Rečnik arhitektonskog projektovanja (D, E, F)

23.10.2012. | Gradjevinarstvo.rs

U narednih nekoliko tekstova predstavićemo vam "Rečnik arhitektonskog projektovanja", autora Slobodana Maldinija, koji može biti od velike pomoći kako studentima arhitekture, tako i već svršenim arhitektama. Rečnik ovog tipa je štivo kome se svi vraćaju. Danas vam prenosimo pojmove iz arhitektonskog projektovanja koji počinju na slovo D, E i F.

DECENTRALIZAM, DECENTRALIZACIJA - Pojam kojim se objašnjava stanje ili planska odnosno neplanska namera da se jedna urbana sredina proširi putem gradnje novij urbanih struktura izvan postojeće strukture urbanog centra. D. u urbanizmu nalazi paralelu u d. u sociološkom smislu, gde se posmatra jedna zajednica stanovnika izdvojeno od centralnog uticaja matice.

Primere decentralizma pronalazimo u urbanizmu XVI veka. Tako je Pariz, krajem XVIv. bio najveći evropski grad, sa oko 220.000 stanovnika, da bi 1637.g. taj broj bio skoro udvostručen, sa 415.000 žitelja. Bojazan vladajućih krugova od stalnog širenja i stvaranja suviše velikog grada nevela je Henrija II da izda 1548.g. edikt, kojim je bila zabranjena izgradnja Pariza van graničnih kamenova i van gradskih kapija. Taj edikt je izražavao ograničavajući “bornirajući” apsolutizam, nasuprot apsolutizmu koji je težio ka proširivanju gradova. Taj edikt je bio ukinut 1588.d., ali je ponovo, sa jačanjem apsolutizma, došlo do još oštrijih zabrana svakog novog građenja, čak i u gradu, jer se u povećanju broja kuća i stanovnika gledala opasnost od pobuna.

Zabrane se ponavljaju u XVIIv., uz propisivanje kazni i konfiskovanje imanja. U zabrani iz 1638.g. dati su građanstvu ubedljivi razlozi i opravdanje: stvaranje “rđavog vazduha” i “nečistoće, stvaraju povod za policijski nered, ubistva i krađe”. Pored tih opasnosti, građanima se ukazuje i na ugrožavanje snabdevanja životnim namirnicama zbog napuštanja zitelja okolnih sela.

Decentralizacija gradova, kakvu je imao antički Rim, ponovo se razvila i dolazi do visokog stupnja u arhitektonsko-vrtarskoj kompoziciji za vreme renesanse i baroka. Rimska kampanja, sa zatalasanim, živopisnim pejzažom, privlači bogate slojeve građanstva da tamo grade vilei letnjikovce, okružene raskošno uređenim vrtovima. Tim putem se stvaraju vangradski pojasevi vila i oko drugih italijanskih i francuskih gradova.

Uporedo sa procesom urbanizacije krajem XVII i početkom XVIIIv. nastaje u mnogim evropskim krupnim gradovima raseljavanje stanovništva iz užeg, poslovnog gradskog centra, gde se stambene prostorije sve više pretvaraju u poslovne. Taj proces je bio izazvan tendencijom za što intenzivnijim iskorišćavanjem zemljišta i objekata u najužem centru za trgovinu i poslovanje, što predstavlja početak razdvajanja stanovanja od mesta rada. Izrazit primer te vrste decentralizacije bio je London, u procesu obrazovanja njegovog uzeg poslovnog centra, city-ja.

Na početak decentralizacije Londona snažno su uticali epidemija kuge, 1665. i veliki požar, 1666. g., koji je uništio znatan deo gradskog centra. Hroničar početka decentalizacije Londona, Makoli, ostavio nam je živu sliku o promenama koje je taj proces izazvao u zivotu centralnog dela grada: “City...sadrzi samo još mesta gde se radi i novac gomila. Radi uzivanja i trošenja novca ide se nekamo drugde...” Drugi engleski autor govori, sredinom XVIIIv., da je broj zaposlenih manufakturnih radnika u Londonu “znatno opao stoga što su se radionice premestile u okolna sela, pa će da se to bežanje proizvodnje nastavi.”

DECENTRALIZOVANA IZGRADNJA - Naziv za urbanističku koncepciju izgradnje jednog grada kod kojeg je gradska urbana struktura ravnomerno, istom gustinom naseljenosti raspoređena unutar površine tkiva jednog grada. D.g. je grad koji nije opterećen urbanim nasleđem niti gradskom prošlošću, već je podignut na praznom prostoru, sa osnovnim motivom postizanja istovetnog standarda gradskog zivota u bilo kojo gradskoj zoni. Poznati primer d.g. je projekt Frank Lloyd Wrigtt-a za grad Broadacre, iz 1932. g., koji predstavlja decentralizovan grad i svim svojim sferama.

DECIMALNI SISTEM - Po Leonu Battisti Alberti-u, rođ. 1404, poznatom arhitektu i arhitektonskom teoretičaru ranije italijanske renesanse, video je Aristotel nadmoćnost decimalnog sistema nad svim drugima u tome što je zbir trećih potencija od prva četiri broja jednak drugoj potenciji od 10: 13 + 23 + 33 + 43 = 102, odnosno, 1 + 8 + 27 + 64 = 100. Isto tako je i zbir od prva četiri broja: 1 + 2 + 3 + 4 = 10. Ovo poklapanje se osniva na zakonu po kome je zbir trećih potencija brojeva od 1 dalje jednak kvadratu zbira tih brojeva. Dakle: 13 + 23 + 33 + 43 + 53 = (1 + 2 + 3 + 4 + 5)2 = 225, odnosno, 1 + 8 + 27 + 64 + 125 = 152 = 225. Za ovu našu analizu važne vrednosti od: 13 do 253 = 105 · 625 = (1 do 25)2 = 3252. Krajnje brojke ovih poslednjih vrednosti jesu potencije broja 5: 52 = 25, 53 = 125, 54 = 625, 55 =3.125, 56 = 15.625.

Naročito je u tehnici ova povezanost stvarno važnija nego mnogostruka deljivost, kako će to kasnije biti potanje objašnjeno. Pri tome treba još uzeti u obzir da čitavi narodi, koji u svojim merama ne upotrebljavatu dvanaestinski sistem, ne pokazuju nikakvog razumevanja za ova naša razlaganja. Dok su se u Nemačkoj još u XIX veku mučili teškim dvanaestinskim nizanjem u decimalnom sistemu, istočni su narodi, skoro dosledno, proveli decimalni sistem u svom sistemu mera (Japan), ili u svom sistemu mera i novca (Kina). U Kini je: 1 čan = 10či, 1 či = 10cun, 1 cun = 10 fen. U Japanu je: 1 šaku = 10sun, 1sun = 10bu, 1 bu = 10 rin.

DECIMALNO STUPNJEVANJE U SISTEMU PALCA - Prednosti decimalnog stupnjevanja bile su tako jasne da su, još u vreme sistema palca, čitave zemlje ili izvesna zvanja prešla na njegovu upotrebu. Tako se je u Švajcarskoj delila 1 švajcarska stopa u 10 švajcarskih palaca, a geometri su u Nemačkoj delili stopu u 10 palaca i palac u 10 linija.

U mnogim je zemljama hvat imao 10 stopa. Naročito se kod merenja površina polja hvat računao sa 10 decimalnih stopa. Međutim, u drugim zvanjima zadržano je dvanaestinsko nizanje koje se upotrebljavalo pored decimalnog nizanja geometara i mernika. To je, naravno, dovelo do strašne zbrke. Veličine palca razlikovale su se u pojedinim zemljama, prema različitoj razdeobi stope u palce. Pored toga su se različita područja i stope različito delile prema svrsi, pa je bilo npr. građevinarskih stopa, radioničkih stopa, vojno-građevinskih stopa, artiljerijskih stopa, kamenolomskih stopa, a pored toga još i tvorničkih stopa, poljskih stopa, gradskih stopa itd. Isto tako mnogobrojnei različite bile su oznake i mere hvata, pa je bilo poljskih hvati, livadarskih hvati, drvarskih hvati, šumskih hvati, hvati hodanja itd. Dužina same stope bila je različita u raznim zemljama, pa su i jedinice na koje se stopa delila bile različite.

DECK IDEJA (engl. platforma, terasa) - Ideja koja je nastala kao negacija organizovanja komunikacija jednog arh. objekta ili urbanog prostora putem koridora. D.i. podrazumeva upotrebu širokih površina terasa koje međusobno povezuju dva ili više prostora.

DEKARTOV (DESCARTES) KOORDINATNI SISTEM (Mat.) - Pravolinijski sistem koordinata u ravni ili u prostoru; može biti kosougli i pravougli (v. Koordinatni sistem). Koordinatne linije koje prolaze kroz koordinatni početak su koordinatne ose. Kod pravouglog Dekartovog koordinatnog sistema dve ose koje se nalaze u osnovnoj ravni nazivaju se apscisnom i ordinatnom osom (najčešće se označavaju kao x-osa i y-osa), a treća – upravna na osnovnu ravan – je kota (z-osa). Prema orijentaciji, trijedar koji čine ove ose može biti levi ili desni.

DEKOMPOZICIJA (l. decompositio) - Rastavljanje (ili: raščinjenje, rastvaranje) nekog tela na njegove sastojke,sastavljene delove, raščlanjavanje; raspadanje; truljenje.

DEKONSTRUKCIJA, ARHITEKTONSKA - Pojam dekonstrukcije je razvio francuski filozof Jacques Derrida, u period kasnih 1960tih godina. Bila je to primarno filosofija literarnog kriticizma i metod čitanja u kojem je tekst vidjen kao brojne interpretacije. Proces dekonstruktivizma je npočeo da utiče na arhitekturu i dizajn krajem 1970-tih. U tom kontekstu, dekonstrukcija je započela posmatranjem projektovanja kao procesa argumentacije za rešenje problema. Dekonstrukcija istražuje preuzimanje predstavljenih argumenata i njihovo analiziranje u smislu prihvatljivosti za projekat. U tom pogledu, dekonstrukcija je pre svega pristup, a tek onda stil. Ipak, dekonstruktivizam predstavlja stil koji je često korišćen da bi predstavio arhitekte dekonstrukcioniste. Arhitektonski kritičar Charles Jencks povezao je dekonstruktivizam sa filozofskom praksom postmodernizma. Ipak, postoji različitost izmedju ova dva pravca, pre svega, dekonstruktivizam je odbacio mnogobrojne arhitektonske citate, kao i istoricizam, što nije slučaj sa postmodernizmom. Tako, dekonstrukciju možemo da shvatimo u izvesnom smislu kao psihoanalizu arhitekture i dizajna. Dekonstrukcija je imala najviše uticaja na arhitekturu i unutrašnji dizajn, što je moguće videti na projektima Frank Gehryja, Peter Eisenmana, Hiromi Fujii i Ben Kelley. U industrijskom dizajnu, dekonstruktivističke pristupe pronalazimo u anti dizajnu. Dekonstrukciju pronalazimo i u grafičkom dizajnu.

DEKORACIJA (lat. decorare, decoratio, decor ukrašavati, ukras; franc. decoration, nem. Dekoration) - Pojam koji označuje celovito arhitektonsko ili likovno obogaćenje, ostvareno kompozicijom detaljnih elemenata, koje vrši funkciju ukrasa spoljašnjosti ili unutrašnjosti pojedinog arh. objekta ili pojedinog predmeta. Iako u suštini suprotnih kvaliteta, d. i konstrukcija često su u različitim gradacijama organski povezane. Ukoliko je d. povezana sa sadržajem umetničkog dela, sa konstrukcijom ili strukturom, ona je funkcionalna, a ukoliko nije, ona je formalistička. Na steli egipatskog faraona “zmije” iz I dinastije površina ploče je dekorisana sa tri stilizovana prikaza, koji predstavljaju likove triju faraonovih simbola, božanskoga (“kobac”), zemaljskoga (“zmija”) i simbola moći (“velika vrata”).

To je d. koja govori svojom simbolikom, umetnost, koja je preteča pisma, ukras, koji je duboko sadržajan. Oblici ehinusa kod dorskog ili volute kod jonskog stuba dekorativni su detalji, koji međutim dubokom logikom interpretiraju sukob opterećenja (prenošenog preko arhitrava) i sile, koja nosi (materijalizovane u stubu), putem umetničke realizacije prikaza elastične deformacije u siluetnoj liniji ehinusa, odnosno plastične deformacije u napetoj spirali volute.

Raščlanjena struktura gotske prostorne konstrukcije kontrafora deluje dekorativno bogatstvom detalja, profilacija i fijala. Međutim, taj je konstruktivni sistem proizašao iz čiste statičke funkcije; kontrafor je u suštini materijalizovana linija statičkog pritiska, pa prema tome oblici gotskog konstruktivnog skeleta sjedinjuju u sebi sintetizovane dekorativne i funkcionalne kvalitete. U savremenoj arh. pod datim uslovima izvođenje sistema zaštitnih ispada, tzv. brise-soleila, predstavlja element funkcionalnog rešenja. Istovremeno, raspored navedene konstrukcije na pročelju arh. objekta ima različite dekorativne kvalitete.

U suštini, pretezni deo dekorativnih elemenata vuče svoje poreklo iz različito modifikovanih funkcionalnih rešenja konstrukcije ili strukture. Stubovi, pilastri, kontrafori, arhitravi, svodovi, krovni venci ili timpanonski trougaoni završeci dvostrešnog krova - u svojoj izvornoj fazi nastajanja - predstavljaju elemente egzaktne, duboko logične i funkcionalne arh. konstrukcije, što dokazuju ostvarenja iz razdoblja klasične faze grčke (stub, arhitrav, timpanon), romanske (stub, svod), gotske (stub, kontrafor, svod) ili savremene (stub, konzola) arhitekture.

Međutim, kako u toku razvoja spomenuti elementi gube izvornu funkcionalnu ulogu, tako njihovi dekorativni kvaliteti postaju sve više formalistički intonirani, što pokazuju ostvarenja iz razvoja kasnorimske (polustubovi, slepe arkade), kasnorenesansne (polustubovi, pilastri, slepi venci) ili eklektičke arh. XIXv. (portici tretirani kao kulise). Pored spomenutih arh. elemenata primenjuju se radi dekoracije spoljšnjosti arh. objekata često i pojedini plastični, reljefni i skulptorski elementi, što pokazuju primeri s područja arh. Egipta, Mesopotamije, Indije, Kine, pretkonkvistadorske Amerike, kao i primer iz razdoblja romanike, gotike, renesanse, baroka i XIXv. u Evropi, a poneli put s područja savremene arh.

Slikarski elementi, inkrustracija i mozaik, retko se primenjuju kao sredstva za dekorisanje spoljašnjosti u arh. kompoziciji. Dekoracije ove vrste nalaze se na pr. u starohrišćanskoj i vizantijskoj arh., odnosno u romanskoj i gotskoj arh. na tlu Venecije i TosKane. Unutrašnji prostori u arh. objektima često su obogaćeni elementima arh., figualne i ornamentalne d., koji se sastoje iz arhitektonsko-konstruktivnihdetalja, vajarskih i slikarskih radova, štuka, mozaika, drvene oplate, atpeta, sagova i proizvoda umetničkog zanatstva.

Dekorativni elementi uz konstruktivni sistem, prostornu kompoziciju i obradu materijala sačinjavaju glavnu karakteristiku pojedinih arh. stilova. Ukoliko je u poj. razdoblju težište ath. kompozicije orijentisani na izražavanje elementarnog korpusa, jasne konstrukcije i čistog volumena, tada je dekorativna komponenta potisnuta (steroegipatska, romanska, savremena arh.). Nasupro tome, u nekim je razdobljima bogatstvo dekoracije izbalansirano sa snagom konstrukcije (klasična faza rim. arh., gotska arh.), a u drugim dekorativni elementi nadvladavaju (kasna faza rim. arh., barokna arh., arkitektura eklekticizma XIXv.).

Delkoracija je karakteristična komponenta kod izrade gotovo svih upotrebnih predmeta, koje čovek stvara za svoje potrebe, od vremena predistorije pa do današnjih dana. Kod toga se pojedini materijali (metali, kamen, drvo, glina) obrađuju na različite načine (kovanje, cizeliranje, rezanje, klesanje, brušenje, inkrustracija, rezbarenje, intarzija, modeliranje, slikanje, tkanje, pletenje). Dekoracija je bitan element u izradi nameštaja, haljina, posuda od pečene gline, kamena, metala, stakla ili porcelana te predmeta od plemenitih metala, dragulja i sličnih materija.

DEKORACIJA U ENTERIJERU (nl. decoratio) - Ukrašavanje nekog predmeta, kićenje neke prostorije (vešanjem ćilima ili goblena po zidovima, nameštanje stilski izrađenog nameštaja itd.); poz. nameštanje pozornice pomoću kulisa, pozadine i dr.; ukras, ures; orden, odličje, počasni znak.

DELATNA SHEMA - Ako hoćemo da iskažemo, u početnom stadijumu, sadržaj budućeg prostora, poslužićemo se delatnom shemom, kojom izrazavamo njegovo željeno stanje. Pri tome ova shema prikazuje pretpostavljeni sadržaj, međusobne veze, centre okupljanja u posmatranom prostoru i poželjne transformacije. Potpuno upoznavanje sa delatnom stranom omogućava postavljanje delatne sheme, što će dozvoliti da se u dovoljno jasnim granicama predstavi tzv. Plan masa, kojim se određuje zahvaćeni prostor u sve tri dimenzije - ili njegovi odnosi prema neposrednoj okolini. U planu masa, dakle, već su utvrđeni odnosi između delatnih grupa, zona, kao i njihov neposredni položaj u sredini; u izvesnom smislu taj plan se nalazi na granici između delatne i analize forme, jer njegovim dovršavanjem nije moguće zaobići i način grupisanja budućeg prostora (oblikovanja).

