Bilo da govorimo o zgradama, mostovskim konstrukcijama, putevima, branama ili parkinzima, beton je neophodan za građevinsku industriju.
Međutim, beton ima jedan ozbiljan nedostatak: On ima malu zateznu snagu i ima tendenciju da puca kada je podvrgnut tenziji. Čak i kada su ojačane čelikom, betonske konstrukcije postaju ranjive kada su izložene vodi, jer sićušne pukotine na površini dozvoljavaju vodi da prodre unutar konstrukcije i ugroze čeličnu armaturu.
Zbog ovoga inženjeri često koriste veće količine čelične armature unutar betonske konstrukcije nego što je neophodno kako bi sprečili da pukotine postanu previše velike – ovo je višak čelika koji ne samo da je skup, već i nema nikakvu konstruktivnu svrhu.
Štaviše, kada beton zaista pukne, reparacija može biti jako zahtevna i skupa, naročito u sredinama gde je ograničen pristup konstrukciji ili strukturama kao što su podzemna skladišta za opasni otpad, tuneli, mostovi i slične strukture, gde je obavljanje reparacija otežano, i može predstavljati bezbednosni rizik.
Bolje rešenje, prema mikrobiologu dr Henku Džonkinsu (Henk Jonkins), profesoru sa Delft Univerziteta tehnologije (Delft University of Technology) iz Holandije, jeste razvijanje rešenja koje omogućava betonu da se samozaleči prirodnim putem.
Od 2006. godine Džonkins blisko sarađuje sa građevinskim inženjerima u razvoju sredstva za lečenje koje sadrži bakterije koje se aktiviraju onda kada dođu u kontakt sa vodom i pretvaraju hranljive materije u krečnjak, koji se zatim učvršćuje na ispucaloj površini i popunjava je.
„Dodali smo betonskoj mešavini ‘sredstvo za lečenje’, tačnije čestice sastavljene od bakterijskih spora (uspavane bakterije) i odgovarajuće hrane okružene premazom“, objašnjava Džonkins. „Način na koji samolečeći beton funkcioniše jeste taj kada se pukotina u betonu javi, pucanje otvara čestice koje izbacuju bakterijske spore i hranljivu materiju u pukotinu. Dolazeća voda aktivira bakterijske spore, pretvarajući ih u aktivne bakterije, koje zatim pretvaraju hranljivu materiju u krečnjak. Ovaj proces ima za posledicu zatvaranje (samo-popravku) pukotina.“
 |
 |
Sistem je već uspešno testiran u laboratoriji, i tim ima u planu otvoreno testiranje u punoj veličini u narednoj godini. Ukoliko se i ovi testovi pokažu uspešnim, Džonkins se nada da će sistem postati komercijalno dostupan u naredne dve do tri godine.
Kada smo već kod te teme, Džonkins kaže da je komercijalni potencijal značajan, posebno u vlažnim sredinama kao što su podrumski zidovi, podzemne garaže za parkiranje, tuneli i infrastruktura kao što su vijadukti koji pate od posledica kristalizacije soli na površini koje su veoma štetne po betonsku konstrukciju.
Kada je upitan o preprekama koje će ova tehnologija morati da prevaziđe, Džonkins je rekao da je najveći izazov u ovom trenutku proizvodnja sredstva za lečenje u velikoj meri po prihvatljivoj ceni. On kaže da je cilj njegovog tima da proizvede sredstvo za 2-3 evra po kilogramu, što bi trebalo da bude oko 30 do 45 evra po kubnom metru betonske mešavine (15 kilograma sredstva za lečenje se primenjuje po kubnom metru betona).
Na ovom nivou, on kaže da će se dodatni troškovi sami isplatiti u prvih pet godina u pogledu troškova za reparaciju koji bi bili izbegnuti. Osim toga, kaže on, još više značajnija finansijska korist bi bila dobijena kroz povećani životni vek konstrukcija.
Projekat samoisceljujućeg betona je deo šireg istraživačkog projekta na Delft Centru za materijale. Za sada, beton puca kada se izloži tenziji. Za nekoliko godina, ako profesor Džonkins i njegov tim budu uspešni, te pukotine će automatski lečiti same sebe u novoizgrađenim strukturama.
