Izložba Brodskog - Još uvek me zapanjuje da sam postao arhitekta

08.08.2011. | Marina Rihter | Politika - Kulturni dodatak

Arhitektonski centar Beča (Architekturzentrum Wien - AzW) adresa je na kojoj će do 3. oktobra biti selekcija crteža i fotografija arhitektonskih i umetničkih projekata Aleksandra Brodskog, prošlogodišnjeg dobitnika nagrade Kandinski, najvišeg ruskog priznanja za doprinos umetnosti.

Brodski je za izložbu It still amazes me that I became an architect (Još uvek me zapanjuje da sam postao arhitekta) u AzW-u adaptirao instalaciju koju je prvi put, zajedno sa Iljom Utkinom, pokazao na izložbi Između proleća i leta; sovjetska konceptualna umetnost u eri poznog komunizma godine 1990. u Takomi, SAD. Zbog osetljive konstrukcije, instalacija koju čini prostorija sa bazenom napunjenim mašinskim uljem u kojoj plivaju delovi raznoraznih predmeta, ili kako kustoskinja izložbe Katarina Riter kaže "otpaci današnjice i arheološki nalazi sutrašnjice", može da primi svega petnaest posetilaca. Plafon je takođe prekriven delovima bicikala, pisaćih mašina, kišobrana...

Specijalni izveštač dnevnog lista Politika Marina Rihter se sa Brodskim srela u AzW-u, pred otvaranje izložbe.

Na pitanje koje tradicionalne ruske arhitektonske stilove prepoznaje u svojim radovima, Brodski odgovara:

"Ne mislim da kod mene postoji specifična povezanost sa bilo kojim od ruskih pravaca. Dvadeset godina sam razmišljao o arhitekturi, razvijao sam svoje ideje kroz crteže i instalacije, a onda sam počeo da se bavim onim što sam priželjkivao čitavog života. U tom periodu intenzivnog razmišljanja bio sam ubeđen da od mene nikada neće postati arhitekta, a kada se situacija konačno promenila, shvatio sam da je pre svega neophodna promena u mojoj glavi. Čak i kasnije, kada sam već iza sebe imao nekoliko konkretnih, ostvarenih, sazidanih kuća, u meni je i dalje postojao crv sumnje u to što jesam. Zato se ova izložba i zove Još uvek me zapanjuje da sam postao arhitekta. Pominjao sam u nekoliko intervjua da me ponekad hvata to stanje."

Izveštač Politike komentariše da se, gledajući fotografije objekata koje je Brodski projektovao, stiče utisak o nedovršenosti, te ga pita da li se rado igra faktorom prolaznosti.

"To je najverovatnije jedna od stvari koje želim da izrazim, mada se ne bih složio da su sve građevine nedovršene. Kod nekih je to namerna intervencija."

Što se tiče današnje situacije u arhitekturi u odnosu na onu u doba Sovjetskog saveza, Brodski kaže:

"Razlika je, naravno, u nepostojanju i postojanju privatne svojine. Nisam želeo da budem deo tog komunističkog masovnog štancovanja bez duše, bez lepote, bez ideja... Niste mogli da pravite male interesantne i nezavisne projekte, eventualno u provinciji. Sada je stvar veoma drugačija, ima dosta potrebe za novom gradnjom, ima sijaset uzbudljivih projekata manjeg formata i naravno onih komercijalnih vezanih za velike investitore. Novo je i to što se pojavljuju nove ideje, nove generacije arhitekata. Na primer, pre godinu dana se u Moskvi otvorila nova arhitektonska škola, koja je jako dobra. Ona će sigurno izbaciti vrlo interesantan stručan kadar."

U vezi sa postavkom instalacije u AzW, Brodski je rekao da je to nova verzija iste instalacije koju je osmislio zajedno sa Iljom Utkinom u Njujorku 1990.

"Bilo mi je veoma bitno da je ovde pokažem. Ona je proputovala po mnogim galerijama i muzejima, iza nje su hiljade kilometara. Odlučio sam da je ponovo postavim dvadeset godina kasnije, sa malim izmenama, a vidljivo je da je koncept potpuno isti. Ono po čemu se razlikuje od svoje prethodnice jeste Iljino odsustvo."

Budući da se votka služi na klizalištu koje je projektovao, na paviljon za votka ceremonije i sl, izveštača Politike je zanimalo kakvu to ulogu votka igra u arhitekturi Brodskog.