Pošto smo u prethodnoj, delatnoj analizi, odgovorili na pitanje “šta”, u drugom delu, analizi forme, odgovaramo na pitanje “kako”. Načelno, ovde se obrađuju dva pristupa, što znači da oba nisu uvek ni obavezna; u prvom je to strukturalna, a u drugom istorijska analiza forme.

DELFI TEHNIKA (engl. Delphi Technique) Naziv za tehniku predviđanja koja se koristi da bi se predvidele i analizirale okolnosti koje će imati uticaja na urbanizam. Ova tehnika je značajna za urbano planiranje. Tehnika se bazira na otkrivanje budućnosti pomoću invencija ili inventivne buduno -sti za koju određeni naučnici smatraju da je moguće da će se desiti, a na osnovu pokazatelja sveukupnog razvoja čovečanstva. Postoje više desetina odrednica koje utiču na događaje u budućnosti, koje se sadrže u statističkim istraživanjima istraživanjima Gallupa: razvoj primitivnog veštačkog života, mogućnost regionalne kontrole voda, dobijanje hrane iz plantaža iz mora, uticaj droga na inetligenciju čoveka, stvaranje novih ljudskih organa i dr.

DEMOKRATSKA ARHITEKTURA - Pojam se vezuje za arhitektonsko urbanističke koncepte koje su na osnovana Welby Puginoovih shvatanja razvili Ruskin i William Morris. Pokret “demokratske umetnosti” bio je nadahnut idealima utopijskog socijalizma i namenjen elitnoj potrošnji uske grupe rafiniranih intelektualaca. Proširenje domena estetskog na čitavu zajednicu i na svaki čin njenog života postaje ideal koji inspiriše tri generacije umetnika koji istražuju zanatske proizvodne procese osporavajući veliku individualističku umetnost renesansne tradicije u prilog povratka skromnosti i kolektivnoj inspiraciji.

Istorijsko opredeljenje služi ovde da bi se izrazio sud i ukazalo na tendenciju; ali više nije reč o konfrontaciji između prošlosti i sadašnjosti već o konfrontaciji između dvaju velikih istorijskih razdoblja, između dvaju svetova i dvaju tipova čovečanstva: estetska privlačnost i ljudska vrednost nerazmrsivo se preklapaju i stapaju, etičko opredeljenje ne prethodi estetskom nego se s njim poistovećuje. Građaninu koji traga za estetskim doživljajima Ruskin nameće izbor; ne može se imati sve zajedno a da se sve ne izgubi: neutralnosti istoricizma koji bi želeo da može okusiti svako piće suprotstavlja se izgubljenost centra i slabljenje svakog ukusa.

DEMOLIRANJE (fr. démolir) - Rušenje, razvaljivanje, uništavanje, upropašćavanje, obaranje; demolicija.

DENOTACIJA U ARHITEKTURI - Denotacija u arhitektonskom smislu označava određeno značenje. Naspram denotacije, konotacija sugerira opšta značenja. Jedan isti arhitektonski element može da nosi i denotativna i konotativna značenja, a ova mogu biti uzajamno kontradiktorna. Uopšteno, u meri u kojoj je denotativan u značenju, element zavisi od svojih heraldičkih osobenosti; u meri u kojoj je konotativan, element zavisi od svojih fizionomskih kvaliteta. Moderna arhitektura težila je da odbaci heraldičko i denotativno u arhitekturi i da preuveliča fizionomsko-konotativno. Moderna arhitektura koristi izrazajni ornament a odbacuje eksplicitan simboličan ornament.

Tako, na primer, natpis koji se nalazi na jednoj kući, iskazuje (denotacija) značenje te građevine kroz reči; kao takav, natpis predstavlja savršen heraldički element. Karakter grafike takvog jednog znaka, međutim, podrazumeva (konotacija) institucionalno dostojanstvo, dok, veličina grafike može da ukazuje na komercijalan karakter te kuće. Položaj natpisa na fasadi kuće može da nosi i značenje mesta ulaska u kuću.

DESIGN CONSULTANCIES (engl. savetnički dizajn) - Svoj nastanak duguje periodu između dva rata, kada je rzvijena nova forma industrijskog dizajna, kao način da se podigne nivo vrednosti, stil i značenje širokom polju predmeta široke potrošnje, koji nisu do tada korišćeni u svome punom potencijalu. Neosporan komercijalni uspeh određenih proizvoda robe široke potrošnje koji su bili redizajnirani novom generacijom pre svega američkih industrijskih dizajnera, bio je svakako povezan sa idejama brandinga, potrošačkim zahtevima i zastarelosti konkurentnih proizvoda. Mada su stilističke nijanse predstavnika d.c. različite, generalna uloga dizajnera konsultanta nije bila promenjana. Najznačajniji predstavnici d.c. bili su: Walter Dorwin Teague, Raymond Loewy i Henry Dreyfuss. Savremen d.c. još uvek ima svoje značajne korisnike kojima pruža ekspertize u posebnim poljima, gde inventivni i dobro promišljeni dizajn može da predstavlja različitost između uspeha i neuspeha jednog novog proizvoda.

DESIGN MANAGEMENT (engl. menadžment dizajna) - Pojam d.m. ne predstavlja značenje pojma design consultancies. Pojem je pre svega vezan za značenje organizacionog mesta dizajna u jednoj korporaciji. Iz tog razloga, pojam se odnosi na upotrebu dizajna unutar strategije jedne privatne ili javne kompanije. Ovako posmatran, d.m. uključuje takve aktivnosti kao što su na primer svesno planiranje kad će zdruzeni identitet (corporate identity) kompanije biti primenjen, kao i donošenje odluka o početku i vrsti reklamne kampanje vezane za identitet komanije. Prve nagrade za d.m. ustanovilo je Kraljevsko društvo umetnosti (Royal Society of Arts) 1966.g.

DESIGNER - MAKER (engl. dizajner proizvođač) - Predstavlja pojam koji se primenjuje na dizajnere koji projektuju ali ujedno i izrađuju, makar i delimično, predmete svog dizajna. D.m. srećemo najčešće na polju dizajna nameštaja i kućnih predmeta. Putem uključenja proizvodnje u svoj rad, d.m. sjedinjuju kreativni i produktivni proces, kontrolišući estetske i funkcionalne karakteristike svojih objekata tokom celokupnog procesa projektovanja i proizvodnje. Ovaj koncept pronalazimo u ideologiji pokreta arts and crafts i zanatskoj tradiciji proizvodnje nameštaja. D.m. za ovakav odnos prema dizajnu su motivisani različitim faktorima. Neki od njih proizvode sopstveni nameštaj iz namere da ne budu samo projektanti-crtači. Drugi izražavaju više poslovnog duha koji im pomaže da komercijalizuju svoje projekte, uključujući u njih elemente dobrog zanata. Pojam vremenski najčešće obuhvata aktivnosti 1970-tih i 1980-tih g. i takođe može da bude razmatran kao deo opšteg pokreta crafts preporoda koji se tada događao u SAD i Velikoj Britaniji.

DESTRUKCIJA, ARHITEKTONSKA - Naziv za uništavanje arhitektonskog i urbanog nasledja. Destrukcija se vrši kao posledica ratnih razaranja, poplava, požara (London) ili zemljotresa.Urbana destrukcija je najčešće neplanska gradnja ili neplansko razaranje starih gradskih jezgara..

DETALJ, ARHITEKTONSKI (franc. detail pojedinost, sitnica, potankost, nem. Detail) - 1. Elementarni deo neke građevine, enterijera ili skolopa. Pojedinačnost, posebnost. Deo ili pojedini delovi veće celine. U arh. naziv za osnovni jedinični element jednog arh. objekta: njegove konstrukcije, dekoracije, ili dela horizontalne ili vertikalne površine ili prostora. Detalj predstavlja i element jednog arh. sklopa, način međusobnog vezivanja dva elementa, zaštite od vlage (izolacija) ili figure popločavanja. U istoriji arh. srećemo obilje detalja. Tako, na pr., manirističke i barokne zgrade obiluju gipsanim profilima, prozorskim pragovima, nišama, ornamentima, vencima, pilasterima, arhitravima, lukovima i dr. 2. Arhitektonski ili građevinski crtež nekog elementa građevine u veoma maloj razmeri, pa sve do prikaza u prirodnoj veličini (u razmeri 1:1).

DETALJ, KONSTRUKTIVNI (Arh.) - Detaljni crtež neke konstrukcije ili građevinskog dela, bitan za samu konstrukciju ili građevinu. Radi se uvek u većoj razmeri od ostalih crteža, pa često (za zanatske radove) i u prirodnoj veličini.

DETALJNI PLANOVI (Arh.) - Nacrti građevinskih objekata izrađeni u većoj razmeri, koji služe za izvođenje radova. U njih se ucrtava i upisuje sve ono što ne može da stane u glavni projekat i time se on dopunjuje i bliže objašnjava.

DETALJNI URBANISTIČKI PLAN - Naziv za urbanistički plan koji je nastao na osnovu i iz generalnog urbanističkog plana i koji pokriva ograničenu površinu jednog grada (opštinu, blok i dr.), koju detaljno određuje i uređuje. D.u.p. sadrži elemente urbanističkog plana na nivou osnovne urbane jedinice i to: katastarski plan parcela, detaljan plan pojedinačnih izgrađenih objekata, njihovu spratnost, tačan plan saobraćajnica, tačne pozicije geodetskih i trigonometrijskih kota, a za planiranu izgradnju površina, sadrži detaljne podatke novoprojektovanih ili planiranih objekata: gabarite, spratnost, dispoziciju, saobraćajnu strukturu i dr. D.u.p. se radi za korišćenje tokom dužeg vremenskog perioda i predstavlja dokument koji obavezuje svakog i najmanjeg učesnika u procesu urbanizacije i izgradnje i čije nepoštovanje izaziva sankcije.

DETALJNO URBANISTIČKO PLANIRANJE - Cilj detaljnog urbanističkog plana je da odredi urbanističke elemente za izgradnju i tehničko uredjenje prostora (uslovi uredjenja prostora), koji omogućuju projektovanje, a zatim na osnovu glavnog projekta i izdavanje gradjevinske dozvole.

Da bi se izradio detaljni urbanistički plan potrebno je:

  1. utvrditi gustinu izgradjenosti stanovanja i radnih mesta za tipove gradnje prema nameni i režimu gradnje, zajedničke sadržaje i njihov smeštaj, vodeći računa i o tome da neke od njih generalni plan u svakoj zoni detaljnog plana samo programira, dok neke i tačnije smešta na terenu;
  2. rasporediti površine za korisnike zemljišta, za javne površine, javne zelene površine i planirati lokalnu mrežu ulica i pešačkih puteva;
  3. terene namenjene korisnicima razdeliti u čestice (parcelisati), te za svaku česticu odrediti uslove uredjenja prostora.

Detaljnim urbanističkim planom definišu se elementi koji odredjuju uslove uredjenja prostora i izgradnje. To su: a) namena, koja može biti detaljno utvrdjena, ali i ostati nedefinisana, slobodna, što treba takodje planom izričito naglasiti; b) koeficijent izgradjenosti i koeficijent iskorišćenosti zemljišta za svaku česticu ili za svaku grupu istorodnih čestica; c) regulaciona linija ulice (crta koja deli čestice korisnika od saobraćajnog koridora ili od ostalih javnih površina); d) gradjevnska linija, crta koja označuje položaj pročelja zgrade na ulici, te tako odredjuje udaljenost zgrade od regulacione linije. Ta udaljenost može biti od 0,0 m (gradski kompaktni blokovi koji čine ulice) do nekoliko metara, najčešće do 5 m od regulacione linije; e) udaljenost od medja susednih čestica (od 0,0 m za prislonjene zgrade pa do približno 5 m); f) smeštaj garaže i ekonomskih zgrada (ako ne prelaze visinu prizemlja, mogu biti smeštene uz samu medju prema susednoj čestici); g) visina zgrade do venca (za zgradu s krovom to je gornja ivica krova za žljebom, tj. Ivica slemena krova), tip krovne konstrukcije, vrsta materijala za pokrivanje, fasada i sl.; h) oznaka mesta ulaza s ulice na česticu i mesta priključaka kućnih instalacija na gradsku infrastrukturu.

DETAŠOVAN - Naziv za jedan arhitektonski objekat ili element koji je izdvojen iz celine, da bi vršio na primer svoju konstruktivnu ulogu ili iz kompozicionih zahteva.

DETAŠOVAN - INSULOVAN - Insulovan, izolovan, ili slobodno stojeći, nasuprot angažovanom, kao što je to sa stubom.

DETERMINISANI I NEDETERMINISANI SISTEMI - Pored proučavanja pojava, pojava niza istih nije uvek određena, već je to više stvar procene, što je samim tim problem statistike u čemu je stanje manje ili više moguće, ali ne i za uvek određeno. Njihova je odredba stvar ocene, raspodele ili predviđanja. Za neke od pojava nemamo ni osnovne elemente niti pretpostavke njihovih ponašanja, pa su one za nas nepredvidljive. Za niz pojava naše znanje o njima je sasvim pouzdano, znamo njihove uzroke, znamo i posledice tih uzroka i one se naminovno događaju.

Sistemi čije ponašanje nismo u stanju da predvidimo, nazivamo nedeterminisanim ili stohastičkim. Nemogućnost predviđanja dolazi usled nedovoljnog poznavanja prognoza ponašanja, usled pomanjkanja informacija o njihovom faktičkom stanju. Jasna je stvar da jedan sistem za laike može biti nedeterminisan a za naučnike determinisan. U prvu grupu spadaju svi prirodni sistemi čiju strukturu, njihovo nastojanje ili ponašanje nismo upoznali.

DEZINTEGRACIJA (fr. dés-, l. integratio uspostava, obnova) - Uništavanje veze, narušavanje neke celine; dezintegracija atoma fiz. razbijanje atoma; dezorganizacija.

DEZURBANIZACIJA - Pojam predstavlja suprotnost pojmu urbanizacije. Dezurbanizacija je proces putem kojeg čovek napušta urbanizovano područje iz razloga njegove ekološke degradacije, dehumenizacije, nedostatka uslova za život i rad i dr. Dezurbanizacija takođe može da bude posledica prirodnih katastrofa: požara, poplava, tajfuna, zemljotresa, rada vulkana i sl. ili posledica rata ili nuklearnih katastrofa. U procesu dezurbanizacije nestajale su čitave civilizacije nakon najezde konkvistadora u Latinskoj Americi (grad Macchu Picchu). Grad Pompeji nestao je pod lavom Vezuva. Tokom srednjeg veka kuga je uništila mnoge gradove, a požar iz 1666. godine promenio je izgled Londona. Nakon ispuštanja atomske bombe 1944. godine na Hirošimu i Nagasaki, cele oblasti su dezurbanizovane. U savremenom svetu proces dezurbanizacije je lokalnog karaktera, nastao kao posledica ekonomskih i socipolitičkih uticaja, redje zbog katastrofa (Černobil i sl.).

DIFERENCIJACIJA - Je verovatno najčešći pojavni oblik kompozicije savremenih arhitektonskih objekata jer je reč o veoma složenim funkcionalnim problemima sa jako izrazenom razlikom u karakteru pojedinih delova jednog jedinstvenog projektnog programa. Ovakav karakter sadrzaja se likvno i prostorno neposredno odrazava na kompoziciju rešenja, gde imamo bogatstvo i raznolikost elemenata koji grade jednu širu arhitektonsku ili urbanističku celinu.

Primeri modernističkih urbanističkih rešenja, kao Le Corbusierov centar u Chandigarhu i Tangeov predlog za nove strukture grada, ilustruju prisutnost pune diferencijacije kako po karakteru tako i po fizičkim svojstvima (saobraćaj u voše nivoa, podela na funkcionalne zone, pokrenuta plastika i specifična konstruktivna i likovna rešenja).

DIFFICULT WHOLE, TEŠKA CELINA (engl.) - Pojam se vezuje za arh. teoriju Roberta Venturija, koji ga predstavlja: “Arhitektura osnovana na kompleksnosti i kontradiktornosti ne odriče se jedinstva. U suštini, ja joj pridajem posebnu važnost u stvaranju celine pošto je vrlo teško realizovati tu celinu. Više cenim postizanje jedinstva nego postizanje jednostavnosti u umetnosti, čija istina leži u totalitarnosti. Ovo je teško jedinstvo ostvareno uključivanjem, dok se lako jedinstvo postiže isključivanjem.” Iz ovog “teškog jedinstva” shvaćenog kao rezultet jednog procesa, Venturi izvlači različite modalitete: prilagođenu protivurečnost, protivurečnost postavljenu jedna do druge, protivurečnost između spoljnje i unutrašnje forme zgrade, pregibanje delova koji utiču jedan na drugoga u odnosu na celinu. Razgovor direktno vodi problemu ambujenta i grada, pošto zgrada čini nezavisnu jedinicu, ona je u svakom slučaju istovremeno i fragment jednog većeg jedinstva o kojem treb voditi računa prilikom projektovanja.

DIHOTOMIJA (grč. dihotomia, diha na dva) - Podela na dva dela, podela koja sadrži dva člana. Pojava podele arh. i urban. sadržaja na dva dela, koji mogu da budu međusobno saglasni ili da se nalaze u suprotnosti. Primer d. pronalazimo u urban. shvatanju starih Etrušćana, koji su posmatrali i prirodu i grad kao srodne pojave, koje, u srećnom slučaju, mogu doći u plodno međudejstvo. Šta više, određenim magijskim tehnikama, ritualima, ovo se međudejstvo moglo i veštački izazvati. U arh. smislu, d. pronalazimo kod funkcionalne podele pojedinih arh. objekata koji su projektovani u centralnoj osovinskoj simetriji na taj način da su dva “krila” zgrade međusobno izdvojena i sadrže različite, nespojive funkcije.

