Fasada je lice svakog građevinskog objekta. Reč fasada i potiče od latinskog facies – lice. Kao i svako lice, i lice građevine može da bude privlačno, postojeće može da se doteruje ili da se potpuno menja. Paralelno sa razvojem građevinarstva, razvijale su se i fasade, kako po svom obliku, tako i po načinu izrade. Jedan od glavnih zadataka svakog arhitekte jeste oblikovanje fasade. Cilj je da se privuče pažnja posmatrača – kupca. Dobro dizajnirana fasada preporučuje zanimljiv enterijer i istovremeno sugeriše na kvalitet ispunjenih tehničkih karakteristika.
Građevinski objekti su neprestano izloženi najrazličitijim vremenskim uticajima: ekstremnim temperaturama, kiši, snegu... Lepa fasada mora da bude sposobna da se suoči i sa prirodnim nepogodama, kao što je grad ili izuzetno jak vetar, ali i sa požarom...
Cena izrade fasade zavisi od projektovanog fasadnog materijala i tipa fasade, kao i cene postavljanja fasade.
Fasadu ocenjujemo na osnovu sledećih karakteristika: vrste izolacije, kvaliteta materijala u kome je izvedena, načina postavljanja itd. Izbor fasade diriguju raspoloživa materijalna sredstva, tip objekta i estetski zahtevi. Jedan od osnovnih zadataka fasade jeste najbolja moguća toplotna izolacija. Visoki troškovi grejanja, globalno zagrevanje i zaštita čovekove okoline nametnuli su donošenje strogih zakona i propisa za različite sisteme toplotne izolacije stambenih i poslovnih objekata.
Fasade od stakla, aluminijuma, nerđajućeg čelika, kamena i granitne keramike, već imaju dugu tradiciju, i danas predstavljaju standardna rešenja, kako u svetu, tako i kod nas. Za poslednjih desetak godina u Beogradu je realizovan veći broj modernih fasadnih konstrukcija koje predstavljaju izuzetna ostvarenja i prema svetskim standardima. Danas se koriste različite vrste fasada, a osnovna podela je prema tipu sistema same fasade, koji može da bude izrađen od teških ili lakih elemenata obloge.
U osnovne podele fasada spada i ona prema materijalu od kog je napravljena, pa tako razlikujemo: stiropor fasade, drvene, staklene, metalne (od aluminijumskih i čeličnih ploča i sendvič panela), i fasade od teških elemenata obloge – kamena, opeke i keramičkih ploča.
Kontaktne fasade
Kontaktne fasade su najčešći tip među različitim sistemima toplotne zaštite, gde je izolacija pričvršćena direktno na zid objekta sa spoljne strane. Najpoznatiji predstavnik ovog tipa su stiropor fasade, tj. fasade sačinjene od stiropora, stirodura i neopora.
Ekspandirani polistiren - EPS je materijal koga čine ćelije polistirena koje su spojene u međusobno homogenu strukturu tankih, vazduhom ispunjenih šupljina. Dobija se ekspanzijom polistirena, a ova izolacija se uglavnom primenjuje na manjim objektima i ima pristupačnu cenu (više na stiropor cena) u odnosu na druge vrste fasada, a činjenica da je jedini plastični materijal koji može u potpunosti da se reciklira čini ga ekološki poželjnim materijalom. U domaćoj praksi često ga nazivaju stiropor, prema istoimenom brendu nemačkog proizvođača koji je i razvio ovaj materijal - kompanije BASF.
Neopor je noviji izolacioni materijal kompanije BASF, i proizvodi se kao i EPS, od ekspandiranog polistirena, ali sa dodatkom ugljenih vlakana. Izoluje pomoću vazduha, ali mu ugljena vlakna daju do 20% viši kvalitet i manje gubitke toplotne energije. Prilikom izrade termoizolacije prednost se daje Neoporu u odnosu na EPS, jer se koriste tanje ploče. Preporučuje se prilikom postavljanja na zidove od opeke, šupljih i punih blokova...
Ekstrudirani polistiren - XPS se dobija sabijanjem polistirena i njegova gustina, zavisno od proizvođača, iznosi od 30 do 36kg/m3 (postoje i proizvodi sa posebnim karakteristikama od ovog materijala gustine i do 42kg/m3). Zahvaljujući procesu proizvodnje polistiren se sabija i dobija se zatvorena ćelijska struktura koja daje izuzetne termičke i mehaničke osobine, kao i otpornost na vodu.
