Prestonica SAD je arhitektonski davno dovršen grad. Njegove granice i njegove ulice (i avenije) iscrtane su još pre više od dva veka, dok su u pobrđu pored reke Potomak, ako se izuzme varoš Džordžtaun, bile samo prazne poljane i guste šume. Njegovi glavni arhitektonski simboli (koji su ujedno i simboli vlasti) – Bela kuća, Kongres, zdanja glavnih ministarstava i institucija, udaraju mu imperijalni pečat, koji se međutim sjajno uklapa u ukupni graditeljski red, definisan pre svega visinskim limitom (40m), a zatim skladom starog i novog koje se tu i tamo pojavljuje ne da bi od zatečenog štrčalo, nego da bi se diskretno uklapalo.
Zbog svega ovoga naročitu pažnju je privukla građevina koja je 2008. godine počela da niče na jednoj od najprestižnijih lokacija prestonice: u prvom susedstvu Stejt departmenta, na samom početku centralnog gradskog parka, Nacionalnog mola (šetališta), koji počinje memorijalom Abrahama Linkolna, a završava se oko dva kilometra istočnije, kompleksom Kapitola, gde su Kongres, Vrhovni sud i tri zgrade Kongresne biblioteke (na obodima su zgrade najveće muzejske institucije sveta, Smitsonijana).
Dakle, izuzetna lokacija na kojoj je građevinski plac napravljen tako što je odsečen deo kompleksa Mornarice (na kojem je bio parking) i dodeljen Američkom institutu za mir (USIP), think-tank-u koji je 1984. godine osnovan odlukom Kongresa, da kao nepristrasni tim eksperata za razne oblasti radi na proučavanju i sprečavanju sukoba u svetu i stabilizaciji postkonfliktnih društava. Kao da džinovski aparati američke diplomatije i armije ne služe istoj svrsi, ili da za to nisu bili dovoljni mnogobrojni instituti za međunarodnu politiku pri ovdašnjim univerzitetima koji su postojali i pre toga.
| Cinici kažu da je USIP čedo ratobornog Ronalda Regana, koji je na ovaj način želeo da koriguje svoj imidž. Kako god bilo, to je s godinama postao sastavni deo prestoničke intelektualne birokratije i za mnoge udobna sinekura. Da li je negde pospešio mir, teško je izmeriti, zna se jedino da se među njegova glavna postignuća ističe sazivanje Studijske grupe za Irak, čiji je izveštaj 2006. navodno doprineo da se promeni politika prema ovom (za mnoge bespotrebnom) ratu tadašnjeg predsednika Džordža Buša. Kritičari USIP-a inače ukazuju da je njegova glavna funkcija intelektualna podrška američkoj spoljnoj politici u konfliktnim regionima (primer su njegovi stavovi prema Kosovu i Bosni), zameraju mu što se sa njegovih tribina nisu mogle čuti kritike američkog prijateljovanja sa diktatorima, od onih u kontinentalnom susedstvu, pa do faktora stabilnosti koje je poslednjih meseci oduvalo arapsko proleće. |
Uprkos svim osporavanjima, USIP, koji je rentirao kacelarijski prostor u centru Vašingtona (poslednja adresa bila je u 17. ulici), dobio je priliku da podigne sopstvenu zgradu. Projektni zadatak nije bio jednostavan: napraviti je tako da ne konkuriše susedstvu, a da ipak bude primetna: da bude mesto gde stalna posada može na miru da razmišlja, ali i konferencijski centar uz obezbeđivanje i prostora za muzejsku postavku, aktuelne izložbe i biblioteku za istraživanja.