DIJAGONALNO REŠENJE - Naziv za ono arhitektonsko rešenje koje je zasnovano na principijelnoj primeni dijagonalnih linija. Dijagonalna rešenja rade se često u trougaonom ili heksagonalnom rasteru. Karakterističan projektant dijagonalnih rešenja je I.M. Pei.

DIJAGRAM (gr. diagrajwin nacrtati, diagramma) - Figura ili geometrijski crtež; crtež (ili: nacrt, skica) radi objašnjenja nekog činjeničnog stanja, radi očiglednog predstavljanja izvesnih odnosa, grafičko (ili: crtežno) predstavljanje nekog stanja, statistike, razmera itd.; presek, prosek, slika rada ili snage, plan; muz. note od pet linija; kod gnostičara: dva međusobno ukrštena trougla u kojima je upisano neko mistično ime boga, i koji su im služili kao amajlija (Solomonovo slovo).

DIJAGRAM FORME - Naziv za dijagramni prikaz jednog arhitektonskog objekta ili urbanističkog sistema putem predstavljanja formi njegovih elemenata koji su raščlanjeni u osnovne oblike i njihovim sistematskim grupisanjem, odnosno, združivanjem u urbanističku celini. D.f. je predstavljen grafičkim simbolima koji predstavljaju znakovne prikaze njihove forme, unutar celine koja podseća na stablo drveta. Studiju d.f. dao je Christopher Alexander na primeru jednog indijanskog sela, gde su osnovni elementi raščlanjeni na veliki broj parametara.

DIJAGRAM, GRAFIČKI - Vrsta grafičkog prikaza veličina i medjusobnog odnosa i uticaja različitih parametara. U statici dijagram smila pokazuje jačinu i medjusobni raspored sila u jednoj konstrukciji.

DIMENZIJA (l. di-metiri izmeriti, dimensio) - Merenje, prostranstvo, pružanje; zamišljene prave linije pomoću kojih se prostranstvo nekog tela i njegovih granica (površine, linije) ili nekog dela prostora koji predstavljamo kao prazan, mogu određivati i meriti. Da bismo to mogli odrediti, potrebne su nam tri dimenzije, tri prave koje se seku pod pravim uglom: dužina, širina i visina (ili dubina). Telo ima tri dimenzije, ono je trodimenzionalno, površina dve, a linija jednu dimenziju. Po teoriji relativiteta, četvrta dimenzija je »vreme«; up. koordinatni sistem.

DIMENZIJE POVRŠINE - Dimenzija površine spada u osnovne podatke njenog određivanja. Fizička samerljivost izražava se jedinicama dužine, širine i visine, dok se prostor može određivati nizpm jedinica.

DIMENZIONI SISTEMI - Napomenućemo nekoliko izrazitih sistema, koji su stekli puno pravo javnosti. U studiji Bauornungslehre (BOL, Berlin, 1943.) Ernst Neufert daje shemu čovečije figure sa 14 modula po 12,5 cm koja istovremeno izražava i njenu “proporcionalnu podelu, izrađenu na bazi ispitivanja A.V. Zeisinga. Prvi među autorima koji je ovu podelu, “sectio proportionalis” - po J. Kepleru - konsekventno primenio na čovečiju figuru bio je A.V. Zeising, koji je sve karakteristične delove tela izrazio brojevima tzv. Fibonaccijevog niza: 1, 1, 2, 3, 5, 8, 13, 21, 34, 55, 89, 144, 233, 377, 610, 987, ... zaokrugljujući jedino 89 na 90 i 610 nz 613. Ukupnu visinu od 990 delova u odnosu na središte tela Zeising razlaže na sledeći način: 613/377=1,626.

E. Neufert je takođe uspeo da zaokrugljivanjem broja 55 na 56 u Fibonaccijevom nizu broj 987 zameni brojem 1000: 1000, 618, 382, 236, 146, 90, 56, 34, 21, 13, 8, 5, 3, 2, 1, 1 i time u praktičnom pogledu, ovaj niz poveže sa decimalnim sistemom.

Predloženi raster za čovečiju figuru od 14 x 12,5 - potrebno je napomenuti - predstavlja takođe i primenu antičkog, Polikletovog kanona na Doriforu od sedam glava, kao i verovatan pokušaj da se stara nemačka stopa sa svojim podelama integriše u metričke mere, tj. 31.3854 = 31,25 = 125/4.

Drugi je sistem prokazan u knjizi “Le modulor”, na način svojstven Le Corbusieru (1951.g.). To je čovek od šest stopa (setimo se Vitruvija) čiji vitalni delovi tela u mođusobnom odnosu daju rezultate neprekidne podele (“sectio proportionalis”). Oni pokazuju osam karakterističnih položaja ljudske figure u prostoru; od sedenja do stajanja i odlučujuće su vrednosti zaodređivanje svih prostornih jedinica. Odlika ove studije je u izostavljanju izvora-činjenica koje su prethodile Le Moduloru, a nisu mogle biti nepoznate njegovim autoru. Tako je Le Modulor u 1945.g. visok 175 cm kao i čovek E. Neuferta u BOL-u, a niz zaključaka podsećaju na rezultate Leonarda, Hambidgea i Ghykae.

U postupku unifikacije veličina prednost ima broj 60 i njegovi delovi. Ova jeprvenstveno posledica njegove izvanredne deljivosti a potom i velikih mogućnosti da se neki od sistema podele na bazi “60” pokaže i kao nastavak već stečenih, dugom praksom proverenih veličina, i to 60 = dve stope, a svki od njegovih delova 7,5 - 15 - 22,5 itd. su takođe priblžne vrednosti već osvedočenih mera, kao i one koje bi se izvele sa + 60, tj. 67,5 - 75 - 82, 5 - 90 - 150 itd. Vrednost od 3 x 60 = 180 uključuje i podelu ljudske figure na 24 dela (180 : 24 = 7,5) sa veličinom šake kao osnovom. Time je jasno izražena antropomorfnost jedinice 60.

Međutim u prikazu mnogih karakterističnih projektantskih situacija - jedinica i sklopova - opet je pojava izvedenih veličina na bazi 60 primećena u radu mnogih autora. Tako smo i mi, usvajajući korak od 60 cm, došli do tabele preferencijalnih raspona za stambenu gradnju, a što je bio rezultat utvrđivanja i mogućnosti unificiranja izvesnih veličina za predviđene situacije na bazi internacionalnog iskustva. Posmatrano linearno ili kao površinska jedinica, 60 cm pruža u projektovanju, posebno stambene izgradnje, čvrste tačke kontrole; osigurava vrednosti koje nisu samo dimenzionalne prirode.

DIMENZIONIRATI (l. dimensio) - Odmeriti, izmeriti presek, napr. dobro dimenzionirani zidovi zidovi čija je jačina dobro proračunata; dimenzionirano drvo drvo za građu, građa.

DIMENZIONISANJE ELEMENATA PROSTORA - Prilikom arhitektonskog projektovanja, vrši se dimenzionisanje elemenata prostora, i to: konstruktivno dimenzionisanje, enterijersko dimenzionisanje, saobraćajno i konunikaciono dimenzionisanje, dimenzionisanje po broju korisnika po jedinici površine, dimenzionisanje po pretpostavljenom broju korisnika u jedinici vremena, dimenzionisanje po učestalosti korišćenja.

DIMENZIONISANJE PROSTORA - Jedan od najznačajnijih elemenata arhitektonskog projektovanja je proces dimenzionisanja prostora. Ovim procesom se odredjuju veličina i druge karakteristike projektovanog prostora, koje će omogućiti njegovu nesmetanu funkciju. Dimenzionisanje prostora vrši se sa nekoliko aspekata: prilagodjavanje prostorija broju korisnika, prilagodjavanje dimenzija tipu prostorije, prilagodjavanje dimenzije učestalosti upotrebe prostora, postizanje optimalnih dimenzija prostora.

DIMENZIONISANJE, KONSTRUKCIONO (Konst.) - Određivanje veličine preseka i drugih dimenzija neke konstrukcije na osnovu statičkog proračuna naprezanja konstrukcije usled opterećenja. Prilikom dimenzionisanja uzimaju se u obzir najnepovoljnija opterećenja i uticaji.

DINAMIČKA SVOJSTVA OPAŽANJA - Predmeti oko nas miruju ili se kreću. Međutim, kretanje jednog predmeta primećuje se ili zato što se taj predmet zaista kreće ili zato što uslovi sredine u kojoj se taj predmet nalazi taj privid čine stvarnim. Usled ovog kretanja, svojstva i karakteristike objekta mogu da se menjaju.

DINAMIČKI I STATIČKI SISTEMI - Podela sistema na statičke i dinamičke može se vršiti na osnovu dva kriterijuma. Prvi kriterijum polazi od opšteg pristupa materijalnom svetu po kome statičkih sistema u tome svetu nema, jer je promena opšte prisutna u materijalnom svetu. Po tom kriterijumu u statičke sisteme mogli bi svrstati sasvim uslovno, one sisteme kod kojih su promene u toku vremena a sa aspekta istraživanja neuočljive. To su uglavnom evolutivne promene i one se odigravaju lagano, njihov intenzitet je nizak i neprisutan za istraživača. Ovde bi spadali samo nebiološki prirodni sistemi. Svi ostali sistemi su dinamički. Po drugom kriterijumu podela sistema ima kibernetsku orijentaciju, naime Đ, statički sistemi su oni sistemi kod kojih nema uslova za upravljačku akciju odnosno gde se ne javlja potreba za upravljanjem. Svi ostali su dinamički.

DIREKCIONALNE MREŽE (engl. Directional grid) - Naziv za mrežni sistem urbanističkog planiranja prilikom kojeg se razvoj jednog grada vrši unutar postojeće upravne mrežne strukture koja je određena tokovima i pravcima kretanja kroz nju. Direkcionalne mreže koristili su: Colin Buchanan, u svojoj studiji o Juznom Hampshiru (1966.g.), šta više, d.m. su koristili mnogi prilkom savremenog urbanog planiranja, od Doxiadisovog Dynapolisa, pa do futurističkih planova za Washington DC u 2.000. godini. Urbanističke mreže su pratile mogućnosti razvoja i pojedinačnih lokacija. Postoje osnovni tipovi urbanističkih mreža:

  1. Centripetalna struktura predstavlja d.m. koja se zrakasto prostire ic njenog centra ili jezgra. U geometrijskom smislu, ova mreza predstavlja sistem trouglova, odnosno, heksagona u čijim središtima se nalaze urbani zentri, a po čijim obodima cirkuliše saobraćaj.
  2. Direkcionalna struktura predstavlja upravnu mrežnu strukturu u kojoj su saobraćajni pravci kretanja postavljeni duž primarne pravougaone ili kvadratne mreže, unutar koje se nalazi sekundarna mreža sa ravnomerno raspoređenim urbanim funkcijama.
  3. Mrežna struktura predstavlja pravougaonu ili kvadratnu mrežu unutar koje se vrši urbano planiranje,sa određenim rasporedom urbanih funkcija.

DISPOZICIJA (l. dispositio) - Raspored, razmeštaj; sređivanje, uređivanje, pripremanje; plan (napr. za bitku); skica, nacrt (rasprave, članka, predavanja); raspolaganje, rukovanje novcem, imanjem; med. nastrojenost za izvesne bolesti, sklonost izvesnim bolestima; duševno raspoloženje, dobra volja; nastrojenost, naročita sposobnost za nešto (napr. muziku, nauku, zločin, krađu); dispozicioni fond novac stavljen nekome na raspolaganje u izvesne svrhe, i o kojem se ne mora polagati račun (napr. kod raznih ministarstava, velikih preduzeća itd.).

DISPOZICIJA ELEMENATA PROSTORA - Prilikom arhitektonskog projektovanja, vrši se dispozicija elemenata prostora i to: dispozicija elemenata na osnovi objekta, dispozicija elemenata na fasadi objekta, ponavljanje elemenata, projektovanje i postavljanje jedinstvenih elemenata, postavljanje ritma dispozicije elemenata, saobraćajna dispozicija prostora, konstruktivna dispozicija, funkcionalna dispozicija, vizuelna dispozicija.

DISPOZICIONI ODNOS - Raspored, medjuodnos delova jedne arhitektonske celine, kompozicija arhitektnoskih elemenata u odnosu na celinu. Dispoziciju imamo kod arhitektonske plastike i ornamentike, kod elemenata arhitektonske konstrukcije ili je to dispozicija prostorija unutar jednog arhitektonskog objekta. U enterijeru je karakteristična dispozicija nameštaja u jednoj prostoriji, a u urbanizmu sagledavamo dispoziciju urbanih elemenata (ulica, trgova, blokova) u tkivu jednog grada. U arhitektonskoj dispoziciji razlikujemo odrednjena pravila, slično pravilima kompozicije: koncentraciju, grupisanje, gradaciju juksta poziciju, dekomponovanje, simetričnu dispoziciju, hijerarhiju elementa i dr.

DISPROPORCIJA - PROPORCIJA - Nasuprot proporciji, naziv za nesklad, nepostojanje kompozicije niti skladnog odnosa izmendju arhitektonskih elemenata.

DISPROPORCIJA NASUPROT PROPORCIJI - disproporcija predstavlja nesklad, neuskladjenost, neodgovaranje dva ili više arhitektonskih elemenata međusobno ili u odnosu na celinu. Disproporcija je sinonim za nesklad, a lošu kompoziciju, loš odnos dimentiza i masa. Disproporciju pronalazimo z lošoj kompoziciji masa jednog objekta ili je to disproporcija u pogledu njegove visine. Disproporcija je oduvek bila osnov neslaganja teoretičara arhitekture. Medjutim, Disproporcija ponekad može da bude osnovna karakteristika nekih objekata. Disproporcija antičkih stubova dorskog reda dovela je do proporcionog kanona vitkih stubova jonskog reda. Disproporcije crkvenih tornjeva romaničkih crkava bila je proporcija tornjeva gotičkih katedrala. Danas je teško govoriti o disproporciji u arhitekturi, naročito u svetlu savremenih teorija arhitektonske kompozicije. Disproporcije masa muzeja Guggenheim u Bilbau, Frenk O'Gehry-ja, predstavljaju vrhunac umeća arhitektonske kompozicije sadašnjice.

DISTANCA (l. distantia) - Odstojanje, razdaljina, razmak; držati distancu voj. pri marševanju: držati propisno rastojanje; jahanje na distancu dugo jahanje (kad se konj ne zamenjuje);

DISTANCA, GEOMETRIJSKA - Razdaljina, rastojanje, razmak izmedju dve tačke u jednoj ili više ravni ili razmak izmedju dve tačke geometrijskih likova ili tela.

DISTOPIJA U ARHITEKTURI (grč. dustopiaz) - Najgori mogući primer koji je pronađen da bi bila prikazana jedna arh. ideja.

DIVERGENCA, DIVERGENCIJA (lat. divergentio prostiranje putem širenja, franc. divergence, nem. Divergenz) - Deo građevine, građevina ili grupa objekata (zidovi neke prostorije, osnova nekog objekta ili ulice) čiji su osnovni arhitektonski elementi postavljeni tako, da se u perspektivi šire, odnosno, razilaze, udaljuju jedan od drugog (divergiraju). D. ima funkciju stvaranja utiska ravne ili slikovne perspektive, nasuprot konvergenciji, gde je naglašen utisak udaljenosti, duboke perspektive. D. je prisutna u urbanizmu renesanse i baroka ( trg ispred crkve Sv. Petra u Rimu).

DIVERGENTAN (l. divergens) - Razlazan, koji ide u različitom pravcu, koji se razilazi; divergentne linije linije koje se udaljuju jedna od druge; fig. koji odstupa, koji se razlikuje; mat. čiji se zbir članova neograničeno povećava ukoliko se više članova uzimaju; supr. konvergentan.

DIZAJN STANOVANJA - Obuhvata mnogo šire značenje od pojma stambenog prostora. Dizajniranje ovog prostora je oblikovanje veoma složene raznorodne strukture u kojoj se čovek svakodnevno kreće. D.s. prati proces od programiranja urb. ili arh. projekata, od izbora pogodnog zemljišta, odnosno reljefa okružja, insolacionog principa, grupisanja, socijalnih, ekonomskih, ekoloških i programskih analiza kroz čitav proces, sve do izrade detalja.

DIZAJN U PRIMENJENIM UMETNOSTIMA, DESIGN (engl.) - 1. Definitivna kompozicije jednog objekta. Sinonim: projekat, plan, crtež. 2. U primenjenim umetnostima, odnos forme i funkcije objekta.

DIZAJN ZA HENDIKEPIRANE (engl. design for disability) - Uključuje dizajn proizvoda i čovekove okoline sa osnovnim zadatkom da pomogne onim ljudima koji su hendikepirani u svakom pogledu da prevaziđu svoja fizička ograničenja ili psihičke probleme prilikom korišćenja predmeta svakodnevne upotrebe ili svakodnevnog životnog prostora. D.h. je postao predmet naročite pažnje od početka 1960-tih. Pre toga, proizvodnja predmeta i uređenje životnog prostora za hendikepirane bili su prvenstveno predmet medicinskih istraživanja i rada. Ova “medikalizacija”, posebno koncentrisana na određenu vrstu proizvoda (kao na pr. stolice na točkovima), bila je povezana direktno sa korisnicima, u smislu njihovih tehničkih pomagala, ali je malo mogla da učini na poboljšanju ukupnih društvenih činilaca i socijalizaciji hendikepiranih osoba. U periodu 1960-tih, američki i evropski dizajneri su prekunuli tradiciju medicinskog pristupa rešenju problema hendikepiranih i preuzeli korake da velikom delu populacije koju čine hendikepirani bude omogućen normalan život. Jedan od prvih primera ove promene stava bio je dizajn međunarodnog simbola hendikepiranih, a 1969.g. poseban broj magazina Design, sa urednikom Selwyn Goldsmith, bio je posvećen problemu d.h. Od tada do danas, područje d.h. je naglo razvijeno, a mnogi proizvodi namenjeni hendikepiranim osobama su značajno poboljšani.

