Zašto bi trebalo da gradimo nebodere od drveta

Posle pogubnih požara koji su opustošili široki krug urbanih pejzaža, gradovi su pre više od jednog veka bili željni tehnologije koja će im priskočiti u pomoć, sa novim građevinskim materijalima i metodama.

I naravno, istorija nije razočarala. Zgrada Monadnock u Čikagu (izgrađena 1891. godine, Burnham & Root) imala je rekordnu konstrukciju od opekarskih nosećih zidova i okvira od gvožđa, sa stepeništem od aluminijuma. I tu je trka ka budućnosti počela, sa neboderima od stakla, betona i čelika.

Drvo je u međuvremenu svedeno na upotrebu pri izradi nameštaja (od kojih su neki komadi prilično slavni) i uređenja enterijera. Građevinski materijali koji potiču od drveća su bili dobri za male kuće i umetničke paviljone, ali se nisu koristili kao centralna komponenta velikih zgrada.

Dakle, šta je tačno vankuverski arhitekta Majkl Grin (Michael Green) mislio kada je predložio korišćenje drveta za gradnju gradskih nebodera i višeporodičnih objekata do 30 spratova? „Zemlja gaji našu hranu“, rekao je on u njegovom govoru za TED 2013. „Mi treba da idemo ka etici da zemlja treba da gaji naše domove.“

Prvo, tvrdi Gren, korišćenje drveta na sistematičniji način bi bilo dobro za održivost. Zgrade su odgovorne za skoro 50 odsto svih globalnih emisija gasova koji izazivaju efekat staklene bašte. U postupku izgradnje, 3 odsto energije u svetu se koristi za proizvodnju čelika, a 5 odsto za proizvodnju betona.

Drvo raste snagom sunca, i žetva drveta kroz održive šumarske prakse (dovoljno drveta za dvadesetospratnu zgradu naraste svakih 13 minuta, tvrdi on) bi takođe bila forma sekvestracije (zaplene) ugljenika, koji je inače oslobođen kada se drvo iseče i razlaže. A postoji mnogo mrtvog drveća unaokolo, i to ne pod obavezno zbog uticaja klimatskih promena. Vrsta bube koja se hrani drvetom (Dendroctonus ponderosae) u Severnoj Americi, koja doživljava procvat zbog toplijih temperatura, je već devastirala milione hektara šuma.

Umesto da se gradi sa letvama dva puta četiri santimetara, savremena izgradnja drvetom bi bila postignuta korišćenjem tehnološko modernih metoda zasnovanih na super kompresovanim panelima od masovnog drveta - u suštini ogromnim, čvrstim prefabrikovanim elemetima.

Kompresija takođe doprinosi zaštiti od požara, za koju Grin priznaje da je prio pritanje koje dobija kada govori o izgradnji drvetom. Ove gušće drvene blokove je u stvari jako teško zapaliti - kao veliki, debeo panj u kaminu -  i oni bi, naravno, postojali u okvirima sistema protivpožarnog suzbijanja 21. veka, uključujući i sistema sprinklera.

Velika većina građevinskih normativa, koja se uglavnom zasnivaju na tragedijama od pre jednog veka, ograničila je visinu dvrenih zgrada, i to često na samo četiri sprata.

Možda je Grinov najubedljiviji argument činjenica da će se oko tri milijarde ljudi preseliti u gradove u narednim decenijama, što je između ostalo opisano u knjizi Planeta Gradova (Planet of Cities), autora Soli Ejndžel (Solly Angel), i da će njima biti potreban smeštaj. Smeštanje svih ovih, većinom siromašnih ljudi zahteva više održivu gradnju, kaže on.

Australija je nedavno završila najvišu zgradu na svetu od drveta (tekst o tome možete pročitati ovde), a Švedska je već odobrila gradnju drvenog nebodera od 30 spratova, dok Vankuver razmatra Grinov predlog strukture slične visine.

Grin nastavlja da veruje da ovo može biti veliki trenutak za drvo. Veliki skepticizam je dočekao gradnju zgrade Monadnock u Čikagu i Ajfelovu kulu u Parizu, primećuje on, ali su uskoro ti tada novi građevinski materijali i metode u potpunosti prihvaćeni. Ono što je bilo potrebno jeste prekretnica mašte. „Inženjering“, kaže on, „je lakši deo“.