Fitoremedijacija, tehnologija koja se sve više razvija, poznata je pod raznolikim nazivima kao što su Wastewater Gardens – Vrtovi otpadnih voda ili Living Machines – Žive mašine. U industrijskoj ekologiji je široko rasprostranjen naziv fitoremedijacija ili bioremedijacija (fito gr. – biljka, biljni; bio gr. – život; remedium lat. – lek, sredstvo). Ali osnovni principi su slični: sistem koji je projektovan da olakša prirodni proces čišćenja otpadnih voda, obnove jezera, potoka ili močvara, obrade kanalizacionih voda ili, što je diskutabilnije, mesta sa toksičnim otpadom.
Korišćenje močvarnog zemljišta za obradu otpadnih voda nije nova ideja. Stari Kinezi i Egipćani su ih npr. koristili, ali zamisao da se močvara namenski napravi prvi put je pokušana da se sprovede 1904. godine u Australiji. Tehnologija se razvila u toku 70-ih i 80-ih godina prošlog veka kao deo rastuće ekološke industrije i ekološkog inženjeringa. Cilj ovih oblasti jeste optimizacija prirodnih procesa kako bi se industrijske funkcije obavljale uz manju cenu i za ekonomiju i za životno okruženje.
Sistem se oslanja na upotrebu specijalno izabranih autohtonih vrsta biljaka i nepatogenih mikroba namenjenih određenom sistemu. Sa raznolikošću oblasti i primena, stručnjaci unapređuju svoje sisteme naročito u ekoregionima koji već imaju druge uspešne projekte koji su poslužili kao model. Sistemi su bili korišćeni u SAD-u, Meksiku, Indoneziji, Australiji, Filipinima i na drugim mestima.
Generalno, ova mesta koriste se za benignije tipove otpadnih i kanalizacionih voda, ali se takođe koriste i kako bi se očistila naftna polja, napušteni rudnici, mesta za testiranje oružja, mesta izlivanja đubriva i druga mesta zagađena toksinima. Potencijal njihovog korišćenja za remedijaciju opasnih zona privukla je pažnju istraživača pošto su suncokreti koji su hidroponično gajeni na plutajućim splavovima stiropora korišćeni da usisaju radioaktivan otpad u Černobilu (hidroponija je sistem metoda uzgoja biljaka bez zemljišta).
Posebno birane biljke deluju kao pumpe koje izvlače i skupljaju zagađivače iz zemljišta i pospešuju razvoj bakterija koje razgrađuju hemikalije. Te biljke zatim mogu da se uklone. Smatra se da je ovo jeftinija alternativa uklanjanju ili prebacivanju zemljišta ili otpadnih materijala. Sa druge strane, postoji briga da bi životinje i insekti koji se hrane ovim biljkama mogle ponovo da uvedu ove otrove u lanac ishrane. To bi takođe moglo da obeshrabri korporacije po pitanju čistijih industrijskih procesa, pre svega jer bi one mogle da koriste ovaj proces kao opravdanje za stvaranje toksičnih zagađenja.
Ovi sistemi bi mogli imati najveće mogućnosti u svetu koji se razvija, gde komunalne službe ne mogu da održe korak sa rastućom seoskom i, pre svega, gradskom populacijom. Topli klimatski krajevi su idealni jer vegetacija lako raste tokom cele godine. Njihov potencijal, kao što je slučaj sa alternativnm energijom, mogao bi da predstavlja pomak napred ka decentralizaciji i diversifikaciji komunalnih usluga, sa sistemima koji bi se primenjivali u stambenim zgradama, školama, hotelima, ili malim fabrikama, što bi otklonilo zavisnost i smanjilo pritisak na udaljeno, centralizovano i skupo postrojenje za obradu.
Kao i konvencionalna obrada otpadnih voda, ovi sistemi generalno rade na nekoliko nivoa. Fekalne vode najpre ulaze u primarni zapečaćeni rezervoar, gde bakterije u dobrom sistemu smanjuju otpad na 65-95%. Onda prelaze u močvarnu ćeliju ili slojeviti vrt, prekrivač od šljunka sa posebno biranom vegetacijom na vrhu. Dodatni treći vrt ponekad je projektovan da primi otpadne vode koje zatim mogu da se koriste za irigaciju ili za ispiranje toaleta. Dobro projektovani sistemi ispunjavaju američke (EPA) i evropske zdravstvene standarde.
Troškovi su procenjeni na 5 do 10% od obične cene održavanja i troškova i mogu biti projektovani tako da zavise od težine, na taj način smanjujući ili eliminišući potrebu za energijom. Mogu da smanje količinu fekalne koliformne bakterije za 99% bez upotrebe bilo kakvih hemikalija, kao što je štetni i skupi hlor.