DIZAJN ZA POTREBE (engl. design for need) - Pojam koji je nastao na osnovu naziva međunarodne konferencije koja je održana u Royal College of Art, London, aprila 1976.g. Konferencija je bila usredsređena na dizajn u kontekstu lepeze socijalnih i političkih problema, kao što su problemi vezani za zemlje Trećeg sveta, prirodne sredine (v. Zeleni dizajn) i problemi dizajna za hendikepirane. Događaj je predstavljao kulminaciju narastanja ineresovanja za ovu materiju, koje je nastalo 1960-tih g. i predstavljalo reakciju protiv naraslih potreba potrošačkog društva. Sam pojam d.p. nastao je da bi predstavio šire tendencije u sferi dizajna. Reakcija na potrošačko društvo rezultovala je na dva načina: putem povlačenja u individualno, koje je izraženo u nekim aspektima hippy kulture i savremenom preporodu zanata (crafts revival) s jedne strane i putem političkog organizovanja i aktivnosti, u kojoj je područje interesovanja za d.p. bilo najsnažnije. Možemo da primetimo postojanje utopističkog cilja ovakvog, nekomercijalnog dizajna, koji je okrenut korisnikovim stvarnim potrebama i uporediti ga sa odgovarajućim pokretima XIXv., posebno arts and crafts pokretom.

Neke inicijative su prethodile stvaranju d.p. Nakon krize 1927.g., Buckminster Fuller je posvetio svoj život načinu rešavanja problema oblikovanja, u nameri da “poboljša čovekove efektivne šanse za opstanak”. Kupole, koje je Fuller projektovao i izvodio po celome svetu od 1952.g., predstavljale su njegove napore da reši probleme čovekove životne sredine, a 1963.g. on započinje svoj značajan projekt istraživanja svetskih i ljudskih resursa: World Resources Inventory, na Univerzitetu Southern Illinois. Ovaj projekt je proučavao modele distribucije svetskih resursa isto kao i ljudskih resursa u nameri da njihovo korišćenje učini delotvornijim i efikasnijim. 1954.g. Richard Neutra piše svoju knjigu “Opstanak putem dizajna”, koja je takođe sadržavala nekomercijalnu, globalno dizajnersku strategiju. 1971.g. Victor Papanek je objavio svoju knjigu “Dizajn za stvaran svet, koja je prevedena na 21 jezik i postala najčitanija knjiga u oblasti dizajna.

DIZAJN ŽIVOTNE SREDINE - Predstavlja najopštiji pojam dizajna, koji obuhvata sve njegove pojavne manifestacije i područja koja pokriva. Osnovna podela d.ž.s. je: 1. dizajn prirodne sredine, 2. dizajn ruralne sredina, 3. Industrijski dizajn, 4. dizajn vizuelnih komunikacija, 5. Urbani dizajn, koji sadrži: dizajn fizičkih struktura grada, dizajn zaštite i dizajn sistema.

DIZAJN, DESIGN, POJAM (engl. design, ital. disegno) - Naziv za oblikovanje predmeta, upotrebnih predmeta, predmeta u prostoru ili prostora prema odredjenim funkcionalnim i estetskim zahtevima. Industrijski dizajn je oblikovanje industrijski proizvenedih predmeta, odnosno, onih predmeta čija je proizvodnja serijska. Dizajn je umetničko oblikovanje, ali je to i funkcionalno oblikovanje upotrebnih predmeta. To mogu da budu predmeti svakodnevne upotrebe ili su to tehnička sredstva, poput automobila, muzičkih uredjaja, televizora ili nameštaja.

Pojam dizajna veoma je teško razlikovati od pojma umetničkog oblikovanja. Tokom istorije čovekovog razvoja, čovek je oduvek težio da umetnički oblikuje prostor i predmete oko sebe. Sa istom pažnjom, čovek je oblikovao svoje stanište, predmete koje je koristio, ali je ukrašavao i sebe, nakitom ili odećom. Medjutim, umetničko oblikovanje predmeta, u smislu svesnog akta, nastalo je mnogo kasnije. Pojam dizajna tako vezujemo za proizvodnju predmeta u serijama, namenjenim većem broju potencijalnih korisnika. U savremenom smislu, pojam dizajn se vezuje za niz različitih metoda oblikovanja i proizvodnje predmeta ili drugih sredstava likovnog izraza, koja su namenjena postizanju krajnjeg cilja – pozitivnog likovnog efekta koji taj predmet treba da učini na svog korisnika ili posmatrača. Dizajn može da bude: grafički dizajn, industrijski dizajn, tehnološki dizajn, ergonomski dizajn, dizajn nameštaja, upotrebnih predmeta, slova, dizajn vizuelanih komunikacija i dr.

DIZORGANIZACIJA, PROSTORNA - Naziv za prostor koji nije uredjen ili koji je uredjen na najgori mogući način.

DO IT YOURSELF ARHITEKTURA, ARHITEKTURA “URADI SAM” (engl.) - Naziv za jednu podgranu industrije, primenjen na polje arh. koji označava karakteristiku masovne proizvodnje u arhitekturi, koja, zbog brzine izrade i niske cene, pretpostavlja učešće rada budućeg korisnika. Često se ovaj pojam izjednačuje sa pojmom roh bau sistema gradnje (gruba gradnja), ali, namera d.y.a. je da omogući takve projekte, pre svega malih stambenih kuća , koji su lako izvodivi u sopstvenoj režiji budućih korisnika. D.y.a. je bazirana na principu do it Yourself industriji, koja proizvodi sve elemente potrebne za samostalnu izgradnju. Korisnik treba samo da potrazi i kupi delove u prodavnici i da ih sklopi u funkcionalnu celinu na svom placu. Do it yourself industrija proširila se u Velikoj Britaniji od 1950.g., gde je izrasla u sistem koji je sadržao više od 20.000 prodavnica građevinskog materijala i opreme, da bi se kasnije proširila u SAD kao značajna industrijska grana. Do 1970. tih g. proširena je i na polje enterijera, na kojem igra značajnu ulogu.

DOGRAĐIVANJE U ARHITEKTURI - naziv za gradnju koja se vrši neposredno uz postojeći arhitektonski objekat, na način da se proširuje osnova objekata ili povećava njegov gabarit.

DOMENA - Putevi dele ljudsku okolinu na delove, koji su nam uglavnom dobro poznati. Takve, kvalitativno definisane površine se nazivaju domene. Poznate d. su okružene relativno nepoznatim svetom, čiji je zamišljeni karakter određen glavnim pravcima - sever i jug, istok i zapad. Domene su na neki način “mesta”, jer su određene ogradama ili blizinom, ili sličnošću svojih sastavnih elemenata. Mnogi teoretičari prostora (Frey, na pr.) ne uvode koncept domene, već opisuju prostor isključivo terminima ciljeva i puteva. Međutim, razlika između mesta i domene jeste korisna, jer naša slika okoline sadrži očigledno i takve površine kojima mi ne pripadamo i koje nemaju funkciju cilja. D. stoga možemo definisati kao “zemljište” bez neke određene strukture, na kome se pojavljuju putevi i mesta kao izraženije “figure”. D. ima izvesnu objedinjavajuću funkciju. Ona “popunjava” sliku, tako da se dobija jedan koherentan prostor. Kada razmišljamo o svojoj zemlji, ili o Zemlji u celini, mi pre svega mislimo o deomenama: okeanima, pustinjama, planinama i jezerima, što sve skupa sačinjava jedan kontinuirani mozaik. Te “prirodne” domene se kombinuju sa političkim i ekonomskim domenama, pa sve zajedno sačinjavaju jednu kompleksniju sliku.

DOMINANTA - Dominanta u arhitekturi daje osnovno obelezje karakteru arhitektonske kompozicije. Da bi se postiglo jedinstvo u kompoziciji, prema Howardu Robertsonu, potrebno je da neka centralna ili pokusna ideja u kompoziciji bude jasno vidljiva i da dominira koncepcijom.

DOMINANTA, PROSTORNA - Pojam dominante u arhitekturi seže u daleku prošlost. Prostorne dominante poznvale su prastare civilzacije, koje su ih gradile na različite načine. Dolmeni i Menhiri bile su prvobitne prostorne dominante koje su ljudi postavljali iz različitih razloga i pobuda. Stari Egipat je koristio obeliske da bi označio dominiranje nad nekim prostorom. Antička Grčka poznaje akropolise, područja hramova postavljenih na uzvisinama koje du dominirale grčkim gradovima – državama. Stari Rim koristio je slavoluke i stubovei kao dominante postavljajući ih u središte trga. U periodu gotike katedrale postaju isključive prostorne dominante gradova ili čak pojedinih oblasti. Tornjevi katedrala dominirali su celim oblastima izražavajući nadmoć i vladavinu crkve. U savremenoj arhitekturi, prostorne dominante se koriste da bi se naznačio ili obeležio jedan prostor. Kad je bila sagradjena, Ajfelova kula je predstavljala dominantu Pariza. Današnje dominante su najčešće gradske poslovne četvrti sa oblakoderima i gradskim tornjevima (WTC New York – srušen 11. septembra 2001.).

DOZIĐIVANJE - Proširenje neke postojeće zgrade dodatkom novih zidova, čime se dobijaju nove prostorije. Između starih i novih zidova ostavljaju se radne spojnice da bi se omogućilo sleganje novih zidova bez uticaja na stare.

DROP OUT DRUŠTVA (engl.) - Naziv za zajednice nastale pod socijalno i društveno najnižim uslovima života i stanovanja. Ove zajednice podižu naselja na djubrištima, u predgradjima, napuštenim fabrikama i sl. Naselja karakterišu uopšte niski higijenski i drugi uslovi života.

DRUŠTVENA FUNKCIJA ARHITEKTURE - D.f.a. pre svega se moze konstatovati na istorijskom planu. Ako je po Vitruviju društvo nastalo kao direktna posledica otkrovenja vatre, Alberti predlaže drugačiju genezu: “imajući u vidu koliko su zidovi i krov praktični - piše on - štaviše nezamenljivi, uverićemo se da će ovi poslednji biti još efikasniji ako bi u sebi okupljali ljudska bića.” Kuća je simbol porodice, uslov njenog istorijskog postojanja; identifikuje se s institucijom porodice štiteći njenu povezanost i samo postojanje. Dom, vrhunsko ostvarenje za koje je vezano i samo poreklo istorijskog društva, nije potvrda egoističke izolovanosti od zajednice: “Ako ćeš sazidati neki izuzetno elegantni zid ili trem sa stubovima”, piše Alberti, “najbolji građani će te hvaliti i biće zadovoljni tvojim delom kao da su to oni učinili, jer će shvatiti da si takvim plodom svojih sredstava doprineo na koristan način svom glasu i sjaju tvoje porodice, tvojih potomaka i potomaka čitavog grada.” Arhitektura je instrument blagostanja i društvene ravnoteže, a potvrdu humanog ima svaki građevinski poduhvat.

DRUŠTVENI PROSTOR 

  1. Naziv za urbani prostor koji ima funkciju mesta za okupljanje, nasuprot biološkom prostoru, koji predstavlja zelene površine jednog grada.
  2. Od pre izvesnog vremena i sam prostor se prodaje i kupuje. Ne više zemlja, tle, već društveni prostor kao takav, proizvod kao takav, to jest u tom cilju, sa tim finalitetom. Prostor nije više samo ravnodušna sredina, zbir mesta gde se obrazuje, ostvaruje, raspodeljuje višak vrednosti. On postaje proizvod društvenog rada, to jest veoma opšti predmet proizvodnje, pa prema tome i stvaranja viška vrednosti. Danas, ceo prostor ulazi u proizvodnju kao proizvod preko kupovine, prodaje, razmene delova prostora. Do nedavno, prostor koji se može strogo označiti i odrediti, pripadao je još tom svetom biću: zemlji. Pripadao je vlasniku, ostatku feudalnih vremena. Danas se ta ideologija i odgovarajuća praksa ruše.

Prizvodnja prostora sama po sebi nije nova. Vladajuće grupe su uvek proizvodile neki poseban prostor, prostor starih gradova, sela. Novo, to je sveukupna i potpuna proizvodnja društvenog prostora. To ogromno širenje proizvodne aktivnosti vrši se u zavisnosti od onteresa onih koji je izmišljaju, koji upravljaju njom, koji imaju koristi od nje. Strategija ide mnogo dalje od jednostavnog puštanja prostora u prodaju, deo po deo. Ona ne postize samo to da prostor uđe u proizvodnju viška vrednosti; cilj joj je potpuna reorganizacija proizvodnje podređene centrima informacija i odlučivanja.

Urbanizam prikriva tu džinovsku operaciju. On sakriva njene bitne crte, smisao i finalitet. Pod pozitivnom, humanističkom i tehnološkom spoljašnjošću, on prikriva kapitalističku strategiju: uticaj na prostor, borbu protiv opadanja srednje dobiti itd.

DUALIZAM, ARHITEKTONSKI - Arhitektonsko učenje o dvojstvu, o postojanju dvaju različitih, potpuno suprotnih stanja, načina mišljenja, pogleda na aarhitekturu. Tako, na primer, nasuprot materijalnoj arhitekturi, postoji i ona duhovna, koja je podredjena spiritualnoj sferi. Na ovaj način, arhitektura je generalno podeljena na profanu, odnosno svetovnu i svetu, odnosno duhovnu, božansku.

DUHOVNI MODUL - D.m. kao apstraktan razmernik nema veze sa geometrizmom, već je sredstvo za unutrašnje sagledavanje i određivanje kvalitetnih pojava na duhovnom ekranu stvaraoca. Kod individue d.m. funkcioniše na jedan način, shodno dometu njenog animomorfnog lika, a kod društvene formacije kao skupnog bića na poseban način, a u vezi sa vajanjem njegovog umnog i duhovnog lika. Naziv duhovni modul koristi srpski arh. Nikola Dobrović, a on je uzet u nedostatku pogodnijeg izraza i još nedovoljno razrađene definicije za ovu vrstu unutrašnje pokrenutosti stvaralačkog duha. Zbog svoje zavičajnosti u dubinama stvaralačke svesti d.m. predstavlja suprotni pol, oprečno stanje i svrhu svim dosad poznatim spoljno-fizionomističkim modularnim šemama i modularnoj koordinaciji mera i količina.

Spoljna modularna promišljenost nekog arh. objekta, ma koliko naučno izveštačena i matematičkim sredstvima potkrepljena, predstavlja u stvarineku vrstu likovnog vodiča za fizionomističko rešavanje fasada, pristup problematici spolja. Površinska modularna promišljenost osnove statička je pojava, a kubni modularni sistem unutrašnje čaure rezultuje uobičajene statičke konstrukcije i njima odgovarajući kostur. Spoljni modularni sistemi kao srazmerno lakše primenljivi ne dopiru do epicentra, pa ni do hipocentra prostornog stvaralaštva. Oni se skoro isključivo kreću po periferiji događaja. Duhovni modul, međutim, za razliku od ovog, pokretač je onoga što tek treba da iznikne ni iz čega; on je oruđe za vajanje prostorne ideje po nekoj tek unutrašnjim vidom sagledanoj ideji. Zbog ovog njegovog svojstva, o duhovnom modulu je moguće govoriti samo na granici stvaralačke estetike, odnosno, filozofije prostora, ali ne odvojeno od kreacije.

Po svojstvu, d.m. je dinamički pokretač i usmerivač svakog istinskog delanja u prostornom stvaralaštvu, pogotovo onog za koji se tvrdi da se odvija na granici filozofije prostora. Imalac d.m., kao neeuklidovskog razmernika, ne može da bude prosečan inženjer arhitekt, već samo izvanredno obdarena stvaralačka jedinka sa velikom izgrađenom moći koncentracije. D.m. je instrument pokrenute mudrosti. Predstavlja antiakademski pojam. Deluje iznutra, iz potencijalnog žarišta (hipocentra), iz unutrašnjeg bića svoga imaoca kao stvaralačka opruga koja se aktivira izazovom nekog prostornog problema. D.m. vodi progresu, ostvarenju poborničkih dela lišenih opasnosti da se ponavljaju i rešavaju po nekom već unapred spremljenom kalupu.

DVANAESTINSKI SISTEM - S obzirom na opštu upotrebu dvanaestinskog sistema kod računanja vremena, kod mera za dužine i površine i kod novčanog računanja bilo je razumljivo nastojanje da se uvede čisti dvanaestinski sistem brojeva. Iako bi se izbegle teškoće u računanju sa nizovima dvanaestica u decimalnom sistemu. Naročito se na tom radilo u Engleskoj. Filozof Spencer je za tu svrhu žrtvovao veliki deo svoga imetka. I danas, kad je službeno i praktički uveden decimalni sistem kod mera, tegova i novca, prilikom svake diskusije o standardnim merama javljaju se predlozi za uvođenje broja 12, 12 cm, odnosno 1,20 m kao osnovnih brojeva. Neki krugovi arhitekata daju naročitu prednost starim dvanaestinskim merama; pri tome misle većinom na stopu i palac koje su, takoreći, povezane sa čovečjim telom.

DVOCENTRIČNA OSNOVA - Naziv za osnovu arh. objekta koja sadrzi dva centra kompozicije osnove. Često su to objekti gugačkog gabarita, nasuprot kompaktnim jednocentričnim zgradama sa jezgrom. Dva centra osnove sadrže udvojene elemente osnove,kao na pr. stepeništa, liftove i dr. Naročito je korišćen model projektovanja u periodu neposredno nakon Drugog svetskog rata.

DVODIMENZIONALNA ARHITEKTURA - Naziv za arhitekturu koja nije izvedena, već je predstavljena samo putem crteža, skice ili arhitektonskog projekta. Ovakva arhitektura često predstavlja vizije arhitekata o budućim gradovima i objektima i često je plod njihove beskrajne imaginacije.

