Potražite ovaj projekat na internet sajtu njegovih arhitekata, biroa ACXT, i videćete da je zaveden po prilično potcenjenim imenom 242 pristupačne stambene jedinice u Salburiji (Salburija /Salburúa/ je naselje u baskijskom gradu Vitoria-Gasteiz). Na mnogo načina ime je u skladu sa tihim pristupom arhitektonskog biroa ACXT održivom projektovanju.
Iako ovde ne postoje velika i očigledna zelena zvona i pištaljke, kao što su turbine na vetar ili fotnaponski sistem, pasivne arhitektonske metode u kombinaciji sa generacijom energije na lokaciji doprinose onome što biro ACXT tvrdi da je "znatno smanjenje" u emisijama ugljen dioksida zgrade.
Iako je u velikoj meri stambena izgradnja, zgrada, završena 2011. godine, inkorporira devet prodavnica na prizemnom nivou. Odatle, postaje socijalno stanovanje sve do vrha: između četiri i sedam spratova za blok u obliku potkovice koji formira bazu zgrade, sve do 21 sprata za kulu koja se izdiže iznad jednog kraja te potkovice.
Zašto varijacija visine u glavnom bloku? Pa, ima veze sa dnevnom svetlošću, tj. sunčevom svetlošću specifično - ove dve su suptilno različite stvari. Ograničavajući visine objekta na jugu (mi smo na severnoj hemisferi, naravno), više stanova imaju direktan pogled ka suncu.
To je arnažman koji je zgrada izgleda pozajmila od svojih najbližih suseda, i iako kula, koja je locirana na jugoistočnom uglu zgrade, nesumljivo baca senku, fotografije sugerišu da su impresivne proporcije fasada zgrada okupane u suncu u bilo kom vremenu. U svakom slučaju, pozicija kule na jugu neminovno znači da je više stanova okrenuto ka jugu, i iako direktna sunčeva svetlost može biti problematična, to je takođe vrlo lepa stvar koju treba imati - naročito kod kuće.
Dnevno svetlo u stanovima je dodatno povećano tako što je osigurano da svaki od njih, kako arhitekte iz biroa ACXT kažu, "dvostruko frontalni". To znači da stanovi zauzimaju punu dubinu objekta, sa prozorima na svim ključnim životnim oblastima stana (spavaće sobe, kuhinje i dnevne sobe).
Više bitnija odlika održivosti zgrade jeste kogeneracioni sistem koji proizvodi 70 kW eletrične energije i 109 kW za grejanje na licu mesta. Relativno neglamurozna tehnologija, kogeneracija (takođe poznata kao kombinovana toplota i energija, ili CHP - combined heat and power) je ipak strašno važno oružje u arsenalu projektovanja zgrade. U ovom slučaju, to je gasna trafo stanica na licu mesta (ne postoji razlog zašto CHP ne može da koristi biogorivo).
Ono što dovodi do značajnih ušteda u energiji umesto gasa sa mreže jeste blizina CHP-a krajnjim korisnicima, zato što velika količina toplote koja je generisana kao nusproizvod može da se iskoristi veoma blizu lokacije gde se generiše. Plus to je toplota koja ne mora de se generiše drugim metodama, kao što bi u drugim slučajevima bio slučaj. U trijumfu lokalizma, kogeneracija se može videti kao dvostruko iskorišćavanje goriva u jednom putu.
Arhitektonski biro ACXT izveštava da je zgrada u stanju da proizvede električnu energiju koju može zatim da proda nazad u mrežu, što ukazuje da, makar za neko vreme, kogeneracijski sistem proizvodi više struje nego što je zgradi potrebno: što je svakako dobra stvar. Iako bi bilo lepo imati cifre koje bi podržale ovaj izveštaj (kao što je emisija ugljen dioksida koja je sprečena upotrebom kogeneracije), takvi podaci su retko dostupni.
U idealnom svetu svaka zgrada bi bila povezana sa internetom, objavljivajući podatke u relanom vremenu o energetskoj proizvodnji, potrošnji, zauzetosti i svemu ostalome čega se možete setiti, ali to je mnogo, mnogo širi problem i nije naročita greška kojoj ovde treba zameriti.
Druge karakteristike projekta imaju za cilj da učine zgradu više prijatnim mestom za život. Zbog toga što se većina krova zgrade vidi sa raznih kula u blizini (uključujući i sa sopstvene), arhitekte su odabrale da posmatraju krov kao "petu fasadu". Tako da su tehničke instalacije sakrivene, dok je neophodna ventilacija obezbeđena suptilnim, kontinuiranim rešetkama umesto vertikalama. Na taj način peta fasada zgrade ostaje neukaljana.
I na kraju, prozborićemo o boji zgrade, koju ste do sada svi vi verovatno primetili i identifikovali. Ističući se, a opet dopunjavajući svoje bele i sive komšije, izbor crvene boje jeste rizik, ali rizik koji se ipak isplatio. Stojeći druga u redu od četiri rođaka, zgrada 242 je ona koja se ističe, ali na način koji poboljšava sve njih (i više nego da su sve crvene ili svetlih boja). Kao ilustraciju koliko je upadljiva zgrada, potražite naselje Salburija u gradu Vitoria-Gasteiz na Gugl mapi. Uopšte je nije teško uočiti.
Bilo bi lepo razgovarati o zelenim karateristikama zgrade u više objektivnijim uslovima, ali opet ovo je skoro uvek slučaj.
Linkovi:
Povezani tekstovi sa portala Gradjevinarstvo.rs:
