Budući da smo se već puno puta doticali teme samoodržive (eko ili zelene) arhitekture, kao i njenog doprinosa današnjem društvu, bitno je naglasiti da se ti pojmovi nisu pojavili nedavno. Pojam samoodržive, autohtone i kontekstualne arhitekture datira puno pre naše postindustrijske ere koja ga hipereksploatiše. Štaviše, takva arhitektura je baza za sve tipove građenja i njenih oblika koje znamo danas.
Kao takav primer predstavljamo tradicionalnu pučku islandsku kuću od treseta čija tehnika građenja datira iz 9. veka, iz vremena naseljavanja ostrva. Ona je produkt kombinacije znanja kojim su raspolagali nordijski došljaci o izgradnji antičke nordijske livadske kuće, kao i oštre i teške islandske klime.
Klasična islandska kuća od treseta sastoji se od velikih temelja napravljenih od ravnih kamenih ploča, iznad čega se nalazi drveni okvir od islandske autohtone breze koja je takođe po ostrvu bila rasprostranjena u većim količinama u doba njegovog naseljavanja. Oko drvenog krova, baš kao i na sam krov, postavljao bi se treset, često sa sekundarnim slojem koji je bio formiran u obliku riblje kosti. Treset, kao omotač cele kuće, ima odliku vrhunskog izolatora i akumulatora toplote, čak bolje od drveta i kamena, a bio je pogodan materijal za izgradnju s obzirom da ga je bilo u izobilju i u velikim količinama.
Ulazna vrata vodila su u glavnu prostoriju gde se nalazilo ognjište koje je bilo srce kuće. Zanimljiva činjenica islandskih kuća je pojam priključnih odnosno zajedničkih toaleta, a sam čin odlaska na isti najčešće se obavljao u većim grupama. Pod kuće bio je od drveta ili kamena, prekriven samo zemljom, a u zavisnosti od namene same kuće.
Ova islandska kućica se tokom vremena i razvoja društva menjala kako bi zadovoljila potrebe korisnika. Zapanjujuća je činjenica da ta travnata kuća može trajati preko 100 godina. Iako su se forma kuće i neki materijali promenili i donijeli nove varijante, u suštini je sam identitet kuće gotovo u potpunosti ostao sačuvan.
Kad danas povučemo paralelu s ovakvim tipom samoodržive arhitekture, ne moramo otići daleko da bi shvatili da se sličan način gradnje koji je proizišao iz istih potreba upravo nalazio u područjima i same naše države i još uvek se nalazi. U većem delu Srbije, posebno u panonskim predelima, kuće su se gradile od blata. Uz to što je blato služilo kao građevinski materijal, mešanjem sa slamom bilo je izvrstan i dugotrajan izolator.
Možda rešenje za problematiku ekonomičnog samoodrživog građenja leži upravo u našem dvorištu, a njegov recept je mešanje moderne tehnologije građenja sa lokalnim materijalima. Na primeru Islanda se mnogo može naučiti, posebno o simbiozi prirode i arhitekture, i svakako bi bilo šteta ne voditi se za takvim i sličnim uzorima obzirom da i sami imamo pregršt potencijala koji samo čeka da bude iskorišten.
Fotografije: Flickr, Panoramio.