DVORIŠNO GRUPISANJE (nem. Gehoeft) - Grupisanje funkcionalno različitih odeljenja ili odvojenih objekata nekog domaćinstva okolo središnjeg zatvorenog dvorišta, prema njihovim funkcijama: kuća za stanovanje, štala, žitnica (ambar). Svi izdvojeni objekti čine zajednički oblik slova "U". Najznačajniji oblici d.g. seoskih kuća nalaze se u Srednjoj Nemačkoj i Francuskoj. D.g. može da ima različite varijante grupisanja, kao na pr.: stambena zgrada i štala se nalaze unutar jednog objekta. Na uličnoj strani najčešće se nalazi ograda sa malim ulaznim vratima za stanare pored velikih vrata za ulaz kola.

DVOSTRUKO FUNKCIONALAN ELEMENT - Pojam se vezuje za arh. teoriju Roberta Venturija, koji pod njim podrazmeva onaj arh. element koji sadrži dvostruku funkciju, obzirom na pojedinosti njegove upotrebe i konstrukcije. Više- funkcionalna zgrada u svom ekstremnom obliku postaje Ponte Vecchio u Firenzi, Chenonceaux ili futuristički projekti Sant’ Elia-e. Svaka građevina sadrži unutar celine oprečne razmere kretanja, pored složenih funkcija. Le Corbusiervov porojekat za Alžir predstavlja istovremeno i stambenu zgradu i auto put, a Kahnova ulica “želi da bude zgrada”. Takođe, jedna prostorija može imati mnogo funkcija u isto vreme ili u razna vremena. Kahn više voli galeriju jer je ona usmerena i neusmerena, hodnik i soba u istovreme. Soba sa jednom više nastajućom nego određenom namenom, i sa pokretnim nameštajem pre nego sa pokretnim pregradama, omogućava perceptualnu fleksibilnost više nego fizičku fleksibilnost i dozvoljava čvrstinu i trajnost koji su još uvek potrebni našoj zgradi. Valjana dvosmislenost tako omogućava korisnu fleksibilnost.

DVOTRAKTNA KOMPOZICIJA (nem. Zweibuendig) - Kompozicija unutrašnjeg prostora koja se sastoji iz dva trakta – niza ili reda soba, postavljenih poduzno sa jedne i druge strane središnjeg hodnika.

DVOTRAKTNA KUĆA - Predstavlja kuću kod koje su sobe projektovane tako da se nalaze u dva paralelna niza postavljena oko zajedničkog centralnog koridora. Prema nekim autoritetima, jedna od najranijih dvotrktnih kuća koje su se zadržale do danas, je Whitehall, Shrewsbury, Shropshire (1578-82), mada se za uzor tipa ove kuće u Britaniji uzima ona od Inigo Jones-a, Queen’s House, Greenwich (1616-35), koja je bila veličanstvenija, koja predstavlja ne redak engleski plan iz XVII veka.

EARTH – WORK ARCHITECTURE (engl. ) - Postoji duga tradicija gradnje i gradjevina napravljenih od zemlje, blata (v. Adoba, Ćerpič, Pise de terre). U periodu 1960-tih načinjeno je više pokušaja da se izgradi kuća putem iluvanja betona unutar nasipa od zemlje koje će biti otkopane nakon što se beton stvrdne, kreirajući na taj način forme nalik pećini, koje se nazivaju earth-work architecture.

ECO-CHIC ARHITEKTURA - Naziv za arhitekturu koja je inspirisana zen arhitekturom, koja upotrebljava prirodne materijale, jednostavne forme i posmatra objekat koji je u konstantnom skladu sa prirodom i prirodnom okolinom. Naričito je karakteristika za japansku arhitekturu, koja poseduje specifičan odnos prema zelenilu, uvodeći ga sve više u enterijer, što se naziva eco-chic enterijerom. Takođe, vrt u neposrednoj blizini objekta se smatra spoljašnjm sobom.

ECO-TECH - Neki posvećeni arhitekti pokušavaju da eco-tech predstave kao umetnost, ali njihovi načini izražavanja su često zatvoreni unutar okvira modernističkih konvencija. Karakter eco-tech arhitekture medju prvima predstavlja arhitekta Thomas Herzog, koji je od perioda 1970-tih ozbiljan i konsistentan pionir u kombinovanju racionalističke ekonomije u smislu obraćanja prema ekološkim principima. Profesor na minhenskom Tehničkom Univerzitetu, pobornik interdisciplinarnog timskog rada u arhitekturi, on se ubraja među najznačajnije moderne ekološke arhitekte. Herzog interpretira tehnologiju kao odgovor na probleme zoniranja, prirodne infrastrukture, ekonomije, solarne energije i termalnih vrednosti različitih materijala. On se rukovodi zakonima fizike i promenljivim uslovima prirode koji sve više postaju elementom savremene progresivne arhitekture. Njegova kuća u Regensbugu, Nemačka (1977-79) predstavlja vanredno lep primer spoja ekologije i tehnologije, upotrebom prirodnih materijala, kao što su drvo i staklo, i korišćenjem tehnologije za obezbedjenje pasivnog solarnog sistema za zagrevanje kuće. U Francuskoj, eko-tech arhitektura dobija podstrek u radovima arhitekata Jourda i Perraudin-a, kao što je privatna kuća u Lyon-St. Just-u, Lyon, Francuska (1984) i Cite Scolaire Internationale de Lyon, Lyon, Francuska (1989-92). Jean Nouvel koristi visoku tehnologiju spojenu sa upotrebom ekoloških principa prirodne insolacije i zagrevanja na projektu Institut du Monde Arabe, Pariz (1981-87), dok u Fondation Cartier, Paris (1991-94), zgradi smešta unutar vizuelno transparentne staklene opne, stvarajući neposrednu vezu izmedju spoljašnjeg i unutrašnjeg prostora.

EDITING (engl. izdavanje) - Specifičan pojam koji se koristi u Italiji i Španiji da bi označio proizvodnju objekata od strane jedne kompanije, bez njenog neposrednog učešća u njihovoj proizvodnji. Drugim rečima, ona preuzima i realizuje razvoj jednog proizvoda, marketing i distribuciju, ali podizvođači preuzimaju deo posla od proizvodnje do lanca prodavnica. Kompanija - jezgro često preuzima sklapanje i pakovanje proizvoda. Ovaj proces najčešće vrše male kompanije koje uzimaju učešća u kratke proizvodne programe i male proizvodne serije objekata niske tehnologije kao što su nameštaj, oprema za nameštaj ili osvetljenje. Kao sam proces, e. ima prednost zbog svoje velike fleksibilnosti, jer se oslanja na širok krug postojećih proizvođača i radionica, izbegavajući na taj način investiranje u skupe proizvodne pogone. Međutim, mana ovakvog proizvodnog procesa je teško i komplikovano kontrolisanje kvaliteta proizvoda svakog pojedinačnog podizvođača, budući da se oni ne proizvode na jednom mestu.

EFEMERNA ARHITEKTURA - Naziv za prolaznu, razgradivu, arhitekturu. Efemerna arhitektua je promenljiva i vremenski nepostojana. Nasuprot efemernoj arhitekturi postoji eternalna arhitektura, što je naziv za večnu, večitu, neprolaznu, trajnu arhitekturu. Eternalnu arhitekturu pronalazimo među egipatskim piramidama, grčkim hramovima, rimskim koloseumima, gotičkim katedralama, pa sve do danas. V. Efemernezgrade

EFEMERNE ZGRADE (lat.) - Zgrade kratkog veka, arh. objekti koji su namerno ili nenamerno projektovani i izvedeni da bi trajali u jadnom kratkom periodu. Američka stambena arh. počiva na sistemu e.z. Osnovni materijali gradnje su drveni materijali, a ove zgrade nije predviđeno da traju više od nekoliko desetina godina.

EGALITARIJANIZAM U ARHITEKTURI - Ideja totalne jednakosti u arhitekturi i urbanizmu, koja se često poistovećuje sa idejom “fašističke” ili “totalne urbanizacije”. Egalitarijanizam pretpostavlja apsolutnu jednakost, na pr. svako u jednoj zgradi ima istovetno prostranu sobu, ili kvadratni prostor unutar modularne mreze, koji koristi za sve funkcije. Egalitarijanska arhitektura je često postavljena kao izraziti kontrast prema prirodi i predstavlja strukturu koja, nasuprot prirodnoj, predstavlja statičnu i nepromenljivu sredinu.

EGOCENTRIČNI ARHITEKT - Pojam nastao u arhitektonskoj kritici da bi odredio ili opisao stavove ili radove pojedinih arhitekata, kao na pr. Waltera Gropiusa. E.a. je naziv za aarhitektu koji unutar sveukupnog sklopa arhitektonskih okolnosti i događaja, prvenstveno ističe i postavlja sopstvenu ličnost.

EGZISTENCIJALNI KLIMAT - Predstavlja pojam koji objašnjava uslove urbane sredine koji predodređuju karakteristike i način ponašanja pojedinca u njoj. Uklapanje ponašanja pojedinca u urbanoj sredini suštinski je povezano sa postojanjem e.k. o kome urbanisti, pogotovo u periodu progresističkog urbanizma, nisu vodili računa. Higijensko uređenje i racionalna podela gradskog prostora sami po sebi nisu u stanju da stanovnicima obezbede osećanje sigurnosti ili slobode, bogatstvo izbora delatnosti, utisak živosti i element zabave koji su neophodni za mentalno zdravlje i koji se odražavaju na fizičko zdravlje.

EGZISTENCIJALNI MINIMUM U ARHITEKTURI - Pojam koji je u arhitekturu uveden na Drugom kongresu CIAM-a, 1929.g., na kojem je raspravljano na temu e.m., odnosno, projektovanje mesta stanovanja minimalne veličine i cene. E.m. je kao pojam vezan za radove Ernst Maya, koji je bio ovlašćeni gradski arhitekt u Frankfurtu i u čije vreme je u Frankfurtu, u periodu 1925-30.g. podignuto 15.000 masovno proizvedenih stanova, sa ugrađenim nameštajem i osnovnim uređajima. Ova naselja predstavljala su konvencionalan znak socijalističke arh., koja je napadana u vreme Hitlera kao “kulturni boljševizam”.

EGZISTENCIJALNI PROSTOR - Predstavlja prostor u kojem čovek egzistira, postoji, bivstvuje. On predstavlja čovekovu jasnu i stabilnu, nepromenljivu predstavu njegove okoline.

EGZOGAMIJA U ARHITEKTURI - Naziv za mešanje dvaju ili više arhitektonskih stilova na jednom objektu.

EGZOTIČNA ARHITEKTURA - Naziv za arh. koja je po poreklu nastanka “inostrana”, tuđa ili daleka po uobičajenom shvatanju. Tako, na pr., za evropsko shvatanje, egzotičnu arh. predstavlja autentična arh. tredela Afrike, Dalekog Iistoka, Okeanije. Postoje primeri upotrebe elemenata e.a. unutar enterijera ili koncepta gradnje jednog arh. objekta. Elemente e.a., tako, srećemo kod nadrealističke arh., simbolističke arh., ali i u arh. elementima doba renesanse i baroka. Najčešće istorijske primere e.a. pronalazimo u vrtnoj arhitekturi.

EGZUBERANTNOST (l. exuberanti) - Pretrpanost, bombastičnost, obilje, prekomernost, prebujnost.

EKLEKTICIZAM, KAO NAČIN MIŠLJENJA (gr. eklegw odabiram, eklektikoz odabiran, koji odabira) - Fil. način mišljenja kada neko ne stvara svoj sopstveni sistem, nego bira iz drugih sistema ono što mu izgleda tačno i zgodno, pa onda od toga gradi celinu i sistem.

EKO BIO GRADNJA (nem. Oeko baubiologie) - Naučna disciplina koja je nastala nastojanjima graditelja da načine gradjevinu – kuću optimalnih karakteristika uz upotrebu ekološki i biološki zdravih gradjevinskih materijala. U eko bio gradnji gradjevinski materijali su prirodni, razgradivi, ne zagadjuju okolinu. Bio gradnja podrazumeva upotrebu bioloških, čistih materijala za gradnju, sa izuzetnim ekološkim svojstvima. Ekološki – biološki materijali za gradnju su: zemlja, drvo, seno, trava, trska, keramički i opekarski proizvodi i sl. Ekološki – biološki izvori energije su: solarna energija, energija vetra, energija razgradjivanja bio mase (bio gas) i dr.

EKO GRADNJA (nem. Oeko bau) - Naziv za gradnju ekološki čistu, razgradivu, neagresivnu, gradnju hemijski čistim materijalima. Savremena gradnja mora da zadovolji specifične ekološke uslove u pogledu ugradjenog materijala i sredstava za njihovo vezivanje. Upotreba ekološki nezdravih materijala dovodi do pojave bio patogenih prostora.

EKOGRAFIJA (gr. oikoz kuća, grajw opisujem) - Opisivanje kuće.

EKOLOGIJA (gr. oikoz kuća, logia) - Biologija i fiziologija u užem smislu, nauka o odnosima životinja i biljki prema svojoj mrtvoj i živoj okolini, kao i jednih prema drugima. U ekologiju spada, na primer, ishranjivanje, stanovanje, mesto stanovanja, rasprostranjenost, porodični i društveni život, negovanje mladunaca, oplođavanje biljki, simbiotični odnosi itd.

EKOLOŠKA ARHITEKTURA - Naziv za arhitekturu koja sadrži poseban, pažljivo razmatran odnos prema životnoj sredini, sadejstvujući zajedno s njom. Ekološka arhitektura uzima u obzir prirodne zakonitosti i zahteve prirodne sredine u kojoj se nalazi, ne narušavajući je, već, uključujući se u njene prirodne tokove. Primeri ekološke arhitekture su: arhitektura zemlje, solarna arhitektura, drvena arh. i dr. Ekološka arhitektura koristi konzervaciju energije, efikasnu insolaciju, kišnu vodu i proces recikliranja u najvećoj mogućoj meri. Termin je skovan u periodu 1970-tih.

Bez obzira da li se naziva ekološkom, održivom ili zelenom arhitekturom, environmentalan senzibilitet koji je evidentan u arhitekturi danas je različit od nastojanja koja su načinjena nakon velike svetske krize u periodu ranih 1970-tih. Široko polje koje sadrži ova nova arhitektura prostire se izvan jednostavnih dendencija uštede energije putem solarnog grejanja individualnih zgrada, internacionalnoj medjuzavisnosti i obnavljanju izvora. Ovaj razvijajući ekološki stav zasniva se na sve većoj svesti o unutrašnjoj tenziji koja postoji izmedju aktivnosti gradnje i neophodnosti da se sačuva zemlja od potencijalne ekološke katastrofe. Pozicionirana kao više pragmatična alternativa koja se javila u periodu kasnih 1960-tih i ranih 1970-tih, održivost je formulisana kao srednje rešenje postavljeno izmedju zahteva onih koji su tražili kompletno zaustavljanje razvoja u nameri da se zaustavi dalja environmentalna destrukcija i onih koji su verovali da je moguć neograničen razvoj, bez bilo kakvih limita koji bi obezbedili svetski ekološki balans.

Na konferenciji Svetske komisije Ujedinjenih nacija o životnoj sredini 1986, na sednici kojom je predsedavao predsednik vlade Norveške Gro Harlem Brundtland, donet je koncept održivosti koji je definisan kao “putevi socijalnog, ekonomskog i političkog progresa koji rešavaju potrebe sadašnjice bez ugrožavanja mogućnosti budućih generacija da reše sopstvene potrebe”. Koncept je dobio dodatnu podršku od strane Svetskog Samita kojeg je organizovao Maurice Strong a koji je sponzorisala ista komisija Ujedinjenih nacija, a koji je održan u Rio de Žaneiru 1992. Sledile su konferencije o ljudskim pravima u Beču, populaciji i razvoju u Kairu, socijalnom razvoju u kopenhagenu, o ženskim pravima u Pekingu i ljudskim naseljima u Istanbulu, koje su se, svaka za sebe, fokusirale na specifične socijalne komponente proširenog manifesta o životnoj sredini.

Odražavajući univerzalnost pokreta o održivosti, briga za životnu sredinu je imala centralnu ulogu na Svetskoj izložbi, Expo 92 u Seville-i. Centralni objekt izložbe bila je bioklimatska sfera, arhitekata Antonio Cano, Pedro Silva i Manuel Alvarez-a. Centralnu osu izložbe, Avenue of Europe, projektovali su arhitekti Jean Marie Henning i Nicolas Normier, a koja je sadržavala elemente arapskih malqaf-a, “hvatača vetra”, koji su obezbedjivali povoljnu mikroklimu. Vodeni zid dug 400 metara projektovala je američka grupa SITE.

Ovaj senzitivitet za ekologijom proizveo je zainteresovanost mnogih teoretičara za to područje, paralelnu onom koju je opisivao Jean-Francois Lyotard u periodu kasnih 1970-tih i ranih 1980-tih, kao “period popuštanja” . Medju najpopularnijim tendencijama ovogn tipa bila je prva koja je obuhvatila tehnologiju kao sredstvo za obezbedjenje rešenja za tekuću environmentalnu krizu. Koncept koji je imao centralno mesto u ideologiji održivosti bio je paradoksalno onaj koji je dostigao svoj ekstrem u high-tech arhitekturi Nicholas Grimshaw-a, projektu nazvanom Eden project, koji se realizuje u Cornwall-u, UK, a koji treba da replicira prirodne cikluse i procese. U ovom smislu, projekt prati prethodne projekte, kao što je bio Biosphere II u Arizoni, koji je realizovan 1991 (nakon Biosphere I, Zemlje). Eden project je porodjena zamisao Tom Smit-a, koji je takodje kreirao Lost Garden u istoj regiji Cornwall-a. Arhitekti su prišli ovakvim environmentalističkim stavovima postavljanjem pitanja u vezi načina na koji mogu različite kulture biljaka kao i ljudi da se nalaze u medjusobnom odnosu na istom područuju. Rezultati njihovog rada bili su osnova za program koji je predložila Agenda 21, program Ujedinjenih Nacija za Akciju, koja je rezultovala iz zaključaka konferencije u Riju. Uskoro se konsultuju botaničari iz celog sveta o potencijalu žetvi i vrsta biljaka koje treba uključiti u program ekološke arhitekture.

