Car - Santjago Kalatrava

11.09.2012. | Architect Magazine

Projekti Santjaga Kalatrave (Santiago Calatrava) pronašli su se u društvu najvećih umetničkih dela na svetu u Zimskoj palati muzeja Ermitaž u Sankt Peterburgu. Izložba modela, projekata i skulptura čuvenog arhitekte ispituje istraživanje kretanja i ornamenta u arhitekturi, i otkriva pristup projektovanja koji motiviše njegova kinetička i organska dela.

Postavljanje radova Santjaga Kalatrave unutar ruskog državnog muzeja Ermitaž (konkretno unutar Zimske palate elizabetanskog baroknog stila, sedišta ruske carske imperije) suprostavlja dve različite vrste arhitekture. Ali sa uparivanjem se rađa polet i bujnost. Za posetioce muzeja, ova esteteska unija bez presedana, između ornamentisane Zimske palate i Kalatravinih konstruktivno izražajnih projekata, jeste nebeski par. Za kritičare Kalatrave, ona može izgledati kao restauracija cara.

Šta god da mislite o Kalatravinom radu, ne možete a da ne budete impresionirani i možda zavedeni obimom, estetskom složenošću i vanrednom izradom izuzetnih modela koji su postavljeni u velikoj sali Nikolaj Zimske palate. "Santjago Kalatrava: potraga za pokretom", jeste prikladan naziv za prvu retrospektivu savremene arhitekture u Ermitažu. (Još izložba se planira.)

Zaista, izloženih 105 modela, skulptura, slika, crteža i projekata ubedljivo pokazuju da Kalatrava, primalac zlatne medalje Američkog instituta arhitekata 2005. godine, jeste umetnički i tehnološki erudita - arhitekta, konstruktivac, vajar, slikar.

Fotografije u katalogu izložbe pokazuju da su Kalatravini projekti: železničke stanice, muzeji, paviljoni, stadioni i neboderi tipično monumentalni po obimu i postavljeni strateški na mestima u ili blizu gradova, ili u slučaju njegovih mostova, premošćuju reke u urbanim, prigradskim i pastoralnim krajevima. Ali sama izložba ne iolustruje kontekst sa fotografijama.

Umesto toga, vizuleni i fizički dominantni modeli izgrađenih i neizgrađenih projekata popunjavaju galerije. Nijedan od izuzetnih modela, koji mogu biti osvetljeni i pokrenuti kada posetioci pritisnu prekidač, nije napravljen u Kalatravinoj radionici u Cirihu izričito za izložbu. Klijenti su ih pozajmili.

Tokom celokupnog životnog veka prakse, samo nekoliko arhitekata su ikada angažovani da projektuju objekte koji se mogu porediti sa Kalatravinim u obimu, budžetu, vizuelnoj istaknutosti ili estetskom potencijalu. Tokom razgovora u Sankt Peterburgu pre otvaranja izložbe, Kalatrva je pričao o svom radu i njegovom procesu.

On je priznao da on radi samo za klijente, povremeno kao rezultat pobede na konkursima, koji su snažno posvećeni angažovanju Kalatrave, jer oni vole šta on radi i imaju sredstva da plate za to. Na isti način klijenti unajmljuju Ričarda Mejera, Frenk Gerija ili Zahu Hadid, zato što se dive njihovim estetskim potpisima i spremni su da ih dobro plate.

Ali, i ovo je ono što toliko odvaja Kalatravu od svojih kolega, mnogi Kalatravini klijenti su javne ili neprofitne organizacije, uključujući vlade i civilne organizacije. (Podsećamo vas da je tokom svoje posete Beogradu prošle godine, Kalatrava obećao da će projektovati zgradu filharmonije.)

On tvrdi da, bez obzira na percepcije, većina njegovih klijenata i projekata koji sponzorišu imaju "ograničene" budžete. Ograničeno za Kalatravu može značiti "da nisu neograničeni". Za većinu arhitekata, to znači nešto drugo. Zimska palata bi mogla za Kalatravu da znači ograničena.

Na primer, kratko smo razgovarali kako on opravdava neke od svojih složeno konfigurisanih, dugo rasponskih struktura, kao što je prelepo oblikovana Železnička stanica u Liježu, Belgija, završena 2009. godine. Raspon konstrukcije stanice koji je bezstubni i vizuelno moćni nije mora da bude u potpunosti bez stubova.

On je objasnio da takve konstrukcije mogu biti opravdane delimično kroz uštedu realizovanu uklanjanjem stubova, čime će se nadoknaditi dodatni trošak složenog krovnog sistema. Objašnjenja mogu ubediti klijente. Ali arhitekte znaju da kraći rasponi sa srednjim osloncima (stubovima) generalno koštaju manje od složenih krovnih konstrukcija sa dužim rasponima.

