Na obodima Beograda, u prigradskom, podunavskom naselju Grocka, zakonom su posebno zaštićene kuće stare od 150 do 250 godina, u kojima su ljudi pre nas živeli nekim mirnijim, odmerenijim životom. Vodič kroz Grocku i tajne njenih graditelja s kraja 18. i početkom 19. veka, bila nam je istoričar umetnosti Zorica Atić, stručni saradnik Centra za kulturu Grocka. Upravo ova institucija smeštena je u jednom ovakvom perfektno očuvanom zdanju - Rančićevoj kući.
Narodni neimari
"Narodno graditeljstvo predstavlja značajan segment naše kulturne baštine, pa je tako na teritoriji Beograda Zavod za zaštitu spomenika zaštitio 48 ovakvih pojedinačnih objekata i dve prostorno kulturno-istorijske celine", objašnjava Atićeva. Čak 12 takvih objekata i jedna kulturno-istorijska celina nalaze se u Grockoj."
Možda današnjem posmatraču deluje neverovatno, ali ove kuće su narodni neimari pravili od trošnih materijala, ali već vekovima odolevaju zbog solidnosti gradnje. Nije ostalo zabeleženo ime građevinaca koji su pravili kuće, ali je ostalo jasno da su bili vešti u svom poslu.
"U njihovoj izgradnji nije upotrebljen nijedan ekser, ali su konstrukcije od hrastovog drveta savršeno vezivane i bez njih", dodaje naša sagovornica. "To su mesta za stanovanje sačinjena od materijala sa ovog podneblja. Nemaju oluke, ali su tu široke strehe da bi štitile od sunca i odvodile padavine da se slivaju što dalje od kuće. Kuće su bojene u belu boju, kako bi odbijale sunčeve zrake. Zidovi od slame i blata bili bi skloni gljivicama, ali je narodni graditelj to predupredio koristeći negašeni kreč koji se odlično borio sa ovim problemom. Ognjište je bilo u ulaznoj prostoriji, to je bila takozvana odžaklija, te se tako toplota širila levo i desno i grejala sve kućne odaje."
"Tavanice su bile niske, ali ne zato što su naši preci bili sitne građe, već zbog racionalnog grejanja. Topao vazduh se kreće naviše, pa tako nije bilo nepotrebnih gubitaka toplote. Ulazni prostor u kuću bio bi popločan opekom, jer su se ljudi u tom delu kretali obuveni, a sobe su bile pokrivene daskama", objašnjava Atićeva.
"Svaki detalj je bio ukrašen, na svakom stubu i ispustu nalazio se neki zarez ili šara. Neimari su imali razvijen osećaj za lepo, ali i za funkcionalnost. Nema gročanske varoške kuće koja je manja od 60 kvadratnih metara, a svaka je imala i podrum od oko 30 kvadrata. To je podrazumevalo udobnost i prostranost, ne samo za ondašnje potrebe, pre više od dva veka, već zadovoljava i današnje kriterijume. Zato spolja deluju neveliko, ali su iznutra vrlo prostrane sa funkcionalno raspoređenim prostorom. Ove kuće starije su od većine sačuvanih građevina u samom Beogradu, iako nisu građene od kamena i kvalitetnog materijala kao što je to bilo u srcu prestonice."
Naša sagovornica posebno opisuje osećaj koji ima posetilac kada kroči u neko od ovakvih zdanja. "Svi se osećaju kao kod svoje kuće. To je neprocenjivo."
Očuvana čaršija
Poput ostalih varoši i varošica, i Grocka je bila uređena na orijentalni način, sa čaršijom u središtu naselja. To je bila ulica duž koje su se nizali dućani. Ovde su donekle sačuvane osobine turske varošice, čije jezgro predstavlja Bulevar oslobođenja, koji je, u stvari, deo nekadašnjeg Carigradskog druma, koji je polazio iz centra Beograda. Uz njega se formiralo prvobitno naselje.
Uže jezgro gročanske varoši pod patronatom je Zavoda za zaštitu spomenika kao prostorna kulturno-istorijska celina. Tako se ovaj deo sastoji od zbijenih kuća u nizu, čija namena je uglavnom bila poslovna i stambena. To je bio karakterističan ambijent srpskih palanki 19. veka.
Tako su žitelji ovog naselja uspeli da sačuvaju pečat prošlosti, diveći se graditeljskom umeću nekadašnjih neimara, čija imena nisu dosegnula do pamćenja savremenog doba. Građevine, srećom, jesu.
Varoška i seoska kuća
U naselju se jasno razlikuju dve osnovne grupe starih kuća - stara varoška i seoska kuća. Varoške kuće su bliske i čine tipsku celinu, dok su seoske raznovrsnije.
"Varoška kuća sa nekoliko prostorija, podrumom, tremom i uzvišenim i istaknutim doksatom, predstavlja karakterističan tip u staroj arhitekturi varošice", objašnjava Atićeva. "Doksat je postavljen prema dvorištu i skriven od pogleda sa ulice, a iza visokih zidina provirivale su samo krošnje drveća i krovovi od ćeramide sa vitkim dimnjacima. Zidane su u bondručnoj konstrukciji - hrastove grede povezane su pleterom - a bile su ispunjene čatmom, odnosno mešavinom slame i blata. Pokrivene su četvoroslivnim krovom od ćeramide, širokih streha. Cilj je bio da se postignu funkcionalnost i udobnost stanovanja."
"Doksat je predstavljao izdvojenu celinu u okviru kuće, ograđenu, a otvorenu prostoriju. To je bila svojevrsna dnevna soba na otvorenom. Leti je to bio najviše korišćen prostor za kućne aktivnosti, od čišćenja graška do sedenja i druženja", završava Atićeva.
|
RANČIĆEVA KUĆA - Već decenijama, stručnjaci iz Grocke koriste Rančićevu kuću kao ustanovu kulture. Ovo zdanje proglašeno je spomenikom od velikog značaja, a Zavod za zaštitu spomenika obnovio ju je, pa je od 1982. godine postala Zavičajni muzej, a od 2006. postala je Centar za kulturu Grocka. Ona je primer uspešne revitalizacije, jer je bila oronula i prilično propala posle smrti poslednjih vlasnika. Zbog svoje sadašnje namene živi punim plućima, a posećuju je brojni turisti i učenici. |
