Malo gradova evocira ideju budućnosti kao Tokio. Kada je toranj Nakagin Capsule Tower izgrađen 1972. godine, on je trebao da obeleži početak doba kapsula. U to vreme, Japan se pripremao za eksplozivni rast podstaknut novom ekonomijom izgrađenom na tehnologiji i proizvodnji. Grupa arhitekata iz takozvane Metabolizam škole arhitekture, na čelu sa arhitektom tornja Kišo Kurokavom, verovala je da nove zgrade treba praviti tako da rastu i da se organski prilagode sa društvom kome služe.
To je bila budućnost koja se nikada nije desila, i to uglavnom zbog ekonomskih razloga, tako da je toranj postao anahronističan - jedinstvena struktura koja je bila trn u oku nekima, a drugima intrigantan totem neispunjenog idealizma.
Projekat 1972, fotografa Noritake Minamija, predstavlja analizu ove vanvremenske zgrade, koji su neki činioci godinama pokušavali da uklone iz grada, kao i iz budućnosti koju su njeni graditelji zamislili. „Njeno dokumentovanje kroz fotografiju je, delimično, odgovor na mogućnost nestanka zgrade jednog dana“, kaže Minami.
Zgrada se sastoji od 140 kapsula - betonskih modula pričvršćenih na fiksnu centralnu konstrukciju. Zamisao je da oni budu menjani svakih 25 godina kako se potreba zajednice menja tokom vremena. Nijedna kapsula nije promenjena, a jedina realna promena u zgradi jeste promena stanara. Futuristiki ograničeni prostor kapsula, dostojan junaka SF filmova, karakterišu aparati koji su postavljeni unutar zidova kapsule, kao i veliki kružni prozor.
„Ovo je interesantna estetika koja ukazuje na svemirske brodove, a takođe ona može ukazivati i na brodove za krstarenje“, kaže Minami. „Ova ideja mašinske ili tehnološke zgrade sugeriše kretanje i putovanje.“
Iako slojevi čađi i popucali i okrnjen beton mogu ukazivati na nedostatak aktivnosti, Nakagin toranj je itekako živa i stalno razvijajuća unutra. Minami procenjuje da je čak 75 odsto kapsula trenutno popunjeno. Neke se koriste kao stalni ili povremeni domovi, druge za kancelarijske prostore, a neke za različite vrste namena. Za homogenu zgradu, namene kapsula su prilično raznovrsne.
Minami kaže da ulazak u prostor koji je izgrađen sa tako moćnom idejom budućnosti utiče na samu psihu. „Ja kontempliram o prostoru dok sam u njemu, i nadam se da ću stvaranjem ovih fotografija omogućiti i drugima da razmišljaju o budućnosti koja se nikada nije desila.“
Brutalan, ulični stil fotografija omogućava da prostori, kao i dokazi o njihovim stanarima (ili nedostatak istih) govore sami za sebe. „Stvari su toliko naglašene jer su prostori toliko mali, zato što se stanari menjaju tokom vremena, prostori se pune, a zatim prazne, što sve dovodi do osećaja toka, pokreta. Ova zgrada nije statički entitet.“
Arhitektonske ideje koje je istraživao Kurokava i arhitekte iz škole Metabolizma još uvek imaju značaja sa gradovima kao što su Njujork i Vankuver koji trenutno vrše eksperimentisanje za modularno izgrađenim stambenim zgradama ograničenih veličina kako bi se uhvatili u koštac sa sve većom populacijom.
Uprkos snažnim osećajima i istorijskoj konotaciji koje okružuju zgradu, ona nije priznata kao istorijska struktura od značaja od strane japanskih vlasti. „Istorijsko očuvanje nije nužno samo za nešto što nam je u prijatnom sećanju“, kaže Minami. Ako zgrada nestane, nestaće jedina zgrada tog tipa na svetu, a sa njom i uvid u ideju futurističke arhitekture.
Napomena: Sve fotografije su delo gospodina Noritake Minamija