Kalatrava proteže kredibilitet kada daje ekonomska opravdanja za svoje egzotične, tehnološki sofisticirane projekte. Bilo koji kompetentni građevinski inženjer bi mogao da projektuje jeftiniji, više konstruktivno efikasniji most od Kalatravinog mosta. Ali ne može svaki inženjer napraviti Kalatrava projekat - posebna vrsta dizajna koja je postala sinonim sa njegovim imenom.

Isto tako, sa istom lokacijom i projektnim zadatkom, bilo koji kompententni arhitekta bi mogao da projektuje vipe održivi projekat - projektovati zeleno nije veliki prioritet za Kalatravu - što bi koštalo mnogo manje i funkcionisalo podjednako dobro kao i Kalatravina zgrada. Ali to ne bi bilo Kalatrava.

Paviljon Quadracci, dodatak Milvoki Muzeju umetnosti, čiji je model postavljen u izložbi u Ermitažu, pokazuje troškove i pogodnosti Kalatrave. Projektovan i izgrađen na ivici jezera Mičigen između 1994. i 2001. godine, paviljon je postao reper u gradu.

Suporponirana na vrhu zastakljenog kosog krova paviljona nalazi se pokretna zaštita od sunca, poznata kao Burke Brise Soleil (kod nas poznato pod imenom brisolej), zakrivljeni egzoskelet koji podseča na uparena krila ptice. Sastavljen od 36 rebara i težeći čitavih 115 tona, svako krilo je okačeno na kosoj osovini, koja podseća na kičmu, duž centralne linije krova, i dva krila mogu da rotiraju i da zamahnu naviše.

Razglednice često prikazuju paviljon u položaju kada su krila podignuta ili u pokretu kroz superponiranje fotografija. Dodatni troškovi ovo izuzetnog sistema brisoleja nesumljivo iznose milione dolara; a podjednako efikasan metod kontrole solarne dobiti bi koštao mnogo manje. A ipak, vrednost samog paviljona gradu Milvoki je neprocenjiva.

Kalatrava je na čvršćem tlu kada se drži poetskih i estetskih opravdanja za svoj rad. Umešnost smelo izraženih, trodimenzionalni formi, kinetičkih kompozicija koje nude implicirana ili stvarna kretanja, jeste nešto što on uspešno prodaje. Svaki izuzetan Kalatravin most ili zgrada jeste neizostavno velika skulptura u čeliku, betonu i staklu, i svaka ispoljava njegovu ličnu filozofiju.

U stvari, izložba u Ermitažu pomaže prikazivanju te filozofije čak i bolje od posete jednom od njegovih projekata. Kolektivno, modeli otkrivaju njegove osnovne motive projektovanja i konstrukcioni rečnik.

A među njima, organske geometrijske forme - krivolinijske zapremine, površine i elementi inspirisani prirodnim i strukturalnim obrascima životinja i biljaka - su najočiglednije. Često su u Kalatravinim radovima simetrični volumeni i prostori oblikovani i obuhvačeni sistematizovanim strukturalnim skeletima i obuhvatajućim površinama, izrađeni kao rešetke, mreže, filigrini i tkanine.

Oni su okupljeni ritmično korišćenjem nestandardnih, izvajanih konstruktivnih elemenata: stubova, greda, rebara, podupirača. Visoki jarboli i višestruki kablovi, koji spajaju kompresiju i tenziju, drže i stabilizuju njegove strukture, često sa dramatičnim konzolama.

Kalatrava je fasciniran načinom na koji kompresivne i zatezne sile deluju i funkcionišu u prirodi, posebno kod životinja. U ljudskoj ruci, na primer, kosti (kompresivni elementi) rade zajedno sa mišićima, tetivama i ligamentima (zatezni elementi), omogućavajući ruci, dugačkom i relativno tankom udu, da se savija, gura, vuče, podiže i nosi teret; kao i da se rigidno ispruži.

Za Kalatravu, ruka služi kao organski model koji sugeriše kako elegantno proporcionalna struktura velikog raspona može biti projektovana da bude noseća i stabilna, a opet pokretna. Slično tome, strukturalne karakteristike kičme i rebara, drveća, cveća i školjki sugerišu kako bi zgrade mogle biti oblikovane i konstruisane.

Metafore ekstremiteta i kičme su posebno vidljive na velikom broju Kalatravinih skulptura izloženih u Ermitažu. Takve skulpture, koje naizgled prkose gravitaciji - "Beak" (kljun), "Cascade" (kaskada), "Feather" (pero) - su stabilizovane i napravljene rigidnim korišćenjem ponekad nevidljivih šipki ili žica koje prolaze kroz njih i koje su čvrsto povezane sa pojedinim segmentima.