XPS izolacione ploče imaju veoma veliku otpornost ka prolazu vodene pare i imaju neku ulogu parne brane,mada prave parne brane imaju veću otpornost prolazu vodene pare od 200 do 4000 puta. Zato se primenjuju na građevinskim elementima od betona – ploče, stubove, zidove, itd. a njihova čvrstina je prednost i prilikom izolacije ravnih krovova i terasa, i podova uopšte. U našoj praksi XPS se često naziva stirodur, takođe prema imenu ovog proizvoda kompanije BASF (Styrodur). Više o stiroduru, osobinama, nameni i ceni možete naći na stirodur cena.
Demit fasade
Demit fasade su uglavnom zastupljene u gradnji manjih stambenih objekata, a postavljanje se vrši kao i kod drugih fasada od EPS-a ili XPS-a: na spoljni zid se postavlja izolaciona ploča na koju se lepi mrežica i zatim se nanosi dekorativna masa, boja za fasadu ili dekorativni malter.
Ventilisane fasade
Ventilisane fasade ne prijanjaju direktno na zid ili konstrukciju. Danas su one skoro obavezni način oblaganja, najčešće poslovnih objekata, jer imaju dodatni sloj vazduha koji pruža izvrsnu izolaciju, naročito leti, čime se stvara visok stepen uštede energije. Princip ventilisane fasade ostaje isti bez obzira da li je spoljašnji omotač od lakih ili teških elemenata obloge.
Staklene fasade
Spadaju u fasade izvedene od lakih elemenata obloge i dele se na dva osnovna tipa. Prvi tip predstavljaju takozvane strukturne fasade pomoću kojih se dobija jednoobrazna staklena površ, i gotovo isključivo su rezervisane za nebodere. Drugi tip su polustrukturne fasade. Njima takođe dominira staklo, no više ili manje su vidljivi i metalni ili plastični okviri. Kod ovakvog tipa fasada uobičajena je upotreba izolacijskog stakla koje sadrži reflektujuće ili parsol efekte (u boji). Kada je staklo izloženo direktnom delovanju sunčevih zraka, tada obavezno mora da se obloži silikonskim kitom koji je otporan na zagrevanje. Termički most alu-profila takođe prekidamo radi povećanja toplotne izolovanosti objekta. Ovakvo rešenje je relativno skupo zbog komplikovanih spojeva i visoke cene ugrađenih materijala, međutim, znatne uštede se ostvaruju u toku korišćenja objekta jer se neuporedivo manje energije troši na grejanje i hlađenje. Klasična staklena fasada se formira od horizontalnih i vertikalnih nosećih aluminijumskih profila koji su u punoj veličini vidljivi na fasadi. Prozori se otvaraju oko vertikalne i/ili oko donje horizontalne ose.
Prednosti su dobro zaptivanje, klasično otvaranje i jednostavno održavanje. Nedostatak ovog rešenja je spoljašnja vizuelna razlika pokretnih od fiksnih delova, ali upravo ovaj detalj može se iskoristiti prilikom dizajniranja fasade. Pri projektovanju staklenih fasada tendencija je da aluminijumski profili budu što manje vidljivi, a staklene površine što veće. Zato se elementi noseće konstrukcije zida zavese skrivaju iza stakla. Budući da se ne dobija garancija trajnosti lepka, posledica je ređa primena struturalnih fasada, a češća polustrukturalnih, gde postoje aluminijumski držači stakla koji su vidljivi na fasadi u minimalnoj meri (oko 2,5cm + fuga). Kod oba ova tipa fasada otvaranje prozora se vrši isključivo oko gornje horizontalne osovine prema spolja. Ove fasade su deo objekata velikih poslovnih i tržnih centara i uglavnom su sinonim za savremenu urbanu zonu.
|
Zid zavesa je uobičajeni naziv za fasadu od lakih elemenata koji su okačeni o noseću konstrukciju i vise ispred nje. Kako zid zavesa predstavlja spoljašnji omotač zgrade, ona mora da zadovolji određene uslove zaštite unutrašnjeg prostora:
|
Drvene fasade
Drvene fasade su, tradicionalno, odlika kuća u planinskim predelima, ali danas sve češće ukrašavaju urbane stambene i poslovne prostore. Ovo je omogućeno savremenim tehnološkim dostignućima na polju lepkova i premaza za zaštitu drveta od atmosferskih uticaja. Kao materijal koriste se profilisane daske (letvice, d>16mm) i/ili drvene ploče. Profilisane daske sastoje se od celuloze, lignina i vode, i malih su dimenzija. U zavisnosti od potreba, profilisanim daskama se mogu dodati smole, kiseline za štavljenje i sl. Eventualna oštećenja već postavljene fasade mogu se popraviti bez većih problema. Pri određivanju veličine, dimenzija i razmaka fuga između dasaka mora se uzeti u obzir da klimatski uslovi dovode do bubrenja i skupljanja drveta.Drvene ploče su sve zastupljenije na fasadama. Ravna površina, brza montaža i ekološka primena čine drvene ploče veoma interesantnim materijalom. Mogu biti u vidu:
- troslojnih ploča od punog drveta
- ploča od slojevitog furnira
- cementom spojenih ploča od iverice (gde je iverica armatura).