Vrlo brzo razvija se tendencija korišćenja prirodnih materijala za gradnju. Opeka je odličan materijal u okolnostima održivosti jer traži relativno malo energije za proizvodnju – u poredjenju sa aluminijumom, staklom ili čelikom – a ima odlične termičke sposobnosti. Upotrebom opeke, arhitekti redukuju potrebu za velikim sistemima grejanja i hladjenja, što dovodi do razvoja novog arhitektonskog tipa zasnovanog na upotrebi opeke.

Ekološka arhitektura ima svoje široke sledbenike po svetu i čvrsto je povezana sa drugim stilovima, kao što je na primer vernakularna arhitektura. Medju najznačajnijim protagonistima ekološke arhitekture, izdvajaju se: Michael Hopkins, Inland Revenue Centre, Nottingham, UK (1992-4), New Parliamentary Building, london (1989); Future Systems, London Scheme, Zero Emission Programme (1995); Renzo Piano, J.M. Tjibaou Cultural Centre, Noumea, New caledonia (1991-7); Short, Ford and Associates, Queen’s Building, De Montfort University, Leicester (1993); SITE, Tennessee Aquatorium, Chattanooga project (1993), TIECC Communications Centre project, Trawsfynydd, Wales (1994); Richard Rogers, Master plan for Majorca, kod Palma (1994); Ken Yeang, MBF Tower, Penang (1990-93); Gaia Associates, Waterfall House, County Meath (1989-90), Eco House, County Cork (1995-6); Aspen Design Group, Rocky Mountain Institute, Old Snowmass Valley, Aspen, Colorado (1984); Center for Regenerative Studies: California State Polytechnic University, Pomona (1994) i dr.

EKOLOŠKA KUĆA - Kuća nastala upotrebom ekološki zdravih materijala. Savremene tendencije gradnje kuća za stanovanje u značajnoj meri se oslanjaju na upotrebu ovih materijala. Savremeni standardi upotrebe materijala u stambenoj izgradnji sve više uključuju ekološke zahteve.

EKOLOŠKE KARAKTERISTIKE ARHITEKTONSKOG OBJEKTA - Sledeće karakteristike jednog arhitektonskog objekta se smatraju ekološkim karakteristikama: upotreba prirodnih materijala, uvodjenje prirodne sredine u objekt, odnos prema zelenilu, odnos prema polucijama, korišćenje prirodnih resursa.

EKONOMIČNOST GRADNJE STAMBENIH ZGRADA - Veće potrebe za kvalitetnim stanovanjem i nedostatak sredstava da se one zadovolje (posebno kod nas) učinile su ekonimičnost gradjena višestambenih zgrada prvorazrednim društvenim i stručnim problemom. Ekonomičnost, svakako, ne zavisi samo o troškovima gradnje i održavaja stambene zgrade, nego i o upotrebnoj vredosti, korisnosti i mnogim drugim činiocima. Ako se uzmu u obzir samo troškovi gradjenja višestamben zgrade, ekonomičnost zavisi o arhitektosnko-prostornim kriterijumima ekonomičnosti (odnosi se na ukupnost zgrade) i o užim gradjevinskim kriterijumima ekonomičnosti (odnosi se pretežno na parametre stana). Ta se dva kriterijuma nalaze u medjusobnoj čvrstoj uzročnoj vezi.

EKONOMIJA PROSTORA - Proučava ekonomske aspekte i karakteristike prostora uopšte ili pojedinačnog arh. ili urban. prostora. U arh. smislu, e.p. se sadrži u ekonomičnosti arhitektonskog plana, koja je ostvarena putem ekonomične upotrebe konstrukcije i konstruktivnog sistema, građevinskog materijala, ekonomične organizacije prostora (funkcionalan položaj prostorija, komunikacija) ekonimičnost u upotrebi arh. objekta (održavanje, grejanje, izolacija) i dr. U urban. smislu, e.p. se posmatra sa aspekta kompozicije, tipa izgradnje, saobraćajne strukture i komunikacija i dr.

EKONOMSKI KRITERIJUMI GRADNJE - Posteoje sledeći najznačajniji ekonomski kriterijumi gradnje: cena izgradnje, cena lokacije, cena opremanja, tržišna cena gotovog objekta.

EKSPERIMENTALNA ARHITEKTURA (engl. Experimental architecture) - Arhitektura koja ispituje koncepte i granice i posvećena je eksperimentisanju sa formama, materijalima, tehnologijom, konstruktivnom metodologijom, pa čak i socijalnom strukturom. “Eksperimentalna arhitektura” je bio naslov knjige Peter Cook-a (1971), koja je identifikovala odredjene arhitekte, uključujući Friedman-a, Goff-a, Otto-a, Price-a, Smithson-ove, Soleri-ja i Tange-a, kao i grupe arhitekata, kao Archigram, Haus Rucker Co., i Metaboliste, kao one koji su uključeni u eksperimentalnuarhitekturu.

EKSPERTIZA (lat. expertus iskusan, vešt) - Veštačenje. E. umetničkih dela obavljaju visoko kvalifikovani stručnjaci, profesionalni poznavaoci umetnosti kojima je dužnost da ustanove autentičnost i vrednost pojedinog umetničkog dela. Svoje sudove temelje na stilskim karakteristikama vremena postanka umetničkog dela, na morfološkim detaljima, na karakteristikama umetnikovog rukopisa, sastavu materijala, rendgenskih snimanja i dr.

EKSPRESIJA - Je i kao naziv i kao zaokupljenost stvaralačkog duha suprotna impresiji. Po svom značenju, e. je izraz pokrenut iznutra iz bića stvaraoca. Ona je izražavanje koje kao proces ima svoje polazište u dubinama individualne osećajnosti. Naravno, takva osećajnost nema nikakve veze sa neurotičnim reagovanjima nervnog sistema, sa neurotičnim delima. Kao psihološki proces predstavlja suprotan pravac impresivnom primanju spoljašnjih pojava, utiscima koji do stvaraoca dopiru neposredno iz spoljnjeg sveta a ne iz unutrašnje stvarnosti.

EKSPRESIONISTIČKA TEORIJA ARHITEKTURE - Teorija koja podrzava arh. stanovište da postoje određena značenja suštinski unutar forme koja se prenose direktno, bez obzira na kontekst. Tako, jedna uglasta, linija koja se ističe, nosi unutrašnje suštinsko značenje aktivnosti i ovo suštinsko značenje prirodno teži da se pridruži ostalim značenjima kao što su oštrina, snaga, hladnoća, blistavost. U isti mah, zbog suprotnih razloga, tekuća horizontalna lnija prirodno ima tendenciju značenja pasivnosti i prirodno teži da se poveže sa grupom koja sadrži zaokruženje, toplinu, prijatnost, rumenilo i nadasve zenstvenost.

EKSPRESIVNO IZRAŽAVANJE (l. expressio) - Izrazit, izražavanje, izrazitost, izražajnost, prikazivanje; slik. pojačavanje boja, izbor boja.

EKSTENZIJA, ARHITEKTONSKA - Naziv za pružanje, rasprostiranje, širenje, proširivanje jednog arhitektonskog stila, pokreta, učenja, arhitektonskog tipa gradjevine ili konstrukcije. U urbanističkom smislu, urbana ekstenzija označava rasprostiranje jednog grada ili urbanog područja.

EKSTERIJER - Naziv za spoljašnji prostor, prostor izvan pokrivenog područja jednog arhitektonskog objekta. Nasuprot eksterijeru nalazi se enterijer, koji predstavlja pokriven prostor.

EKSUBERANCA, ARHITEKTONSKA - Naziv za bujnost, veselost, živost arhitektonskih oblika na jednom arhitektonskom objektu. Arhitektonska eksuberanca je karakteristična za arhitekturu epohe baroka.

EKVILATERALAN (l. aeyuus jednak, isti lateralis bočni) - Sa jednakim stranama, istostran, ravnostran.

EKVILIBRIJUM, ARHITEKTONSKI - Naziv za ravnotežu jedne arhitektonske kompozicije, ravnotežu motiva na fasadi, ravnotežu jednog arhitektonskog plana.

ELABORAT - Zbir dokumenata (projekti, tehnički opis, geološko-geomehanički izveštaj, predmet, predračun, ekonomski uporedni računi itd.) kojim se dokazuje – opravdava jedno rešenje, ili se po razradjenom rešenju, koje je već usvojeno, odobravaju krediti i izvode objekti. Prema izloženom, razlikujemo elaborate: pretprojekta, idejnog projekta, investicionog programa, glavnog projekta, licitacioni elaborat i kolaudacioni elaborat.

ELEKTROGRAFSKA ARHITEKTURA, ELECTROGRAPHIC ARCHITECTURE (engl.) - Termin je skovao Amerikanac Tom Wolfe 1969. godine da bi opisao strukture koje nose električne reklamne znakove ili "sky signs".

ELEKTRONSKA REVOLUCIJA I ARHITEKTURA - Značajna revolucija danas je tekuća elektronska revolucija. U arhitektonskom smislu, sistemi simbola kojima nas tako uspešno snabdeva elektronika značajniji su često od njenog inženjerskog sadržaja. Najbitniji tehniloški problem sa kojim smo suočeni jeste humano uklapanje razvijenih naučđnih i tehničkih sistema i naših nesavršenih i izrabljenih ljudskih sistema, što je problem vredan pažnje naučnih ideologa i vizionara u arhitekturi.

ELEMENT POVRŠINE - Element je površina koju zauzima upotrebni predmet u neposrednom odnosu sa korisnikom. To je veličina koja je proizišla iz njihovog međusobnog odnosa a zavisna je od polozaja korisnika prema upotrebnom predmetu. Stoga se jedan upotrebni predmet pojavljuje bezbroj puta ali u različitim elementima.Element je upravo najpromenljivija veličina u projektovanju.

ELEMENTARIZAM 

  1. Pojam kojim je označavana arhitektura Theo Van Doesburga, ekspresivno nastala iz njegovog slikarstva, apstraktna, anti-naturalna, bazirana na pravim linijama, primarnim formama i bojama, ravnim panelima i pravougaonicima. Pojam je proširen na savremenu arhitekturu sličnih stilskih karakteristika. V. Neo Plasticizam.
  2. U intimističkoj i postmodernoj arhitekturi, pojam označava arhitektonski stav razvijanja elemenata teorijske misli i projektantske prakse, karakterističan za rad Alda Rossija. Rossi stvara svet elementarnih formi koje jesu uzete iz geometrije, ali kroz filter istorije. U sistemu svojih elementarnih formi Rossija, stub ima svoj arhetip u cilindru; zabat i dvostrešni krov svode se na isto toliko elementarnu formu, prizmu koju generiše jadnakostrani trougao; prozor Rossi nalazi u kvadratu, formi u kojoj ni jedna od dve dimenzije nema prevagu, sopstvenu samostalnu ravnotezu i maksimum jednostavnosti; kupola u ovom procesu geometrijske identifikacije postaje polusfera ili piramida, a zid sačinjava pregrade ili prstenove i može da sadrži paralelopipede ili prizme sa poligonalnim matricama. Elementaristički kompozicioni metod zasniva se na atonalnom i neočekivanom sastavljanju ovih arhetipova, sposobnom da ih ponovo istakne kao forme koje se pomaljaju iz memorije i da na stvaralački način tumači njihove arhitektonske mogućnosti.

ELEMENTARIZAM U ARHITEKTURI - Stav u arhitekturi, nastao u najranijim periodima razvoja arhitekture, koji pretpostavlja upotrebu osnovnih arhitektonskih sredstava i ostvarenje elementarnih funkcionalnih i drugih potreba jednog arhitektonskog objekta. Elementarizam zastupa ideju da arhitektura treba da bude zasnovana na elementarnim geometrijskim formama, čistim i jednostavnim, koje će na najbolji mogući način izvršiti potrebne funkcije. Arhitektonski elementarizam pronalazimo u praoblicima arhitekture: šatoru, kolibi, iglou, koji zadovoljavaju samo elementarne čovekove potrebe – potrebu prenoćišta i mesta za obedovanje. U savremenoj arhitekturi, postoji tendencija povratka arhitektonskom elementarizmu. Moderna i post moderna arhitektura koriste elementarne geometrijske forme: kvadrat, trougao i krug, da bi izgradile najsavršenije arhitektonske kompozicije.

ELEMENTI SISTEMA - Osnovna obeležja nekog arhitektonskog ili urbanistikog sistema su: elementi sistema, njihova svojstva i njihova povezanost. Elementi sistema su objekti, komponente i delovi sistema. Bez njih nema “organizma” sistema, ali oni ne određuju kvalitetivnu stranu sistema. Kvalitetivna strana se određuje aspektom posmatranja - istraživanja i struktuiranjem elemenata. Sadrzaj sistema su njegovi elementi ali promenom odnosa elemenata menja se karakter sistema iako se karakter i priroda elemenata nije promenila. Promenom odnosa i kriterijuma elemenata sistema vrši se promena i samog sistema. Zbog toga se isti elementi mogu naći u različitim sistemima gde u različitim kompozicijama uvek dobijaju osobene atribute. Svakako da važi i obrnuto, tj. potpuno različiti elementi po prirodi i sadržaju, struktuirani na određenim principima predstavljaće isti sistem u funkcionalnom smislu.
Elementi sistema mogu biti: zakoni, procesi, atomi, neuroni, geni, ćelije, gasovi, brojevi, tačke, jedinke, gradovi, funkcije, matematičke promenljive i sl. Dakle sve ono što ne podleže daljem raščlanjavanju n delove i čija unutrašnja struktura nije objekat daljeg izučavanja u datom kontekstu.

EMANCIPACIJA FORME - Naziv za ispoljavanje razvoja jedne arhitektonske forme, njen razvoj i niz promena. Prema Semperu, emancipacija forme “treba da potekne iz samog materijala i iz same korisnosti ili upotrebe”. Prema Rieglu, “raskid sa realnim je nužan ako forma sadrži u sebi izvornu snagu simbola i ako je čovekovo delo. Piramidu, kupu, koje ne teže ničemu drugome do sebi samima, može u činu njihove sublimacije da preuzme svaka kultura kao spomenik i simbole uopšte.”

EMPIRIZAM U ARHITEKTURI - Stav u arh. prema kojem je celokupno čovekovo znanje na podričju arh. sadržano u njegovom iskustvu, a arh. projektovanje treba da bude konačan rezultat iskustvenog doživljaja projektanta. Arhitekti empiričari su oni koji se u svom radu i mišljenju oslanjaju na iskustvo. Empiričari su tokom istorije arh. do svog znanja dolazili putem ogleda, ne upravljajući se spekulativnim mišljenjem. Mnoge egzaktne teorije u arh. predstavljaju empirijske teorije (teorija elastičnosti, teorija loma), gde su rezultati prvenstveno provereni laboratorijskim putem.

O odnosu i uticaju empirijske veštine i znanju u arhitekturi, Otto Wagner ovako rezonuje: “Arhitektove sposobnosti i znanja u arhitekturi se zasnivaju na dva svojstva, na urođenom smislu (predispoziciji, empiriji) i na promišljenom, odnosno, stečenom znanju. Ukoliko ove dve osobine dolaze više na videlo u nekom uravnotezenom vidu, utoliko je veća vrednost umetničkog dela koje se proizvodi njihovim posredstvom”. Jean Rondelt daje prenost empirizmu u arhitekturi: “U umetnosti građenja ima mnogo stvari s kojima se čovek može upoznati samo putem iskustva. Uostalom, empirizam je najdugotrajnije pratio istoriju građenja. Građevinarstvo još uvek u ogromnoj svojoj masi počiva na klasičnim, da ne kažemo primitivnim, sredstvima građenja. Na tom planu su sva strahovanja o opasnosti preterane mehanizacije, industrijalizacije i modernizacije uopšte, sasvim neadekvatna stanja stvari i stoga deplasirana”.

Empirizam je težnja za humanizacijom dogmatičkog funkcionalizma protiv koga su pravoverni funkcionalisti zauzimali protivan stav tvrdeći da je on opasna potvrda tradicionalizma. Empirizam je prirodan stav skandinavskih zemalja koje su dosta vremena bile posmatrači porekla i postanka savremene arh. misli u ostalim delovima Evrope. One se nisu otpočetka kalile u prevratničkoj proceduri novih nastojanja, ali su ipak bile pod uticajem tih zbivanja. Izraz “neoempirizam” upotrebio je prvi put engl. umetnički kritičar Richards u svom prikazu danske arh. u “The Arhitectural Review”, juna 1958.g. U to doba papirnatih projekata, napori su već bili usmereni na izvođenje što većeg broja savremenih arh. objekata. E. znači dobrim delom: služiti se više tuđim nego sopstvenim iskustvom. Iskustveno se došlo do saznanja da je pogrešno sputavati maštu arhitekata, jer njegovo delanje se ne svodi samo na mehanističko - šematsko zadovoljavanje postavljenog zadatka. Idući dalje po toj logici, a postupajući iskustveno, e. se predstavlja kao ono shvatanje po kome se do novih saznanja i pojava iz unutrašnjeg i spolješnjeg sveta dolazi posmatranjem zbivanja i što trezvenijim rasuđivanjem. Empirizam je dopuna funkcionalizma, koji u arh. predstavlja samo područje krajnje racionalnih postupaka. Na neku ruku spaja teoriju i dogmu, imajući u vidu ne samo stvarne čovekove potrebe nego i njegovo duševno kretanje. Teorija e. zasniva se na iskustvu a ne na opitima.

