„Zamislite otvaranje poklopca na podmornici pod vodom. Voda će pohrliti u podmornicu sa ogromom silom. To je upravo energetski potencijal koji želimo da iskoristimo.“ Ovako je nemački inženjer Rajner Šram (Rainer Schramm) opisao svoju ideju za skladištenje energije pod morem. Korišćenjem viška energije koji bi pumpale vodu iz rezervoara na dnu mora, voda bi se jednostavno opet pustila nazad kada postoji manjak energije, pokrećući turbine kada ona pojuri unutra. Što je dublji rezervoar, više se energije generiše.
Tehnologija se razvija od strane Šramove kompanije, Subhydro AS. Sa sedištem u Oslu, Norveška radi pristupa dubokoj vodi, kompanija tvrdi da je „prva na svetu koja primenjuje specifičnu tehnologiju (koja očekuje izdavanje patenta) koja ovo omogućava“. U stvari, princip skladištenja energije je isti kao kod podvodnih šupljih betonskih sfera razvijenih na MIT-u koje mogu da čuvaju višak energije od vetroelektrana na moru. Subhydro takođe pozicionira svoje rezervoare kao logičan pandan vetroenergiji na moru, ali kao i tehnologija sa MIT-a, oni se mogu koristiti i za skladištenje energije iz mreže.
Zaista, ideja je veoma slična onoj koja se nalazi iza hidrocentralama sa nadzemnim pumpama koje pumpaju vodu iz rezervoara iz niskog do visokog rezervoara kada je energija jefitna i u izobilju, i omogućava joj da se vrati nazad kroz turbine kada je energija potrebna.
Ideja je jednostavna i predstavlja potencijal imanja rezervne energije kada je ona potrebna - poluvreme velikih sportskih događaja koji se emituju na televiziji je klasičan primer. Šram je izračunao da je efikasnost sistema oko 80 odsto, što je istog obima efikasnosti kao i kod konvencijalnih sistema skladištenja hidropumpa.
Kompanija Subhydro sarađuje sa norveškom istraživačkom organizacijom SINTEF na razvitku tehnologije, koja je projektovana za dubine između 400 i 800 metara. Subhydro tvrdi da će elektrana „normalne veličine“ snabdevati 300MW energije za 7 ili 8 časova, mada koliko bi to rezervoara zahtevalo ili koliki bi veliki pojedinčani rezervoari bili, nije jasno.
Kao i MIT, Subhydro i SINTEF se okreću betonu kao materijalu kojim bi ovo bilo omogućeno. „Izazov je pronaći optimalnu ravnotežu između snage i troškova“, objašnjava Tor Arne Martius Hamer iz SINTEF-a. „Ako postignemo cilj stvaranja betona koji će izdržati najmanje pet puta veća opterećenja od običnog betona, možemo da smanjimo debljinu zidova za 75 odsto. Ovo je kritični faktor. Moramo da dostignemo proizvodnju i troškove instalacije koje čine skladištenje energije ekonomičnim u odnosu na cenu električne energije.“
MIT tehnologija je takođe u procesu dobijanja patenta, tako da je jako teško odrediti čiji su planovi najnapredniji.