Kao lepak za višeslojne ploče uglavnom se koriste alkalne fenol, fenol-resorcin i resorcin smole prirodnog drveta. Postoje odlični sistemi ventilisane fasade od prirodnog drveta gde su daske na vođicama od eloksiranog aluminijuma čime je omogućen nesmetan rad drveta i aluminijuma koji nastaje usled različitih koeficijenata termičkog širenja. Optimalno drvo je radijalno sečen kanadski kedar (fina tekstura, postojana boja i kvalitet bez impregnacije). Ventilisana fasada osigurava građevini visoku udobnost stanovanja zahvaljujući prirodnoj ventilacionoj komori koja se nalazi između strukture samog zida i obloge. Zbog termičkih razlika stvara se prirodno kretanje vazduha na gore čime se poboljšava termička izolacija građevine, naročito tokom leta, kada garantuje efikasno i prirodno uklanjanje toplote akumulirane u fasadi.
Metalne fasade
Metalne fasade izrađuju se od čeličnih ili aluminijumskih ploča kao obloga sendvič panela sa termičkom ispunom. Čelične ploče uglavnom su u vidu trapezastih bojenih ili impregniranih limova. Aluminijumske ploče uglavnom se izrađuju kao polirane. Postupak kojim se stvara sloj oksida visokih mehaničkih karakteristika na alu-površini zove se eloksiranje. Taj sloj je od 2 do 4 hiljade puta deblji od sloja prirodnog oksida koji se stvara izlaganjem aluminijuma atmosferskim uticajima. Osnovne prednosti aluminijumu daju njegova mala specifična težina, jednostavnost pri obradi i oblikovanju, i mogućnost kvalitetnog bojenja u željenu boju. Osim niza prednosti eloksal ima i jednu manu – izuzetno je osetljiv na atmosferske hemikalije (smog, kisela kiša, prašina...).
Iako smo smatrali da su ove fasade rešenje svih problema po principu postavi i zaboravi, ipak se pokazalo da one statički vezuju čestice prljavštine iz vazduha, vremenom stvarajući teško odstranjivi talog koji zatim postaje osnovni razlog propadanja fasade. Drugim rečima: kada se anodizirana ili obojena metalna fasada postavi, treba je redovno održavati i negovati. To će dati dvostruki efekat jer poboljšava izgled fasade i istovremeno štiti od spoljašnjih uticaja sprečavajući koroziju.
Kamene fasade
Spadaju u obloge od teških elementa, i izrađuju se od prirodnog klesanog ili rezanog kamena, kao pojedinačni komadi ili gotovi delovi u vidu ozidanih panela. Mogu se postavljati suvim ili mokrim postupkom.
Mokri postupak se koristi onda kada fasada nije ventilisana, i danas se uglavnom primenjuje na manjim objektima jer se spoljni zidovi oblažu klesanim kamenim blokovima na klasičan način zidanja kamenom (kakav je npr. bio primenjen na zgradama Generalštaba i saveznog MUP-a u Beogradu). Kamene ploče mogu da budu debljine 2 ili više cm. Ugradnja se vrši u cementnom malteru ili lepku (kada je podloga ravna). U oba slučaja je potrebno izvršiti skriveno ankerisanje ploča za zid.
