U stvaranju prostora izvan urbanog tkiva, poštovanje lokalnih tradicija u građenju je uvek dobro došlo. Zanimljiv spoj lokalne tibetanske arhitekture i prostornih zahteva u projektovanju Centra za posetioce pokazao je kineski arhitektonski biro Standardarchitecture-Zhaoyang Studio. Smešten pored reke Nioyang na ulazu u tibetansko selo, Centar za posetioce građen je u skladu sa vernakularnom arhitekturom Tibeta (više o vernakularnoj arhitekturi pogledajte ispod).
Pojavnost kuće je rezultat odnosa prema okolini. Unutarnji „javni“ prostor deluje izrezano iz kompaktnog nepravilnog volumena. Ostali natkriveni prostori služe kao štand za prodaju karata, svlačionica za rafting i toalet. Kamen kao glavni element formira zidove debljine četiri metra, a unutar zidova je postavljen 1,5 metar debeo glineni sloj kao izolacija od vlage.
Izuzetno bitan element u oblikovanju kuće je bila boja, kao dominantan dio tibetanske kulture. Svi unutrašnji zidovi su direktno obojeni, koristeći lokalne mineralne pigmente. Promena atmosfere unutar kuće prati promenu sunčeve putanje tokom dana, dok se sve boje zidova slivaju u različite tonove i nijanse.
Arhitekte naglašavaju kako u odabiru boja nisu bili vođeni njihovom simbolikom, već da su boje samo apstrakni znak koji služi dodatnoj performativnosti kuće. Prostor deluje izuzetno meditativno i tek ulazom u unutrašnje dvorište, dodatno se osveštava krajolik.
Zanimljiv koncept koji, čini se, ostvaruje komunikaciju Kine i Tibeta kao civilizovan i kreativan čin.
|
VERNAKULARNA ARHITEKTURA (engl. vernacular domaći, mesni, domorodan) Naziv za arhitekturu nastalu na osnovama jedne tradicije koja je izdvojena unutar geografski ili kulturno civilizacijski izdvojenog područja. Vernakularna arhitektura je tradicionalna arhitektura, ali i arhitektura zasebnog stila, koji je karakterističan za određeno područje. Vernakularna arhitektura je nepretenciozna, jednostavna, domaća, urođena - to su tradicionalne strukture načinjene od lokalnih materijala i praćenjem dobro poznatih formi i tipova. Uobičajeno je podeljena u tri kategorije: agrikulturna (ambari, farme i dr.), domaća i industrijska (grnčarije, kovačnice i dr.). U Nemačkoj i Engleskoj, veliki broj kuća podignutih u drvenoj konstrukciji iz perioda srednjeg veka i kasnije, može se smatrati za vernakularnu arhitekturu, dok drvene ruralne strukture, kao što su kolibe, takođe spadaju u ovu kategoriju. Prvi put je vernakularna arhitektura ozbiljno shvaćena u kasnom XVIII veku kad su načinjeni pokušaji da se ponovo kreiraju njeni delovi u sklopu pitoresknog pokreta, a ona je obezbeđivala ugledne primere za arhitekte iz perioda XIX veka, posebno pri gradnji kuća stila domaćeg i gotičkog preporoda i Arts and Crafts pokreta. Vernakularna arhitektura bila je kontrastna uglađenoj arhitekturi, čak je klasifikovana kao arhitektura bez arhitekata, što nije u suštini ispravno, jer je većina vernakularne arhitekture bila u osnovi vrlo sofisticirana tokom perioda svog razvoja, a arhitekti kao što su bili Devey, Lutyens i Webb, svojom arhitekturom duguju mnogo uzorima vernakularnih građevina, tako da vernakularna arhitektura nikad nije bila izolovan fenomen, arhitektura proletarijata, ruralna ili urbana. Arhitekti koji su u stanju da prihvate pouke primitivne vernakularne arhitekture, tako lako prijemčive kada je izložena kao “Arhitektura bez arhitekata”, ili industrijske vernakularne arhitekture, tako lako prilagodljive elektronskom i svemirskom vernakularnom izrazu u vidu razvijenih megastruktura neo-brutalista ili neo-konstruktivista, ne priznaju lako vrednost komercijalnog vernakularnog izraza. Za umetnika, stvaranje novog može da znači opredeljenje za staro ili za postojeće. * Izvor: Maldini: Rečnik arhitektonskog projektovanja |
Linkovi:
Povezani tekstovi sa portala Gradjevinarstvo.rs:
