godine, a drugi proizvođači stakla su ih ubrzo pratili.

Tokom naredne dve decenije, nisko-emisioni premazi koji su direktno postavljeni na staklo su osvojili većinu tržišta – i oni i dan danas dominiraju. Iako kompanija Southwall i dalje proizvodi dobre proizvode i veliki broj proizvođača prozora inkorporira njihov Heat Mirror film na prozore, direktno obloženo nisko-emisiono staklo je daleko češće danas.

Gde treba postaviti nisko-emisione premaze?

Da bi bili najefikasniji u podnebljima gde želite da blokirate gubitak toplote ali da dozvolite ulazak solarnog toplotnog dobitka, nisko-emisioni premazi treba da se postave na spoljnoj površini unutrašnjeg okna stakla – u industriji proizvodnje prozora, ovo je poznato kao površina br. 3 (u nabrajanju površina uvek počinjete sa spoljne površine).

U toplijim klimama, gde se više brinete oko nedozvoljavanja ulaska neželjene toplote, preferirana lokacija nisko-emisionog premaza je površina br. 2 (unutrašnja strana spoljašnjeg stakla). Određene nemačke kompanije su proizvele prozor kome se stakla okreću tako da se optimizuje nisko-emisioni premaz u zavisnosti od godišnjeg doba.

Iako su ovi nisko-emisioni plasmani (na površinama br. 2 i 3) prednost, ako imate premaz na drugoj površini nije kraj sveta. Razlike između sveukupnog energetskog performansa prozora sa premazima bilo na površini br. 2 ili 3 u bilo kojoj klimi je manje značajna od razlike postojanje nisko-emisionog premaza i nepostojanja istog. Neki proizvođači samo stavljaju nisko-emisivni premaz na površini br. 2, navodeći zabrinutost zbog neuspeha zapečećenja kada je premaz na površini br. 3. To nije veliki problem čak i u hladnoj klimi.

Sa nisko-emisionim premazima direktno postavljenim na staklu postoje dve široke kategorije: meki premaz i tvrdi premaz. Sa mekim nisko-emisionim premazom, tanak sloj srebra se stavlja na staklo putem procesa prskanja nakon proizvodnje stakla. Iako su najraniji meki nisko-emisioni premazi imali jedan sloj srebra, premazi sa dva sloja (nisko-emisioni na kvadrat) i tri sloja (nisko-emisioni na kub) su počeli da se proizvode pošto imaju još manju emisivost i manji gubitak toplote.

Ovi prskajući premazi se nazivaju „mekim premazima“ zato što premazi ostaju prilično delikatni i moraju da se zaštite unutar izolovane staklene jedinice (suočavajući se sa vazdušnim prostorom) – iako se ovo možda menja, kao što je opisano u nastavku.

Sa tradicionalnim tvrdim nisko-emisionim premazima, nisko-emisioni sloj oksida indijuma i kalaja se primenjuje kada je staklo istopljeno i kada tek počinje da očvršćava. Označavajući proizvodnju na visokoj temperaturi, ovi premazi se takođe nazivaju „pirolitički“ (pyrolytic) nisko-emisioni premazi. Oksid indijuma i kalaja postaje deo stakla i, kao rezultat, nisko-emisioni premazi postaju dugotrajniji. Zato su ova vrsta premaza dobra za prozore koji trpe dosta atmosferskih padavina i puno abrazivnih akcija.

Iako su tvrdi nisko-emisioni premazi izdržljiviji od mekih, emisivost nije tako niska, tako da ova stakla ne postižu tako nizak U faktor. Sa druge strane, oni dozvoljavaju veći prodor sunčevih zraka, tako da su obično bolji za kuće koje se oslanjaju na pasivno solarno grejanje.

Šta je novo u nisko-emisionim premazima?

Razlika između mekih i tvrdih nisko-emisionih premaza postaje neprimetna. Kompanija Cardinal Glass skoro je predstavila ultra jasan premaz za staklo (LoE-i89) koji može biti postavljen na površini br. 4 izolovane staklene jedinice – površini stakla koja gleda na sobu. Prema Džimu Larsenu iz kompanije Cardinal, ovo staklo pruža izuzetno visoku provodljivost od 89% – mnogo veće od standardnog pirolitičkog tvrdog nisko-emisionog stakla. Ovaj premaz je trajan i nema onu plavkastu nijansu koja je nekim ljudima smetala kod pirolitičkih tvrdih nisko-emisionih stakala.

Staklo sa ovim premazom može da se kombinuje sa nisko-emisionim dvoslojnim ili troslojnim obloženim staklom u cilju postizanja U faktora od 0,20 (R-5) kod dvostruko zastakljenih prozora. Ranije smo morali da imamo trostruko zastakljeni prozor da bismo postigli ovaj nivo energetske efikasnosti.

Kompanija Cardinal je takođe nedavno predstavila novo meko nisko-emisiono staklo LoE-180 sa visokim solarnim prenosom (transmisija 80 odsto vidljive svetlosti) i sa jednoslojnim premazom. Ovo obezbeđuje prilično veći solarni dobitak nego prethodna jednoslojna meka nisko-emisiona stakla.

Da li zaista želite radioaktivne prozore?!

Neke od glavnih strategija za poboljašanje energetske efikasnosti prozora su dodavanje dodatnih slojeva stakla, povećanje debljine vazdušnog prostora između slojeva stakla, kao i dodavanje nisko-emisionih premaza, o kojima smo pisali gore. Još jedna važna strategija koju ćemo pokriti jeste korišćenje nisko-provodljivih gasova umesto vazduha u prostoru između slojeva stakla. U tu svrhu se najčešće koristi argon, zatim ksenon koji se povremeno upotrebljava, dok se kripton koristi kod prozora najviših performansi.

Ispune sa gasovima niske provodljivosti ne čine toliku razliku u energetskoj efikasnosti prozora kao dodavanje dodatnog sloja stakla, povećanje razmaka između slojeva stakla, pa čak i kao dodavanje nisko-emisionih premaza, ali su ipak značajna – i definitvno vredna kada birate nove prozore koji imaju nisko-emisione premaze. Dodavanje argona je najisplativije poboljšanje vašeg prozora. Ali, šta su ove gasne ispune i kako one funkcionišu?

Zašto ispune sa gasovima niske provodljivosti imaju smisla

Da bismo razumeli kako funkcioniše argon, moramo da se vratimo na priču kako toplota prolazi kroz prozore. Postoje tri načina prenosa toplote: kondukcija, konvekcija i refleksija. Sa netaknutim (ne-nisko-emisionim) duplo zastakljenim prozorima, zračenje (ili refleksija) čini oko polovinu prenosa toplote, dok kondukcija i konvekcija čine po 25%. Kada se nisko-emisioni premaz doda prozoru, zračeća komponenta tog toplotnog gubitka se značajno smanjuje, i kao rezultat toga konduktivni i konvesivni udeo postaju više značajni. Kao što ime implicira, ispune sa gasovima niske provodljivosti smanjuju protok toplote. Većina nas kada misli o kondukciji toplote, koja je prenos kinetičke energije od molekula do molekula, misli da se javlja samo kroz čvrstu materiju (pomislite na ručku tiganja), ali se kondukcija dešava i kroz stakla. Ponekad ovaj fenomen zovemo gasno-fazna provodljivost.

Plemeniti gasovi

Vazduh ima toplotnu provodljivost od 0,014BTU po kvadratnoj stopi po satu za svaki Farenhajt stepen razlike u temperaturi na sobnoj temperaturi. Ako možemo zameniti taj vazduh sa nisko-provodljivim gasom, možemo usporiti gubitak toplote kroz prozore. Argon je odlična opcija. On ima provodljivost od 0,0092 – što je 34% manje od vazduha – i on je najčešći gas koji se koristi za ispunu prozora (ako izuzmemo vazduh, naravno).

Neki od najefikasnijih prozora koriste više egzotičan gas – kripton – za ispunu prostora između stakla. Kripton ima provodljivost od 0,0051, što je za 63% manje od vazduha. Ksenon, još ređi gas, ima provodljivost koja je za 79% manja. Ovi gasovi (koji se nalaze u krajnjoj desnoj koloni periodnog sistema elemenata) su veoma stabilni i nereaktivni, što je atribut koji im je doneo nadimak „plemeniti gasovi“ (nazvani tako jer, kao i plemstvo, oni nemaju interakciju sa običnim ljudima/gasovima).

Svi ovi gasovi su komponente vazduha koji udišemo. Argon čini nešto manje od jedan odsto naše atmosfere (treći posle azota i kiseonika) i proizvodi se prilično jeftino kao sporedni proizvod vađenja kiseonika iz vazduha. Kripton je prisutan u vazduhu pri koncentraciji od oko jednog dela po milionu (jedan desetohiljaditi deo procenta), a ksenon je prisutan u još manjoj koncentraciji. Kao rezultat toga, ovi egzotični gasovi su daleko skuplji. Kupovina prozora punjenih sa kriptonom umesto argonom će vas skuplje koštati, dok je cena za prozore punjene sa argonom skoro ista kao za one punjene vazduhom.

Prednosti gasova niske provodljivosti

Dodavanje argona u dvostruko zastakljene prozore smanjuje U faktor za oko 0,05 (smanjenje U faktora znači smanjenje protoka toplote). Sa staklima koja nisu nisko-emisiona, dodavalje argona smanjuje U faktor sa 0,5 na 0,45, što je 10% smanjenja gubitka toplote (pod pretpostavkom da postoji optimalni razmak za stakla). Kada postoji nisko-emisioni premazi, taj isti argon poboljšava U faktor sa 0,30 na 0,25 – što je mnogo bolje poboljšanje od 17%. Korišćenje kriptona sa optimalnim razmakom smanjuje U faktor sa dodatnih 0,025, tako da je ukupan napredak u odnosu na vazduh 25%.

Optimalna debljina izolovane-staklene jedinice

Optimalna debljina izolovane-staklene jedinice varira u zavisnosti od gasa sa kojim se ispunjava prostor među staklom. Sa debljim vazdušnim prostorom postoji manje gubitka toplote, ali ako je razmak previše veliki, konvektivne petlje se formiraju i one dovode do povećanog gubitka toplote. Sa vazduhom, optimalna debljina za vazdušni prostor je oko 1,2cm (u zavisnosti od temperaturnih uslova koji se koriste za modelovanje prozora). Za argon je ta debljina skoro ista, samo nekoliko milimetara manja.

Ako je niža razlika u temperaturi (delta-T) između spoljašnjeg i unutrašnjeg prostora, kao što je slučaj u Evropi, postoji manje konvekcije između stakla, a optimalna debljina vazdušnog prostora je veća, dok je u Severnoj Americi, zbog manje razlike u temperaturi, obrnuti slučaj. Sa kriptonom je optimalna debljina značajno manja: oko 0,8cm (sa američkim delta-T pretpostavkama). To je zato što je kripton mnogo više klizav nego vazduh ili argon. On lakše formira konvektivne petlje, što povećava konvektivnu komponentu prolaza toplote.

Da li zaista želimo radioaktivne prozore?

Relativno je nepoznata činjenica da je kripton donekle radioaktivan. Postoji mnogo izotopa kriptona, ali kripton-85 sa vremenom poluraspada od 10,8 godina jeste onaj koji izaziva zabrinutost. Kripton-85 se proizvodi fisijom uranijuma i plutonijuma, i oslobađa se u atmosferu kroz testiranja nuklearnih bombi, isparenja iz nuklearnih elektrana i preradom utrošenog nuklearnog goriva.

Poslednji izvor je najznačajniji, a većina njega potiče iz francuskog postrojenja za preradu nuklearnog goriva, Areva NC, koje je aktivno od 1976. godine. Koncentracija kriptona-85 u atmosferi je porasla za nekoliko stotina puta od ranih 1940-ih, a neki deo tog kriptona-85 završi u kriptonu koji smo izvukli iz atmosfere. Kao rezultat toga, kanisteri gasa kriptona imaju merljive nivoe radioaktivnosti.

Mada, da li je ovo značajno za nas? Verovatno ne mnogo. U većini krajeva sveta, radioaktivnost iz kriptona u našim prozorima će biti niža od pozadinske radijacije. Ako smo spremni da živimo sa drugim izvorima radioaktivnosti u objektima, kao što su betonski temelji i granitne radne površine u kuhinji, onda verovatno ne bi trebalo da brinemo previše o kriptonu. Međutim, jonizirajuće zračenje je kumulativno, i onda kada možemo da izbegnemo izlaganje, to treba i da pokušamo da uradimo.

Da li se gas zadržava?

Pitanje da li gasovi niske provodljivosti traju u izolovanim staklenim jedinicama jeste bitno. Ako oni iscure za nekoliko godina, onda ne vredi trošiti više novca na prozore zbog njih. Na osnovu laboratorijskog istraživanja, jedan odsto gasa se izgubi godišnje. Začudo, samo je mali broj istraživanja o stopi zadražavanja gasa urađeno na terenu.

Srećom, istraživanja koja su urađena nude generalno dobre vesti. Po jednom testiranju na terenu nekoliko desetina prozora tokom perioda od više godina, pronađeno je da samo oko 0,6% gasa iscuri godišnje. To je prilično niska stopa gubitka: prozor koji je započeo svoj životni vek sa 95% argona bi nakon 30 godina imao 79%, a nakon 50 godina, ta stopa bi bila 70%. Čak i da pretpostavimo da se godišnje gubi 1% gasa, nakon 30 godina bi i dalje bilo 70% prvobitnog argona, a nakon 50 godina 50%. Većina prozora ne traje 50 godina iz drugih razloga, tako da ne morate brinuti oko stope zadržavanja gasa.

Poenta

Uvek vredi dodati gasove niske provodljivosti u izolovane staklene jedinice. Iako ne treba biti preterano zabrinut zbog radioaktivnosti kriptona, on ipak može izazvati podozrenje, tako da ćemo dobiti mnogo više za uloženi novac sa argonom. Ako baš želite bolju energetsku efikasnost nego što se može postići sa nisko-emisionim premazom i argonom u izolovanoj staklenoj jedinici, a ne želite da zamenite argon sa kriptonom, možete uvesti treći sloj stakla sa drugim nisko-emisionim premazom ili drugi nisko-emisioni premaz na unutrašnjoj površini (površina br. 4) dvostruko zastakljene izolovane staklene jedinice.

Komentari: 0

Vezane kategorije


TEKSTOVI /iz kategorije/


ISTAKNUTE FIRME /iz kategorije/


Anketa

Kojom vrstom toplotne izolacije je izolovan vaš stan/kuća?
Mladen 20.08.2019.
Mogao je put za Cacak i preko Panceva, srec...
Nikola K. 12.08.2019.
Oni koji to rade nisu normalni. Taj kip je ...
Goran 10.07.2019.
Kada ce da se uradi put Sremska gazela u Do...
Dragana Tošić 27.06.2019.
Poštovani, molim Vas za kontakt firme u S...
Darko 13.05.2019.
Gondola? Zbogom Kalemegdanu u UNESCO kultur...