Suvi postupak, koji srećemo na savremenim objektima, podrazumeva postojanje jake potkonstrukcije na koju se zatim profilima, kukama ili zavrtnjima kače precizno sečeni modularni kameni elementi. Ovaj postupak se koristi onda kada je fasada ventilisana, odnosno, postoji sloj vazduha između kamena i termoizolacije. U ovom slučaju minimalna debljina ploča je 3cm jer se kačenje ploča vrši sa strane (izuzetno kod pojedinih vrsta granita sitnozrne strukture moguće je da debljina ploča bude i 2cm, ali je ta vrsta kačenja-nošenja ploča znatno skuplja nego klasična sa strane). Kamen – granit ili mermer, mora da zadovoljava propisane standarde, odnosno da prvenstveno zadovolji zahtevane parametre pritisne i savojne čvrstoće. Takođe, treba voditi računa da mermeri vremenom matiraju i gube boju, dok su kod granita boje i politura postojane. Kod klasičnog načina nošenja ventilisane kamene fasade, ako je fasadni zid noseći (a poželjno je da bude armiranobetonski zid), onda se koriste specijalni ankeri. Ukoliko je zid od npr. giter blokova, koriste se hemijski ankeri, ali je to rešenje znatno skuplje i još nije dovoljno eksploatisano u praksi. Ukoliko su noseći delovi na fasadnom zidu samo u nivou međuspratne konstrukcije (npr. kao kod skeletne gradnje), umesto ankera se koristi potkonstrukcija. Najkvalitetniji ankeri i potkonstrukcija se prave od inoxa, mada mogu biti i od pocinkovanih profila, a poslednjih godina i od aluminijumskih profila. Uobičajeni slojevi ventilisane fasade od kamena (za područje Beograda) su: kamen d=3cm, vazdušni prostor debljine 2 do 3cm, termoizolacija 8 do 10cm i konstrukcija zida. Optimalne dimnezije ploča su približno 60×80cm, odnosno površine približno 0,5m2, a težine do 50 kg, i naravno da mogu da budu i manje i veće. U Beogradu su ugrađivane ploče na ventilisanoj fasadi i veličine 105×180cm, što je zahtevalo i specifična rešenja kačenja.
Svakako da su kamene fasade jedan od najskupljih načina završne obrade imajući u vidu dodatne troškove postavljanja izolacije, neophodan visok kvalitet samog kamena, specifičnu težinu materijala, cenu rada prilikom eksploatacije, obrade, postavljanja i transporta, posebno onda kada se govori o uvoznim mermerima i granitima iz najpoznatijih španskih, italijanskih ili čileanskih kamenoloma. Ali... fasade od kvalitetnog kamena su pogodne za održavanje, tj. održavanje jedva da je potrebno, te su stoga i dobile prigodan pridev – večne. U teške elemente oblaganja ubrajaju se i fasade izrađene od keramičkih ploča i opeke kod kojih se postavljanje vrši oslanjanjem na donju potkonstrukciju, skrivenu u fugama. Postoje i različiti dodatni načini kao što su sistemi sidrenja, konzole, šinske konstrukcije i sl. Tu su naravno i obloge od betonskih prefabrikovanih elemenata o kojima će više reči biti u narednom broju Build magazina.
Betonske fasade
Betonske fasade su zlatno doba imale u jednom periodu XX veka, ali i beton slabo trpi kiseli vazduh i druge atmosferske uticaje. Ipak, baš u trenutku kada se ovaj problem pokazao, i kada su načinjeni prvi koraci ka njegovom otklanjanju (korišćenjem aditiva koji čine da beton sam sebe prečišćava, neprekidno održavajući kvalitet svog poslednjeg sloja), staklene fasade su preuzele primat koji i danas drže.
Međutim, u poslednje vreme tehnologija se sprema da pruži drugu šansu betonskim fasadama, razvijajući nove aditive koji betonu omogućavaju da nadoknadi sve nedostatke i postigne zadovoljavajući stepen estetike i kvaliteta u pogledu postojanosti boje i površinskog sloja. U SAD je u toku ispitivanje prozirnih betona, sa recikliranim staklom kao agregatom, odličnih mehaničkih osobina.
I na samom kraju, možemo da zaključimo da vrsta i kvalitet fasade zavise od načina rešavanja problema statičke nosivosti, toplotne i zvučne izolacije, kondenzacije vodene pare, nošenja stakla, zaptivanja, sistema pričvršćivanja, dilatacionih spojnica, otpornosti na vatru i naravno, estetskih ciljeva. Naravno da su moguće i kombinacije lakih i teških elemenata za oblaganje.
Danas u Srbiji, naročito u Beogradu, često imamo priliku da vidimo kako neka stara fasada, čiji estetski kvaliteti nisu imali snage da odole zahtevima novog vremena i novih potreba, dobijaju sada sasvim novo ruho, pa tako klasično zidane fasade prekrivamo staklenim i metalnim površinama, a tamo gde je to moguće, kao npr. kod skeletne gradnje, možemo videti i kompletnu zamenu fasadnog zida od opekarskih proizvoda zidom stakla sa alu-profilima.