Projekat je poveren studiju Moše Safdija (Moshe Safdie), jednom od najpoznatijih savremenih arhitekata, koji se proslavio još svojim magistarskim radom, stambenim kompleksom Habitat pokazanom i realizovanom za Svetsku izložbu u Montrealu (Kanada) 1967. godine. Te zgrade, napravljene na principu da je svaki stan jedna kutijica, a sve kutijice potom modularno naslagane tako da je krov jedne terasa druge, na Internetu se mogu naći i u kategoriji arhitektonskih remek-dela i onoj u kojoj su najluđe i najčudnije građevine sveta.
| Rođen u Haifi 1938, u sirijsko-jevrejskoj porodici, Moše Safdi se već sa 15 godina preselio u Kanadu. Školovao se u Americi, gde danas živi (i radi: pored sopstvenog studija drži i profesoru arhitekture). Ima tri državljanstva: američko, kanadsko i izraelsko, i u te tri države su i njegova glavna dela (mada ih ima i drugde). Glavna im je karakteristika, sudeći po fotografijama koje sam pogledao pripremajući ovaj tekst – da privlače pažnju i provociraju da se o njima zauzme stav. |
U Vašingtonu Safdi je već potpisao sedište Biroa za alkohol, duvan, vatreno oružje i eksplozive, smešteno inače u jugoistočnom, veoma prometnom delu grada, koje ima zanimljivo pročelje, a otpozadi podseća na dobro utvrđeni zatvor, što je svakako funkcionalno, s obzirom na posao koji se tamo obavlja. Ali šta je dobio Američki institut za mir?
USIP se već uselio u 154.000m² prostora čija je gradnja koštala 186 miliona dolara, ali ceremonijalno otvaranje je zakazano tek za jesen, što će da se podudari sa desetom godišnjicom udara koji je na Ameriku izvršila Al Kaida, gurnuvši je u dva rata iz kojih još nije sasvim izašla. Ali zdanje je u funkciji: unutra sam već bio na nekoliko tribina.
Faktor Safdi i njegov pečat ovoga puta je (kao i na nekim ranijim delima) krov: struktura od matiranog stakla i metala koja sugerira na krilo univerzalnog simbola mira, goluba. Cela zgrada je inače sivkasto bela, sa velikom staklenom površinom ka zapadu okrenute fasade koja u njeno prostrano predvorje, od poda do poslednjeg sprata, propušta impresivne količine dnevnog svetla, dok noću njena unutrašnja rasveta podražava onu na obližnjim spomenicima na prostoru Nacionalnog mola.
Prvi stručni prikazi arhitektonskog dometa ove kvazidržavne građevine uglavnom su uzdržani, sa izuzetkom onog koji se pojavio u Washington Post-u, iz pera njegovog arhitektonskog kritičara Filipa Kenikota, koji već u naslovu svog teksta poručuje „da nije pomiren sa zgradom mira”.
Kenikot prvo konstatuje da se Safdijevo delo niti uklapa niti suprotstavlja već ustanovljenom arhitektonskom jeziku institucionalnog Vašingtona, i da izgleda „kao da je doletelo iz Brisela”. Ukratko, zgrada je „čista i blaga”. Ali odmah potom ocenjuje da je to novi pad na već dugoj silaznoj putanji slavnog arhitekte koji je ušao u manir „repetitivne korporativne arhitekture”, uz napomenu da je najveća veština koju poslednjih godina pokazuje – umeće dobijanja projekata.
Glavna zamerka je pak jeftini simbolizam krova, što je po njemu isto kao kad se prodavnica donata, američkih krofni sa rupom u sredini, napravi baš u obliku te krofne. Zgradi zatim zamera njen rigidni hijerarhijski simbolizam, strogu podelu na javni i zvanični prostor, jedan ulaz za važne ličnosti, a drugi za mase: pre nego što stignu do centralnog predvorja, posetioci prolaze kroz specijalni prostor gde se vrše bezbednosne provere što, osetio sam to i na sebi, na neki način ponižava.
Kao praktičan promašaj ovaj kritičar smatra i ono što je glavni estetski akcenat zgrade: stakleno pročelje, kroz koje u popodnevnim satima prolazi toliko sunca da su i unutra potrebne tamne naočari, što je problem koji će morati naknadno da se rešava…
Pošto je ovaj prikaz sasvim skorašnji, još nema polemika, mada je Institutu za mir zadovoljstvo useljenja pokvarilo nešto drugo. U budžetu koji su predložili republikanci i u Predstavničkom domu, gde imaju većinu, simbolično ga već usvojili (mada nema šansi da se sa njim saglasi i Senat), finansiranje USIP-a je, prvi put od njegovog osnivanja – svedeno na nedvosmislenu nulu.
Rđavo znamenje za golubije krilo na krovu njegove nove kuće.
