Činjenica: Prosečna površina novogradnje u Velikoj Britaniji se smanjuje iz decenije u deceniju, dok smo mi ljudi u proseku porasli za više od 11 santimetara tokom prošlog veka. Kada je reč o novogradnji, Velika Britanija sada ima jednu od najnižih prosečnih upotrebljivih stambenih površina u Evropi sa 76 kvadratnih metara. Zašto se ovo dešava? Da li je to samo zato što su izvođači postali više pohlepni, osuđujući nas na sudbinu jadne Alisa u zemlji čuda, koja je bila zgnječena u malenom domu belog zeca?
Ili postoje neki drugi osnovni razlozi za ovo, kao što je porast broja samaca, a pad broja velikih porodica? Da li se desila promena načina života? Da li je najveće uvek najbolje, i da li malo može biti savršeno formirano? I da li je ovo samo fenomen u Britaniji, ili se "sindrom zečije rupe" dešava u celom svetu? Ova i ostala pitanja će biti vruće teme za razgovor na konferenciji Dana svetske arhitekture 2013 (World Architecture Day 2013) u Njujorku, planirane za ovaj oktobar. U međuvremenu, idemo na turu oko sveta kako bismo videli koji su novi trendovi po ovom pitanju.
Velika Britanija – kutije za cipele
Uzmimo Britaniju kao merilo za naše istraživanje širom sveta. Činjenica da se električni uređaji, kao što je novi super-tanki Dyson DC59 bežični usisivač, prave sve manjim kako bi se uklopili u oskudne životne prostore govori nešto. Mnogi krivicu vide u činjenici da su Engleska i Vels jedina mesta u Evropi koji nemaju propisane minimalne površine stanova.
U poslednje vreme stručna javnost je počela sve više da pritiska vladu da uvede standarde koji su nekada korišćeni u Velikoj Britaniji. Kraljevski institut britanskih arhitekata (RIBA) je zabrinut zbog veličine i kvaliteta novih stanova i u njihovom nedavnom izveštaju stoji: "Na osnovu našeg uzorka, prosečan novi dom u Engleskoj je samo 92% od preporučene minimalne površine. Prosečan jednosoban stan (dvosoban po srpskoj praksi) iz našeg uzorka od 1.159 stanova širom 41 lokacije je 46 kvadratnih metara. To je za 4 kvadratna metra manje od preporučenog minimuma za jednosoban stan za dvoje."
U izveštaju se dalje objašnjava da u pogledu životnih uslova, tih nedostajućih 4 kvadratnih metara "označava ekvivalent nedostatka jednog kreveta, noćnog stočića i toaletnog stočića sa stolicom. Četiri kvadratna metara je prostor koji vam omogućava da radite kući za računarom tokom dana, i da takođe imate dodatnu sofu kada vam prijatelji navrate uveče u goste."
Drugim rečima, naši skučeni stanovi nam kvare život i zbog njih se odričemo životnog stila kakvog želimo. RIBA istraživanje navodi nedostatak prostora kao najčešći uzrok nezadovoljstva po pitanju domova. Skoro polovina anketiranih osoba (47%) je izjavila da nema dovoljno prostora za nameštaj koji poseduju, 57% je reklo da nemaju dovoljno prostora za skladištenje, a 28% smatra da nemaju gde da se osame u svojim domovima.
Prošlog meseca je britanska vlada obećala da će zatražiti mišljenje svih strana uključenih u stanogradnju, ali se nije uplitala u usvajanje i sprovođenje minimalnih površina, navodeći: "Vlada nema odgovarajući pristup pitanju standarda površina u novogradnji u ovom trenutku."
Ovo je izazvalo zabrinutost među mnogima, ali, očekivano, investitori i izvođači su srećni. U intervjuu za BBC, Džef Feirbarn (Jeff Fairburn), izvršni direktor izvođačke kompanije Persimmon, koja ima udeo od oko 10% u tržištu novih domova, tvrdi da: "Smanjenje površine stanova odražava moderne preferencije i način života. Imamo tipove kuća koje povećavaju efikasnost. Danas imate dnevne i kuhinjske prostore koje se nalaze u zadnjem delu kuće i manje formalne trpezarijske prostore. Ne priznajem tvrdnju da su kuće i stanovi premali. To nije povratna informacija koju mi dobijamo." On je takođe upozorio da "veće kuće zauzimaju više zemljišta i da to dovodi do većih troškova za kupce".
Danska – Neka bude svetlosti
Toliko o stisnutoj Velikoj Britaniji. Fraza "a sada nešto sasvim drugačije" dobija potpuno novi smisao kada posmatramo stanogradnju u osvešćenoj Danskoj. Ovde je prosečna kvadratura skoro dva puta veća nego u Velikoj Britaniji sa 137 kvadratnih metara.
