„Održiva arhitektura je zdrav razum koji se rigorozno primenjuje.“ To je bila jednostavna poruka koju je čileanski arhitekta Alehandro Aravena imao da ponudi onima koji su prisustvovali Holcim forumu o privredi održive arhitekture. Da je samo tako jednostavno.
Kroz tri dana predavanja, diskusija i obilaska radova u Mumbaiu, u Indiji, pre dve nedelje, predstavljene su različite strategije koji bi napravile mesto koje naseljavamo više održivim - mada, šta to znači, ostaje otvoreno pitanje.
Jednostavan i radikalni odgovor bi trebao biti da je održiva arhitektura izrada objekata ili mesta stanovanja koja ne koriste, bilo u njihovoj izgradnji ili u njihovoj upotrebi, neobnovljive prirodne resurse. Sve ostalo je samo delimično ispunjavanje tog obećanja datog našoj planeti. Kako je glavni govornik Lukas Bretšger pokazao, izgradnja je i dalje jedan od najvećih svetskih energetskih konzumenata.
To je bila činjenica o kojoj se nije mnogo diskutovalo. Možda je to bio propust još jednog festivala razmišljanja, ali ono što je interesantno bilo na skupu u Mumbaiu je upravo činjenica da se on nije fokusirao toliko na tehnologije ili tehnike građevinske izgradnje, kao što se fokusirao na drugom obliku održivosti: društvenom i, kao što naslov implicira, ekonomsku sposobnost za stvaranje i održavanje objekata.
|
|
|
Aravenov projekat za Konstitucion, Čile |
Prepreke održivom razvoju su nasleđene posledice dosadašnjeg i još uvek prisutnog načina razmišljanja, proizvodnje, obrazovanja, upravljanja resursima, koji dovodi do toga da današnji način života ne može još dugo biti održiv. Prepreke treba prepoznati kroz svoje delovanje i menjati aktivnosti, i uputiti zahteve onima koji upravljaju društvom.
Forum je bio održan na mestu kome je preko potrebna ogromna količina stambenih objekata, higijenskih uslova, električnih potreba i transportnih sredstava. Zar ne bi trebale te potrebe da preuzmu presedan nad zabrinutosti za ponovnu upotrebu, reciklažu, i umanjenje zavisnosti od fosilnih goriva?
To je mesto gde se idealizam održive i korisne izgradnje sastaje sa realnošću kako arhitektura unapređuje ono što bi na prvi pogled izgledalo kao potpuno drugačija vrsta održivosti zajednice. Kratak odgovor na ovu zagonetku, koji je došao kroz izučavanje studija slučaja i obilaska (poput posete Dharvi sirotinjskom kraju): najboljni način da se stvori ujedno socijalne i održive strukture jeste da se ponovo upotrebi ono što je već tu, bez obzira da li je ljudska tvorevina ili prirodna.
|
|
|
Frensis Kere - Srednja škola sa pasivnim sistemom hlađenja, Burkina Faso |
Arhitekta Frensis Kere, dobitnik nagrade Gold Award Holcim održive arhitekture, na primer, projektuje svoje objekte što je više moguće od lokalne zemlje i vegetacije. Na potpuno drugoj strani spektra, arhitekta ser Dejvid Čiperfild je pokazao kako ga je ponovno korišćenje postojećeg objekta - muzej Altes u Berlinu - dovelo do toga da napravi mnogo bolju arhitekturu nego što smo navikli da očekujemo od njega.
Aravena je pojednostavnio. Opisujući kako rekonstruisati Konstitucion (Constitucion), naselje na jugu Čilea razoreno cunamijem, on je ponudio važnost objavljivanja i jačanja prirodnih odbrana, stvarajaći ujedno smeštaj koji je osnovni, minimalni i prilagodljiv, tako da individue mogu da grade na nečemu što javnost investira. Arhitektura postaje inteligentna ponovna upotreba mesta i pravljenje otvorenog i minimalnog okvira za društveni život.
Upravo su ovi jednostavni ciljevi, a ne ideje o kompaktnim gradovima, ili dizajnu zasnovanom na zajednici, ili bilo koji drugi pomodni odgovor na urbane probleme, delovali najviše logični i upotrebljivi. Možda će sledeći put Forum, koji se dešava svake treće godine, doći do tačke da može da napiše manifest koji će opisati takav dualni oblik održivosti na jasan način.