Arhitekti severa Evrope pristupaju svakom problemu od slučaja do slučaja. Zadojeni drugim pojmovima, pozajmljenim iz iskustva, postaju tek kao takvi ubeđene pristalice slobodnijeg planiranja, originalnijeg načina tehničkog prikazivanja i precizne izrade pojedinosti. U ovom zadnjem naporu, uspeli su do savršenstva. Kad se radi o savremenoj arh. na severu Evrope, onda se pored Finske, Švedske, Norveške ocrtava i stvaralački lik Danske u toj zajednici odnegovanoj postupcima empirije.

ENERGIJA U ARHITEKTURI - Energetski pristup arhitektonskom projektovanju predstavlja osnovu ekološke arhitekture. Arhitektura korespondira sa gotovo svim vrstama energije: solarna energija, toplotna energija, elektromagnetna energija, energija prirodnih činilaca (vetar i sl.), energija zemljine teže i dr. Projektovanje sa posebnim odlikama pristupa sunčevoj energiji kao proizvod ima solarnu kuću. Ekološka gradnja koristi ekološke, prirodne i razgradive materijale (zemlja, opeka, drvo, slama). U odnosu na tip korišćenja ili postizanja energije, razlikujemo više tipova arhitektonskih objekata: Kuća zemunica, kuća od naboja, kuća sojenica, solarna kuća, vetrenjača, energetska kuća i dr.

ENGINEERING DESIGN (engl. inženjerski dizajn)-  Predstavlja pojam koji opisuje aspekt trodimenzionalnog dizajna koji se odnosi čisto na tehnički funkcionalni aspekt objekta, pre nego na njegove estetske ili formalne karakteristike.

ENTERIJER (l. interior: unutrašnji, franc. enterieur, engl. interior) - Unutrašnjost, unutrašnjosti neke sobe ili građevine; supr. eksterijer. Naziv za arhitektonski oblikovan i obradjen unutrašnji prostor jednog arhitekronskog objekta. Enterijer predstavlja unutrašnjost jedne kuće ili gradjevine uopšte. Nasuprot enterijeru, eksterijer predstavlja arhitektonski oblikovan spoljašnji prostor. Enterijer je takodje područje u okviru arhitekture, koje se bavi oblikovanjem unutrašnjeg prostora, a arhitekta koji oblikuje unutrašnjost objekta, zove se enterijerista.

ENTERIJER, OSNOVNI ELEMENTI - Osnovni elementi enterijera su: konstrukcija, organizacija prostora (dispozicija), podovi, zidovi, tavanice i njihova obrada, otvori (vrata, prozori), nameštaj, grejanje, rasveta. Razumljivo je da ovi elementi, sami za sebe, ne čine enterijer kompletnim. Upotpunjuje ih niz predmeta, ne manje značajnih, koje možemo nazvati dopunskim elementima: draperije, tepisi, predmeti umetničke izrade (slike, skulpture i sl.), ostali upotrebni ili ukrasni predmeti: veći muzički instrumenti, svećnjaci, preklade za kamin, posudje, pribor za jelo, ogledala itd.

Istorijska zbivanja, promene društvenih uredjenja i načina života, kontakti sa drugim civilizacijama (ili ponovna otkrića starih, gotovo zaboravljenih), tehničke inovacije i sl. uticali su da su se konstrukcija, materijali, oblici i dekoracija elemenata enterijera menjali. Ove promene možemo proučavati upoznavanjem stilskih razdoblja pojedinačno (po nekom sistemu, odn. hronologiji) ili prateći razvoj odabranih elemenata enterijera kroz duži vremenski period.

ENTERIJER, UNUTRAŠNJOST PROSTORIJE (Arh.) - Unutrašnjost prostorije na umetnički način obrađene raznim sredstvima: arhitektonskom podelom, slikarskim i vajarskim radovima, odgovarajućim nameštajem, zastorima, tepisima, svetiljkama i dr.

ENTERIJERIJSKI RASTER - Raster koji se koristi prilikom projektovanja enterijera nekog arhitektonskog objekta. V. Raster.

ENTOPIJA - Entopija je kovanica Doxiadisa od grč. reči en i topos, a označava mesto, prostor koji je moguć, koji može realno da postoji, ali i da sadrži one osobine zbog čijeg nedostatka ljudska i planerska imaginacija, bežeći od distopije (stvarnog, ali zlog prostora) odlazi u utopiju, prostor dobar i poželjan ali neostvariv, prostor pukog zavaravanja. Entopija je definisana merom svoje realnosti i merom svojih kvaliteta u odnosu na zadovoljenje ljudskih potreba. Ona nije sistem koji se može izgraditi odmah za danas, ni sistem koji treba graditi za neko sutra, već verovatno ishodište razvojnog procesa kojim upravlja ljudska i društvena svest, spremna da se otvoreno suoči i s problemima i s mogućnostima njihovog rešavanja. Ovo njeno mesto je izmedju dobra i zla na normativnoj liniji vrednosti, između topije (postojećeg mesta) i nepostojeće utopije na liniji stvarnosti. Entopija je, dakle, plod delotvorne sinteze želja i realnosti. Ona je sinteza koja može da pokrene i usmerava razvojne procese u prostoru i vremenu, tako da zli prostori naših gradova, postepeno prerastaju u mesta pogodna za kompletan čovekov život i aktivnosti, bez obzira na neke od uočenih procesa (nagla hipertrofija transportnih sistema, populaciona eksplozija, itd) koji se pojedinim graditeljima čine toliko preteći da im gotovo parališu svest do te mere da preduzimaju korake sasvim suprotne od onih koji vode istinitom i trajnom rešenju, ili da se zavaravaju da će ovakvi procesi prestati ako se na njih stalno ukazuje prstom, umesto da se traže rešenja u okviru njih. Entopija kao sinteza poželjnog irealnog, ujedno je i okvir i osnovni metodološki kriterijum u kome Doxiadis formira elemente svoje urbanističke i arhitektonske tehnika, elemente, čiji je značaj i karakter obuhvatan i masovan.

ENTROPIJA (gr. en u, troph pretvaranje, entropia sadržina pretvaranja) - Fiz. funkcija čija veličina služi kao mera za verovatnoću danoga stanja tela ili sistema tela. Entropija tela ili sistema tela jeste količnik iz zbira povećanja unutrašnje energije i spoljašnjeg izvršenog rada pri širenju toga tela i apsolutne temperature. Pri svakom procesu u prirodi zbir energije ostaje stalan, ali to pretvaranje energije iz jednog oblika u drugi vrši se u pravcu povećanja zbira entropija svih tela koja učestvuju u procesu. U graničnom, zamišljenom, slučaju, za povratni proces, ovaj zbir entropija ostaje nepromenjen. U prirodi svi procesi su nepovratni, ireverzibilni. Otuda, pored principa održanja energije, u prirodi važi princip povećanja entropije. Prvi princip je nužan za objašnjenje zbivanja u prirodi, ali nije dovoljan. U tu svrhu dopunjuje ga drugi princip.

ENVIRONMENTAL DESIGN - Dizajn koji je okrenut okolini, prirodnom okolišju, okruženju, u smislu zaštite prirodnog okruženja. Environmentalisti se okreću prirodnim materijalima: drvetu, zemlji, opeci, tekstilu i sličnim materijalima, odustajući od upotrebe materijala koji zagađuju životnu okolinu (plastika, beton, kompozitni materijali, smole i sl.).

ENVIRONMENTALNA PSIHOLOGIJA (engl. environmental psychology) - Predstavlja proučavanje efekata životne sredine i uopšte čovekove sredine na ljudsko ponašanje. Pošto su proučavanja vezana za čoveka kao korisnika prostora, njihovi rezultati su značajni za rad na polju arh. i dizajna.

ENVIRONMENTALNE STRUKTURE (engl. environment životna sredina, okolina) - Naziv za arh. strukture koje za uzor imaju prirodne oblike životnog prostora, koje aktivno korespondiraju sa prirodnom životnom sredinom. E.s. uzimaju u obzir sve prednosti ali i ograničenja jedne sredine: geografske, klimatske, uslove osunčanosti, konfiguraciju terena, ekološke uslove i dr.

ERGOLOGIJA (grč. ergon: rad i logos: logos, nauka) - Grana etnologije, koja proučava materijalnu kulturu tzv. primitivnih naroda. Njen je zadatak da prouči funkciju, razvoj, tehnički proces obrade i poreklo oruđa, oružja, nastamba, nakita i dr.

ERGONOMIJA (grč. ergo nomoz, engl. ergonomics) - Predstavlja sistematska proučavanja karakteristika ljudi kao korisnika predmeta dizajna i njihovog odnosa prema životnoj okolini, sistemima i/ili objektima. Cilj ergonomije je da izbegne nesklad između primene naučne informacije koja se odnosi na ljudska bića na probleme vezane za dizajn. U SAD-u, pojam e. je generalno poznat kao “ljudski faktori”. Takođe, pojam se veoma blisko vezuje za antropometriju, granu ergonomije koja se bavi proučavanjem dimenzija ljudskog tela, njihovom oblikom i snagom.

ESTETIKA (prema grč. aisthtikos: osetni, čulni) - Ime jedne filozofske discipline, a i obuhvatni naziv za različita teorijska i empirijska izvođenja koja su - više nominalno nego stvarno - ujedinjena interesom za raznorodne i racionalno mnogoznačne manifestacije “estetskog”. Definisana najčešće kao nauka o “lepome”, odnosno, “o lepome u prirodi i umetnosti” ili kao opšta teorija umetničkog stvaranja i doživljavanja, e. nema do danas definicije koja bi bila logički jasna i iscrpna, pregledna i opšte prihvatljiva. Razlozi toj racionalnoj “neodredljivosti) estetike ne leže samo u dubokoj heterogenosti materije u kojoj se “estetsko” pronalazi ili stvara (vizuelni - statički i pokretni - oblici i izrazi u likovnim umetnostima, baletu, filmu; tonalni u muzici, jezični u literaturi), nego i u protejskoj polivalentnosti same estetske “vrednosti”.

Iako je ta svojevrsna vrednost sadržana u elementima objektivne, materijalne stvarnosti, ona nužno pretpostavlja i mnogostruku angažovanost subjektivnih (psihičkih) aktivnosti, koje se odvijaju u širokom rasponu od perceptivnih sinteza preko asocijativnih evokacija, logoidnih (“intuitivnih”) proziranja, tipizacija i shematizacija nošenih i prepletenih čitavom skalom emocionalnih uzbuđenja i previranja, do potsvesnih rezonancija, u kojima progovaraju najdublji i najiskonskiji ljudski instinkti. Nema razloga sumnjati da je čovek neke zametke estetskog odnošenja prema kvalitetima svoje okoline (emocionalno reagovanje na određene boje, oblike, zvukove, ritam) poneo još iz svoje animalne prošlosti kao intimne korespondencije između svojih osnovnih bioloških funkcija i senzitivnih karakteristika onih bića i predmeta na koje su te funkcije bile upućene. U svakom slučaju pojava estetskog razabiranja i ocenjivanja pripada prvim počecima civilizacije i ide uporedo s pojavom umetnosti, tj. s nastojanjima čoveka da načIni sebi svojstven, u duhu svojih izražajno-oblikovnih naklonosti i u okviru svojih tehničkih mogućnosti fiksira prolazne utiske, neposredno primljene iz svoje okoline ili odražene i preobražene na ekranu imaginacije. Iako izazvana senzornim poticajima iz okoline, umetnička ostvarenja nikada - pa ni onda ka su to htela da budu - nisu bila puko “odražavanje” objektivnih čulnih podataka, prosto “snimanje” prirodnih objekata i procesa.

I u najdrevnijim civilizacijama karakteristična je za čoveka umetnička težnja da prvenstveno izrazi emocionalni “indeks” na utiscima, svoj stav prema predmetu, svoju angažovanost individualnog ili socijalnog značenja. Da bi taj emotivni “quid” otelotvorio u određenoj čulnoj materiji, umetnik se služi svojevrsnim stvaralačkim postupcima oblikovnog “prevođenja”: intenzifikacije, redukcije, analize, shematizacije, preoblikovanja (stilizacije), eidetzacije, simbolizacije itd. Umetnička ostvarenja imaju redovno kompleksan karakter; u njima se gotovo nikada estetska vrednost ne ostvaruje sama za sebe i radi sebe, nego je redovito organski srasla sa drugim, mimoestetskim vrednostima i značenjima. Tako na pr. estetske karakteristike nose - kao neki vrednosni “plus”, “vrednost nad vrednošću” - bezbrojni objekti i oblici prvenstveno namenjeni praktičnoj upotrebi, magičnim svrahama, religioznom kultu, isticanju ličnosti i njenog društvenog položaja, simbolizaciji plemenske ili nacionalne pripadnosti, evokaciji prošlosti itd.

Na intimnu straslost estetskog s drugim modalitetima oblikovanja upozorava i činjenica da se u mnogim jezicima reč “lepo” upotrebljava u sinonimnom promiskuitetu za dobro, etički valjano, uredno, ispravno, povoljno, korisno, praktički vredno. U grč. jeziku (u sokratovsko-platonovskom krugu) javlja se izraz kalokagatia kalokagathia, kojim se nastoji svesti u nerazlučivo pojmovno jedinstvo područje estetskih i etičkih vrednosti. Činjenica da estetska vrednst često ima epifenomenalni karakter, odnosno da je redovno i intimno organski srasla s vrednostima drugog smisla i značenja, imala je važno značenje za razvoj estetske teorije, jer su se za karakteristike estetskog (“lepoga”) često uzimale različIte (mimoestetske) karakteristike nekog kompleksnog objekta kojem je estetsko bilo samo jedan vid. Time se nije samo teorijski zamućivala samosvojna priroda estetskog, nego se i otvorila široka mogućnost da se karakteristika estetskog (“lepog”) pripiše i onim oblicima, aspektima i elementima kojima je ona u suštini strana, na pr. nesenzornim, logičkim. “duhovnim” strukturama, odnosno “redu”. “skladu”, “jasnoći”. koji vladaju u tvorevinama intelektualne aktivnosti; intencionalno-reprezentativnoj sadržini ili tendenciji umetničkog dela itd.

ETERNALNA ARHITEKTURA - Naziv za večnu, večitu, neprolaznu, trajnu arhitekturu. Eternalnu arhitekturu pronalazimo medju egipatskim piramidama, grčkim hramovima, rimskim koloseumima, gotičkim katedralama, pa sve do danas. Nasuprot eternalnoj arhitekturi, nalazi se efemerna arhitektura, koja je prolazna, razgradiva, promenljiva, vremenski nepostojana.

EUKLIDOVSKI PROSTOR - Teorija prostora zasnovana na Euklidovoj geometriji, koja definiše prostor kao beskrajan i homogen i tretira ga kao jednu od osnovnih dimenzija svemira. E.p. predstavlja ideju mehaničke kombinacije jedinica nekog prostora.

EURITMIJA (gr. eu, ruJmoz ritam) - Pravilno i lepo držanje u kretanju, ravnomernost, skladnost (napr. u plesanju, muzici, pesništvu itd.); u arhitekturi, pravilna i lepa srazmernost među delovima jedne celine uopšte; med. pravilnost krvotoka ili bila.

EVOKACIJA, URBANISTIČKA (lat. evocare dozvati, evocatio dozivanje) - Naziv za potsećanje ili oživljavanje uspomene na jednu urbanu sredinu, jedan grad ili njegov urbani detalj. Urbanističke evokacije mogu da poteknu iz jezika, oblika (forme), položaja ili neke funkcije. Ukoliko je e. potekla na pr. iz jezika, tada se radi o toponomastici, koja nam pruža mnogobrojne različite podatke u vezu sa jednom urbanom strukturom, ali i druge antropološke podatke. Ne samo da nas obaveštava o nekadašnjim zanatima, o društvenim odnosima, nego nam veoma živo prikazuje i sve ono što dublje karakteriše bivše stanovnike te gradske celine.

EVOLUCIONIZAM U ARHITEKTURI - Predstavlja shvatanje i proučavanje arhitekture preko njenih faza razvoja, promena, razdoblja, promena društvenih odnosa i njihovoh uticaja na razvoj arhitekture. Evolucionizam u arhitekturi proučava njebu istoriju i istorijski kontekt društva, da bi iz njega izvukao zaključke vezane za evolutivne , razvojne promene arhitektonske misli i načina shvatanja i predstavljanja arhitekture. Evolucionisti predstavljaju arhitekturu preko njenih evolutivnih promena, poput živog organizma koji se razvija i menja u saglasju sa promenama istorijskih, društvenih, tehničkih i drugih uslova.

EVROPSKE ZAJEDNIČKE MERE - Nekada je Francuska, naročito Pariz, bila središte naučnog istraživanja. Razumljivo je da je čitava evropska nauka XVIII veka radi lakšeg upoređivanja, upotrebljavala francuski sistem mera, kojemu jebila jedinica francuska stopa. Tako je već pre francuske revolucije postojalo jedinstvo mera, bar u naučnom svetu.

Aktivnost Francuske u to vreme dokazuje činjenica da je baš u Parizu, gde je takoreći bila domovina naučnog sistema mera, počela još pre francuske revolucije, a kasnije je i provedena, zamena starih mera stope i palca sa metričkim sistemom.

EXPENDABLE ARCHITECTURE, POTROŠNA ARHITEKTURA - Stav da je arhitektonski objekat potrošno dobro, sa svojim ograničenim vekom trajanja, koje se, nakon perioda upotrebe uklanja, odnosno, uništava. Ovakvo shvatanje prisutno je naročito u stambenoj arhitekturi SAD, gde se stambene kuće grade od efemernih materijala (drvo, gips ploče) i nakon odredjenog perioda upotrebe (na pr. 20 godina) uklanjaju.