Kao i kod modela projekata, Kalatravine zamršene skulpture će izmamiti uzdahe oduševljenja, i zatim pozvati na samo procenjivanje i bliže posmatranje njih, ne bi li ste shvatili šta ih drži.

Auditorijum na Tenerifima, projektovan i izgrađen između 1991. i 2003. godine, jeste među najmanje racionalnim Kalatravinim projektima, njegov najorganski simbolični rad, koji iziskuje isti "vau" efekat ali drugačijim sredstvima. Za razliku od drugih prikazanih i izloženih građevina, struktura na Tenerifima nije čitljiva. Nema kablova, stubova, ili strukturalnih mreža koji su vidljivi.

Zgrada je projektovana da izrazi neprozirnost i masu umesto transparentnosti i skelet. Nadvijajući se konzolno i savijajući se ka spolja nad kolažom zakrivljenih volumena, ušuškani auditorijum jeste ogromna, oštra projekcija. Kao veliki talas koji se razbija o sprud, ona lebdi preteći iznad kompleksa.

Ili bi to moglo biti kandža ili peraje nekog stvorenja? Šta ga nosi, i zašto je to tu? Projekat na Tenerifima, koliko god bio bizaran, uspešno ilustruje jedan aspekt Kalatravinog "traganja za pokretima": stvaranje vizuleno dinamičnog oblika koji se zapravo ne pomera.

Pored kretanja, postoji još jedan vizuelni princip prikazan na izložbi u Ermitažu koji karakteriše svaki projekat Kalatrave: ornament, i njegova vrendost u stvaranju dobre arhitekture. Imajte na umu da on duboko veruje da izražavanje svojstvene konstrukcije i konstruktivnih komponenti, a ne primenjivanje površnih ukrasa, kao plastika na Zimskoj palati, jeste način da se obezbedi sva potrebna ornamentika.

Ovo nije nova ideja. Istorijski presedani, poput grčkih hramova i gotskih katedrala, kao i bilo koji broj modernih objekata, pokazuje kako izražena konstrukcija može otvoreno oblikovati arhitekturu. Kalatrava kaže da Ludvig Mis van der Roe i Ero Sarinen izražavaju konstruktivne obrasce i forme: Mis u projektovanju fasada na zgradi Seagram u Njujorku, Sarinen u oblikovanju terminala aerodroma Dulles i hokejaškog stadiona Jejl univerziteta.

Izložba u Ermitražu daje nekoliko tragova o načinu na koji Kalatrava projektuje. Kada smo ga zamolili da nam opiše svoj pristup projektu, rekao je da posećuje lokaciju projekta i da intenzivno razgovara sa klijentom. Kao što i svaki dobar arhitekta radi. Zatim je došao odgovor koji smo tražili: Kalatrava crta gomile intuitivnih skica, žvrljotina i ideograma koji su napravljeni bez obaziranja na budžetske ciljeve ili težnje klijenata.

Na kraju se pojavljuje jedan koji zaokupljuje njegovu maštu. Ističući da je razrada koncepta zaduženje njegovog osoblja, od kojih su neki sa njim 25 godina, koji tumače njegove skice, neguju ranu ideju i stvaraju digitalne modele i crteže koje evoluiraju u konačni projekat.

Nakon studija arhitekture u Španiji, Kalatrava se seli u Cirih, gde je stekao doktorat u inženjerstvu i osnovao svoju firmu. Danas, njegov studio i radionica su ostali u Cirihu, iako on više ne živi tamo. On i njegova porodica žive u Njujorku, što mu omogućava da blisko prati razvoj njegovog projekta terminala na "nultnoj tački". Terminal je još uvek u izgradnji, devet godina nakon što ga je projektovao. Strpljenje koje Kalatrava traži od svojih klijenata, kako se čini, jeste još jedan od njegovih ličnih talenata.

Komentari: 0

TEKSTOVI /iz kategorije/


Anketa

Kojom vrstom toplotne izolacije je izolovan vaš stan/kuća?
Goran 10.07.2019.
Kada ce da se uradi put Sremska gazela u Do...
Dragana Tošić 27.06.2019.
Poštovani, molim Vas za kontakt firme u S...
Darko 13.05.2019.
Gondola? Zbogom Kalemegdanu u UNESCO kultur...
TikiCar 25.04.2019.
Spominje se povezivanje NBG sa Rakovicom, a...
veselnik 13.04.2019.
"Služba za urbanizam koja će okupiti 10 str...