Džulijan Vejer (Julian Weyer), partner u arhitektonskom birou C F Moller, rekao je da iako je bilo "svakakvih suprostavljenja tržišnih trendova" koji se odnose na površinu, generalno posmatrajući, novi domovi u Danskoj su sve veći. Nesumljivo potpomognuto činjenicom da Danska ima jednu od najnižih stopa naseljenosti u svetu, sa samo oko 130 ljudi po kvadratnom kilometru.
Arhitekta Vejer dodatno objašnjava da je tipična novogradnja veličine od 76 do 80 kvadratnih metara za trosobni stan i 90 do 100 kvadratnih metara za četvorosobni stan. On je izjavio da ne postoje tipični dvosobni stanovi, pošto oni mogu da variraju između 50 i 80 kvadratnih metara. "Iako u Danskoj postoje nacionalni normativi i pravila vezana za površine stanova", dodaje on, "oni ne definišu tačne površine".
Kada je upitan da li je veće automatski bolje od manjeg, arhitekta Vejer je rekao: "Ja nikada ne bih upoređivao kvadraturu i arhitekturu. Sasvim sam siguran da ne postoji direktna veza između površine i kvaliteta, osim ako ne idete u krajnosti. Postoji fizički nivo komfora koji je potrebno postići. Vi svakako možete naići na velike stanove koji su očajni, tu je veoma lako naći primere, i briljantno projektovane male stanove. Kao nacija mi smo opsednuti sa dnevnom svetlošću, tako da se mali, veoma dobro osvetljen stan doživljava mnogo bolje od mnogo većeg, tamnog, negostoljubivog doma."
"Na primer, mi smo u sred projektovanja studentskog stanovanja. Posmatrali smo slične projekte u poslednjih pet godina, analizirajući njihove površine i pokušali da dođemo do nečega što mi zovemo 'slatka tačka'. Otkrili smo da ako su oni previše mali, onda su oni stvarno previše mali i vi tu ne možete da stavite sve ono što vam je potrebno za život. Po mom mišljenju, onda takvi prostori nisu pogodni za život, tako da postoji granica koliko mali prostori mogu biti. S druge strane, ako pogledate neke od najvećih stanova, oni nužno ne nude bolji životni kvalitet. Neki koji su bili za 15-20% manji od velikih stanova su bili itekako ukrojeni u pogledu dimenzija i proporcija koje im daju funkcionalnost."
Džulijan je objasnio da je stanogradnja u Danskoj veoma različita od stanogradnje u Velikoj Britaniji. "Nivo kvaliteta koji je u redu u većini drugih zemalje jednostavno ne bi bio prihvatljiv za naše tržište. Na primer, zgrada sa centralnim hodnikom oko koga su organizovani stanovi je veoma česta u Velikoj Britaniji, ali to u Danskoj ne bi bilo prihvatljivo jer mi želimo maksimalni prodor dnevne svetlosti. Iako izgleda kontra-intuitivno, što severnije idete ovde, videćete da su sve veći prozori i balkoni upravo zbog tog razloga."
"Danci su, osim dnevnog svetla, opterećni sa površinom i prostorom, tako da opšti trend jeste da stanovi postaju veći i više fleksibilniji. Međutim, to možete anulirati povećanjem kvaliteta prostora. Samim tim ne morate da gradite toliko volumena, ali svakako morate da pokažete povećanje u kvalitetu. Ne možete imati isti raspored samo manje površine – tržište vam to ne bi dozvolilo. Ako gradite manje, to mora da bude inovativno i mora posedovati druge kvalitete koje će taj stan činiti privlačnim."
Brazil – veliki gradovi, mali stanovi
Sa hladnih obala Skandinavije, pomeramo se na užurbani i brzo razvijajući Brazil, gde se u poslednje vreme dešava građevinski procvat. Lorenco Gimenes (Lourenço Gimenes) iz arhitektonskog biroa Forte, Gimenes & Marcondes Ferraz kaže: "U Sao Paulu, veličina novih stanova je znatno opala. Stanovi u rasponu od 25 do 35 kvadratnih metara, koji su bili prilično retki pre par godina, se sada grade u značajnim količinama. Ovdašnje arhitekte imaju zakonsku obavezu da projektuju prema lokalnim propisima koji se mogu razlikovati od grada do grada, a glede najmanje moguće površine stanova. Mislim da vlada mora da reguliše minimalnu površinu. Ako bi to zavisilo od investitora, to ne bi na dobro izašlo. Arhitekte su obično pokorni investitorima, i uvek će biti loših stručnjaka koji se ne bi zalagali niti projektovali na način da se spreči izgradnja prostora lošeg kvaliteta."