Na to, uz smeh, Brodski odgovara: "Pa, veoma važnu. Ne pijem ja samo votku, ali votka je bila i ostaje simbol alkoholnih pića u Rusiji. Kada sam odlučio da napravim klizalište, tu su, zapravo, presudnu ulogu imale zimske temperature u Kljasminsko rezervoaru. Zimi vladaju idealni uslovi za votku – ne treba vam frižider da je hladite, tako da je to bilo jedino piće koje se tamo služilo u baru. Što se tiče paviljona za votka ceremonije, to je bio projekat koji je nastao u polušali po uzoru na japanske paviljone za čaj. Osmislio sam čitavu ceremoniju i pravila se znaju."

Instalacija Aleksandra Brodskog Localita abitata na venecijanskom bijenalu arhitekture 2006. jeste priča o propadanju gradova, konkretno, kako se uopšteno tumači – Moskve i Venecije.

"Ja sam tu pričao priču o gradu, ne specifično o Moskvi ili Veneciji. Takođe nisam pokazivao bilo kakve paralele između ta dva grada, iako vidim jednu značajnu sličnost između njih – Moskva je grad koji nestaje, a Venecija nestaje jer polako tone. Moskva nestaje jer se razaraju mnoge stare kuće sa karakterom. To se dešava svakodnevno. Zvanično postoji urbano planiranje, ali novac vlada. Korupcija i javašluk menjaju sliku grada iz dana u dan."

Na pitanje da li je sve samo trulež i da li se podsvesno plaši velikih gradova obzirom da na njegovim crtežima i u instalacijama prikazuje gradove kao preteće sive monstrume, Brodski odgovara:

"Trulež je definitivno jedna od stvari na koju mislim kada se pomene grad, ali to je ta vrsta nedovršenosti koju pokušavam da pokažem. Ne plašim se velikih gradova. Rođen sam u velikom gradu i živim u velikom gradu i jedino mogu da se osećam skućenim u pozamašnoj urbanoj sredini. Način na koji takve sredine predstavljam jeste projekcija slike onakve kakvu doživljavam."

Brodski već četiri decenije žonglira sa elementima arhitekture i umetnosti pokazujući skoro teatralnu sposobnost insceniranja. Ovaj talenat mu donosi svetsku slavu već '70-ih, kada zajedno sa Iljom Utkinom osniva umetnički kolektiv paper architects. Kao posmatrač arhitekture Brodski sa Utkinom tri decenije prenosi na papir neimarske fantazije, koje tek po osnivanju svog moskovskog biroa 2000. godine počinje da pretvara u stvarne građevine.

Paper architects - nekoliko apsolvenata moskovskog arhitektonskog instituta, tragaju za bojom u sumornom sovjetskom sivilu ere u kojoj Brežnjev 1975. kao generalni sekretar komunističke partije Sovjetskog Saveza dekretom ukida Arhitektonsku akademiju i nameće ideju masovne gradnje. Paper architects kreiraju svoj svet u kome dominiraju mašta i kritika sovjetske politike građenja. Njihovi radovi, koji su u neku ruku i psihoterapija, nastaju 1978–1993. i sastoje se od crteža i bakropisa kasnije izloženih po galerijama od Tokija do Njujorka.

Narativni element radova na papiru je Brodskom, koji je tehniku bakropisa izučio od oca, od samog početka jednako bitan kao njihova vizuelna atmosfera. Tvrdi da je stalno u potrazi za ruskim identitetom: "U ruskom jeziku postoji specijalna reč koja znači zid koji odvaja nešto od nečega. Ne apstraktna, već veoma fizička, praktična stvar. Rekao bih da je arhitektura poezija tih pregradnih zidova." Ta poetičnost je vidljiva u projektima nastalim u okolini Moskve, kao na primer kod Votka-paviljona (2003) – jednostavne kvadratne građevine od belo ofarbanog drveta – u celosti izgrađenog od prozorskih okana jedne moskovske fabrike iz XIX veka.

Po raspadu Sovjetskog Saveza Aleksandar Brodski odlazi u Njujork (1991–1999/2000) u kome radi na nekoliko nezaboravnih instalacija. Canal street subway project (1996/7) zamrlu njujoršku metro stanicu pretvorio je u venecijanski kanal, po kome su plutale gondole sa komičnim marionetama ljudske veličine, dok su oko njih odjekivali muzika i kikot nepoznatih ljudi.

Link:

Komentari: 0

Vezane kategorije


TEKSTOVI /iz kategorije/


Anketa

Kojom vrstom toplotne izolacije je izolovan vaš stan/kuća?
TikiCar 25.04.2019.
Spominje se povezivanje NBG sa Rakovicom, a...
veselnik 13.04.2019.
"Služba za urbanizam koja će okupiti 10 str...
Ljubinka 09.04.2019.
Da li se na zidove koji su krecenim prajmer...
Maks 04.04.2019.
Političari treba da shvate da se autoput, o...
Borko 03.04.2019.
Zasto se ne zapocne na vreme sredjivanje im...