Ono što je zanimljivo jeste da Gimenes kaže da vidi dosta pozitivnih stvari života u malim stanovima u urbanom kontekstu. "Življenje u manjim privatnim prostorima će naterati ljude da cene javne prostore, zahtevajući i vodeći računa o stvarima koje obično nisu deo naših briga – od lepog trotoara do javnog trga i društvenog centra."
Bez obzira na tip stana, arhitekte se suočavaju sa pravim izazovom gde je svaki centimetar bitan, što je neobično za zemlju u kojoj su ljudi istorijski vezani za velike prostore, i gde su prosečne porodične kuće ili stanovi uvek bili daleko veći od onih u Evropi ili Aziji.
Kada je upitan šta razdvaja stanogradnju u Brazilu od Velike Britanije i drugih država, on je odgovorio: "Mi smo još uvek u kulturnoj tranziciji sa prostranih stanova na one kompaktnije. Količina kupatila je još uvek veća u odnosu u Evropi, na primer, i ponekad ima apsurdnih prostorija u novim stanovima – kao što je devojačka soba. Čak i u novim stanovima od 60 do 70 kvadratnih metara možete videti takve prostore, čiji su projektni zadaci nasleđe mnogo većih kuća izgrađenih pre nekoliko decenija. Takođe, pošto je klima u Brazilu lepa, terase su uvek dobrodošle."
Arhitekta Gimenes je takođe ukazao da je gustina brazilskih gradova različita od onih u Evropi u pogledu arhitekture. "Naši gradovi su mnogo manje gusti i manje zavisni od automobila. Prostor nikada nije bio problem, a time su i naši stambeni prostori uvek bili veći. Pretpostavljam da se to ne razlikuje od ostalih država u Americi, ali i dalje je potpuno drugačije od Evrope, gde gradovi imaju tendenciju da budu kompaktniji, a stanovi manji."
Što se tiče predviđanja za buduće trendove, on je izjavio: "Verujem da će kompaktni stanovi doživeti procvat u narednih nekoliko godina, jer su cene takvih prostora manje, a porodice se smanjuju u veličini."
SAD – veliko, ali da li je zeleno?
Sa Južne prelazimo u Severnu Ameriku gde je Šaron Mekhju (Sharon McHugh), arhitekta iz Njujorka izjavila: "U Americi, u odnosu na novi stambeni fond, izgradnja velikih prostora je ponovo u modi. Prosečna novogradnja za jednoporodičan dom 2012. godine je bila 232 metara kvadratna. Iako se mislio da će stambeni krah i ekonomska kriza obuzdati američki apetit za veće domove, najnoviji vladini podaci ukazuju da su veliki domovi ponovo u trendu. Objavljeni statistički podaci juna 2013. godine pružaju jasnu sliku prosečnog novog jednoporodičnog doma."
"U potražnji su domovi sa kaminom (43% novih domova), domovi sa četiri spavaće sobe (41%) i domovi sa garažom za tri automobila (19%), što su sve stvari za koje se inače smatra da su luksuz. Dakle, iako je izgledalo da će nedavni stambeni krah obuzdati američke apetite za ogromne domove, statistika ukazuje da to nije slučaj."
Ali, da li je to loše? Zar posedovanje viška prostora nije dobra stvar? Arhitekta Mekhju to ne smatra nužno tačnim, komentarišući: "Ovo je zaista problematično, što ukazuje da ono što je zaista potrebno da se napravi promena jeste dramatična promena u društvenim i kulturnim normama od strane stanara u smislu koliko prostora im je zaista potrebno u odnosu na ono što oni žele. Mislim da najveći problem u pogledu stanovanja u Americi jeste naterati ljude da manje misle o stanovanju kao robnom i statusnom simbolu, a više kao osnovnom smeštaju. Na ovaj način, možemo imati manje veličine domova u budućnosti i manje velikih, nepotrebnih vila. Zamislite samo uštedu energije koja je moguća."
Zaključak
Iz gore navedenih praksi se može zaključiti, i to sa razlogom, da veličina nije nužno odlučujući faktor u tome šta čini novi dom kvalitetnim i pogodnim za život. Demografija stanovnika koja se menja, stalno menjajući životni stilovi, pokreti prema više ekološkim i manje potrošačkim društvom, kao i blizina dobroj infrastrukturi i javnom domenu, sve više igraju odlučujuću ulogu.
Ali, možda najvažnije od svega, jeste bitno pronaći onu "slatku tačku" koju je Džulijan Vejer opisao – gde se pametni, prilagodljivi i inovativni dizajn može izbalansirati sa minijaturnim dimenzijama. Svakako postoje dobri primeri u svetu od kojih možda Velika Britanija može da nauči nešto. Ko zna, možda ćemo mi i zavoleti naše "zečije rupe".