FAKTURA (srednjovek. lat. factura izrada) - U likovnim umetnostima izrada, način na koji je neko delo izrađeno; zbir tehničkih pojedinosti, koje su kao celina karakteristične za metodu i postupak pojedinog umetnika. U slikarstvu se f. očituje u vođenju četkice, nanošenju slojeva boje i opštem metierskom izražavanju, u vajarstvu u načinu određivanja pojedinog materijala (glina, kamen, drvo). U arh. f. predstavlja karakterističan izraz spoljašnje površine nekog građ. materijala ili jednog arh. objekta. Takođe, predstavlja i način obrade površine nekog materijal ili arhitektonskog elementa fasade ili enterijera (zid, stub, pilester, tavanica, nadvratnik i dr.). Fakturom se ispoljavaju strukturalna svojstva materijala, njihova postojanost, čvrstina, prefinjenost, toplina i taktilnost.

FALŠ ARHITEKTURA - Falš je sve ono što izgleda, a što nije, kao što je falš arhitektura preudo-luk, lažna atika, lažna vrata ili lažni front (fasada).

FANCY ARHITEKTURA - Naziv za dopadljivu, pomodarsku arhitekturu, koja je namenjena da bude ugodna za oko, privlačna na prvi pogled, glamurozna, sjajna, često besprekornog stilskog izgleda.

FARSA, ARHITEKTONSKA - Arhitektonska šala, lakrdija, svesno i namerno izrugivanje ili izvrtanje stilskih karakteristika da bi se postigao odredjen efekat na posmatrača. Arhitektonska farsa je često prisutna u arhitekturi postmodernista.

FASADA (franc. facade lice zgrade, po ital. facciata, od lat. fascies izgled, engl. fasada, nem. Fassade) - Frontalni, čeoni izgled zgrade, arhitektonski naglašen. Glavna vidna strana neke građevine, prema kojoj je uobličena cela građevina. Fasada po pravilu sadrži glavni ulaz u građevinu, a kod crkvene arhitekture, orijentisana je uvek prema istoj strani, za određenu versku kongregaciju. Po pravilu predstavlja odraz unutrašnjeg prostora (na pr. kod roman. bazilika, got. katedrala, renesansnih palata i baroknih dvoraca). Međutim, fasada ne mora uvek da odražava unutrašnjost nekog objekta. Čest je slučaj da je fasada izvedena prema određenim principima (simetrija, kompozicija) različitim od onih koji su primenjeni u unutrašnjosti objekta (crkva Sv. Petar u Rimu).

Obrada fasade ne mora da odgovara obradi u enterijeru. Fasada je često značajnija i atraktivnija od obrade enterijera (Siena, Orvieto). Takođe, sama fasada ne mora dimenzijama da odgovara volumenu građevine; često je f. veća od građevine iza nje (S. Michele, Lucca), a ređe manja (S. Andrea, Mantova). Na fasadi crkve često se nalaze zvonici, kule, jedna ili dve. (v. Fasada sa kulom, Fasada sa dve kule). U crkvenoj ali i profanoj gradnji, fasada sadrži osnovne kompozicione elemente: portalni deo, fasadni deo sa prozorima, niz stubova ili pilastera, arkade, erker, slobodno stepenište, zabat ili vidnu krovnu površinu. Ukrašavanje fasada može da bude putem plemenitih materijala, kao na primer kamenog materijala u obliku: inkrustracija, plemenitog maltera, sgraffito, štuko, itd. ili putem bojenja: fresko slikarstvo.

FASADNI SEGMENT - Naziv za element ili segment jedne fasade koji je moguće izdvojiti iz površine fasade kao zaseban konstruktivan, stilski ili karakteran element fasade. Postoje sledeći tipovi fasadnih elemenata: segment fasade, modularni fasadni element, kompozicija fasadnih elemenata, ritam na fasadi.

FASHION U ARHITEKTURI (eng. fashion moda) 1. Pojam se uglavnom odnosi na pokrete, ređe stilove u arhitekturi koji, nakon svog često iznenadnog nastanka, postanu delimičan ili opšti trend u arh. F.a. se najčešće odnosi na enterijer, ređe na arh. građevine. Moda u arh. se pojavljuje putem izrazite upotrebe novih stiliskih elemenata, materijala, boja, oblika. Često je predmet prikazivanja modnih i drugih arh. časopisa. 2. Takođe, ponekad se pojam nepravilno koristi da bi se označila arhitektura u službi mode (odevanja), u smislu kulisa i sl.

FAZA GRADNJE (nem. Bauabschnitt) - Određeni vremenski period za koje vreme se obavljaju određeni tehnološki zaokruženi radovi na nekoj građevini. gotovo svi građevinski radovi se obavljaju u tehnološkim celinama, odnosno, fazama gradnje. Međutim, na f.g. mogu da utiču i meteorološki uslovi: dolazak zime, kišnog perioda i sl. Ovo je veoma značajno za radove na otvorenom. F.g. bile su poznate još u srednjovek. arh., naročito u doba gotike, kad je izgradnja katedrala, vršena po fazama, trajala i po nekoliko vekova. U ovom slučaju, na f.g. je uticao nedostatak tehnologije i mehanizacije, jer su svi radovi izvođeni ručno, kao i nedostatak finansijskih sredstava.

FAZA RADA - Skup radnih operacija i procesa na izradi jednog objekta, pri kome se ne menjaradna snaga ni po broju ni po kvalifikacijama, niti materijal i alat. Obično se operacije i procesi ponavljaju ciklički.

FENESTRACIJA (lat. fenestra, fenestratio, ital. finestra, franc.fenetre) - Pojam se u arhitekturi koristi da bi označio postojanje odredjenog niza, reda ili kompozicije prozora na fasadi jedne gradjevine. Fenestracija predstavlja postavku ili raspored prozora na fasadi; ona može da bude: simetrična, asimetrična, centralna, bočna, lateralna, kombinovana, dvostruka, višestruka, bazilikalna, horizontalna, nadvratna, višespratna i dr.

FENESTRACIJA, KOMPONOVANJE (engl. fenestration) - Postavljanje, komponovanje i disponiranje prozora na nekoj građevini.

FENG SHUI - Antička kineska nauka – umetnost harmoničnog postavljanja objekata ili umetnost harmoničnih zakonitosti koje su prisutne u specifičnim okruženjima. Feng shui je nastao u ranoj ruralnoj Kini, gde su životi stanovnika zavisili od plodnosti zemljišta, koje je zavisilo od obilja osunčanosti i vode. Kako je narod počeo da bliže posmatra i proučava uzorke prirodne okoline u kojoj živi, shvatio je da idealna harmonija između neba, zemlje i samog čoveka zavisi od od povoljnog postavljanja njegove farme, kuće ili pašnjaka. Zato, kineski narod je koristio feng-shui – koji je uključivao balansiranje Yin i Yang energija – da predodredi gde i kako treba da postavi svoje zgrade i kako da formira pejsaž u kojem živi. Tako, feng shui je korišćen da unapredi prirodu – a ne da je poremeti.

FIGURA (l. figura):

  1. lik, oblik; pojava, prilika; crtež, slika; stas, rast; kip; lik (u šahu i na novcu); slika na kartama za igranje, karta sa slikom;
  2. mat. slika, crtež (geometrijski).
  3. slik. čovek (za razliku od slike »mrtve prirode« ili »bezumnih stvorova«);
  4. poet. predstava slike stvorena rečima, slikovit izraz, izraz u slici;
  5. muz. niz tonova koji brzo dolaze jedan za drugim i međusobno povezanih, tonova koji kao ukras opisuju glavni ton, tonski ukras;
  6. fil. oblik posrednog zaključivanja (silogizma);
  7. hor. pokreti i slike koje izvode plesači.

FIGURATIVNA ARHITEKTURA (engl. Figurative architecture) - Termin koji je očigledno skovao Paolo Portoghesi u periodu kasnih 1970-tih da opiše arhitektonsko projektovanje 1970-tih, koje je bilo pod uticajem Graves-a, Rossi-ja i drugih, kod kojeg su načinjeni pokušaji da se ponovo uspostavi nejasno značenje tipova pronadjenih u tradicionalnoj arhitekturi, kao na primer, zidova, stubova, vratničkih otvora, pedimenata i dr., nakon njihovog odbacivanja tokom perioda modernog pokreta. Figurativna arhitektura se smatra za deo post modernizma.

FIGURATIVNO, SLIKOVITO (nem. figuriert) - 1. Građevinski element koji je ukrašen figurativnom plastikom. 2. Zidni pojas ili deo koji je ukrašen kamenim elementima u formi geometrijskih ornamenata.

FIGURATIVNOST (figurativan; lat. figura lik) - Oznaka za lik. delo, u kojem je prikazan motiv iz sveta viđene stvarnosti. Naziv i pojam nefigurativnost, nefigurativan (franc. nonfiguratif) obuhvata sve vrste apstraktnog likovnog izražaja. U upotrebi su nazivi figuralnost, nefiguralnost (v. Apstraktna umetnost).

FIZIOGNOMIČNOST - Fiziognomičnost arh. dela predstavlja težnju za prostornim izrazom. Pored prirodno - funkcionalističkog pravca pojavilo se u shvatanju funkcionalizma među funkcionalistima tokom razmene misli i pitanje fiziognomičnosti kao rukovodeće načelo za izdelavanje oblika. F. kao ukupnost svih karakterističnih crta arhitektonskog stvaranja postaje odraz unutrašnjih pojava stvari. Ako je za ispunjenje zadatka merilo vrednost nekog tipski izdelanog oblika, onda su činioci nematerijalne, duhovne vrste merodavni za ovu ili onu vrstu stvaranja, to jest za izazivanje ovog ili onog vida f. U prvom slučaju čovek je pri stvaralačkom oblikovanju subjekt a u drugom predstavlja objekt. Navodi se i to da savršena dela nastaju onda kada se oba principa udruže kao plod odsudnog stvaralačkog procesa odnosno momenta, i kada su oni podjednako prisutni i delatni kod ostvarenja istog objekta. Fiziognomičnost je postignut likovni izraz samog dela.

FIZIOMETRIJA, ARHITEKTONSKA - V. Modul. Naziv za izučavanje metoda merenja u arhitekturi na osnovu čovekovih osnovnih mera i proporcija i primenu ovih mera na arhitektonsko projektovanje.

FLACHBAU (nem. prizemna gradnja) - Nemački pojam za oblik stambene gradnje - individualne kuće sa pojedinačnim vrtovima.

FLANKIRATI - Pojam se koristi u arhitekturi da bi opisao uokviravanje, opkoljavanje ili zaklanjanje jednog objekta ili dela objekta drugim objektima ili delovima objekta. Zid “flankiran kulama” je zid na čijim krajnjim stranama se nalaze kule.

FLEKSIBILAN PROSTOR (engl. flexible space) - Naziv za arh. prostor, najčešće je to unutrašnji prostor, koji može da menja svoj oblik upotrebom pomičnih pregrada, panela, zidova ili promenom polozaja unutrašnjeg mobilijara, u zavisnosti od funkcije koju obavlja.

FLEKSIBILNOST U STAMBENOJ GRADNJI - U stambenoj arhitekturi postoje tri tipa fleksibilnosti: prividna (relativna), nadogradna (apsolutna) i povećana (obogaćena relativna) fleksibilna. Prividna fleksibilnost je ograničena fizičkim prostorom stana, odnosno, šire, kuće, pa može biti unutrašnja (unutar granica stana) i spoljašnja (obuhvata prostore izvan osnovnog stana). Spoljašnja je u nivou ili po visini (dve stambene etaže). Bitna je karakteristika prividne (relativne) fleksibinosti da pretpostavlja neizmenjenu primarnu strukturu zgrade (konstruktivni sistem, instalacijske vertikale i fasade).

Nadogradna (apsolutna) fleksibilnost pretpostavlja uz svojstvo prividne fleksibilnosti i izmenljivost primarne strukture. Može se nadogradjivati i razgradjivati, te zahteva tehnologiju sklapanja umesto tradicionalnog građenja. Povećana prividna (relativna) fleksibilnost po karakteristikama je slična prividnoj, uz vrlo ograničene mogućnosti dogradnje ili razgradnje osnovne strukture.

Za sve oblike izmenljivosti (fleksibilnosti) u stambenoj arhitekturi zajedničko je odvajanje primarne od sekundarne strukture (pregrade, ugradjeni ormari, sanitarije, kuhinjski elementi itd.). Što je izdvojenost primarne strukture prema sekundarnoj naglašenija, to su mogućnosti prilagodjavanja različitim potrebama korisnika veće. Osnovni princip svih oblika fleksibilnosti u stambenoj arhitekturi sastoji se u nedefinisanju raspodele ukupnog prostora stana, tj. omogućavanju korisniku da taj prostor raspodeli prema potrebama.

Nezavisnost sekundarne strukture (paketna ugradnja) od primarne osigurava nezavisnost i celovitiji razvoj proizvodnje i tehnološkog napretka sekundarne strukture, a korisniku omogućuje da opremanje stambenog prostora bolje prilagodi materijalnim mogućnostima i strukturnim promenama u porodici.

FLOWING SPACE, TEKUĆI PROSTOR (engl.) - U arhitektonskom projektovanju, pojam “flowing space” – tekućeg prostora, naznačava karakteristiku projektovanog prostora da bude povezan sa spoljašnjim okolnim prostorom i unutrašnjim susednim prostorijama. Pojam “flowing space” pojavljuje se prvi put u arhitekturi Frank Lloyd Wrighta, pre svega na njegovim stambenim vilama. Kuće projektovane po principima “tekućeg prostora” karakteriše nedostatak vrata, pregrada ili barijera. Prostori se medjusobno prepliću, ulivaju jedan u drugi, kao “da teku”. Uvodjenje principa “tekućeg prostora” u arhitekturu uspostavilo je nov odnos prema projektovanju. Fiksne zidove su zamenile pomične pregrade, vrata su zamenili otvori, sobe više nisu izolovane i izdvojene, već su u sastavu celokupnog tkiva objekta.

Prema nekim teoretičarima, izvori principa “tekućeg prostora” nalaze se u tradicionalnoj japanskoj kući, a preneli su ih i prvi put upotrebili protagonisti moderne arhitekture, kao na pr, Wright, Le Corbusier, M. v.d. Rohe i drugi. Danas je ovaj princip opšte prihvaćen i opšte raširen, a primenjuje se isto tako i u sferi urbanizma.

FORMA (l. forma) - Oblik (supr. sadržina); kroj; vid; lik, izgled, spoljašnja strana; kalup, uzor, obrazac, mustra, model; uređenje, način, propis; tip. složene strane tabaka stegnute u gvozdeni okvir; biti (nalaziti se) u formi biti spreman za što, biti oran; sub utrakve forma (l. sub utraque forma) teol. pod oba vida, tj. pod vidom hleba i vina (pričest).

FORMA I DIZAJN U ARHITEKTURI (engl. form and design) - Pojam se odnosi na sklop međuzavisnosti arh. dizajna i formalnih karakteristika budućih arh. objekata, odnosno na međuuticaje koji se javljaju između forme i dizajna u arh. Pojam se često vezuje za arhitekturu Louisa Kahna, koji istraživao međusobni odnos ove dve karakteristike, zasnivajući na njemu svoju arhitekturu.

FORMA I SADRŽAJ U ARHITEKTURI (engl. form and content) - Pojam koji se u arhitekturi koristi da bi bio naglašen sklop odnosa između oblika jednog prostora injegove funkcije, odnosno unutrašnjeg sadržaja. U smislu forme i sadržaja, jedan objekt može da ima ekstremne karakteristike: često je to forma koja je stilski predodređena, sa prethodno postavljenim karakteristikama oblika građevine ili je to arh. objekat koji je nastao na osnovama funkcionalnih i ostalih upotrebnih karakteristika, koje su kasnije odredile njegovu formu. U prvom slučaju, može da se radi o formalizmu u arhitekturi, dok je u drugom slučaj prisutan funkcionalizam. Međutim, najčešće se radi o veoma komplikovanom sklopu odnosa forme i sadržaja koji prilikom projektovanja određuju buduće karakteristike objekta, tako da se najčešće ne radi ni o formalističkom niti o funkcionalističkom pristupu u projektovanju.

Prema Robertu Venturiju, arhitektura je forma i sadržina, apstraktna i konkretna, - i njeno značenje potiče struktura, tekstura i materijal. Ovi oscilirajući odnosi, složeni i protivrečni, su izvor dvosmislenosti i napetosti koje su svojstvene mediju arhitekture.

FORMA SLEDI FIJASKO (engl. Form Follows Fiasco) - Načelo koje je proisteklo iz principa moderne arhitekture Forma sledi funkciju, Sullivana, predstavljeno je u istoimenoj kritici Petera Blakea koju je objavio u svojoj knjizi 1960. godina, posvetivši je trojstvu moderne arhitekture: Le Corbusieru, Miesu van der Roheu i Franku Lloydu Wrightu. Sama knjiga stekla je poverenje na osnovu činjenice da je Blake bio jedan od propagatora staroga kreda. Prvi mit koji Blake analizira je mit funkcije, smatrajući da dogmatska primena funkcionalnog principa nije imala dobar ishod, odnosno, da raspolaganje prostorima programiranim za određene funkcije ne poboljšava opšte uslove života tih prostora. Sa jedne strane Blake osporava da forma moderne arh. uistinu sledi funkciju, nezavisno od dobrih namera projektanata; s druge strane konstatuje rtelativnu autonomiju i postojanost arh. vrednosti u odnosu na korišćenje prostora. Blakeovi zaključci su sadržani u “istorijskim” konstatacijama.

FORMA SLEDI FUNKCIJU (engl. Form Follows Function) - Naziv za princip moderne arhitekture koji se pripisuje Sullivanu i koji se posvuda smatra prvom zapovesti katehizisa Moderne. Prema ovom principu, funkcija jednog arhitektonskog objekta je ta koja utiče i određuje njegovu arhitektonsku formu. Forma je drugostepena, prilagodljiva i njen oblik samo odrazava funkcionalnu neophodnost objekta. Ovo načelo ili princip bilo je osnova funkcionalizma u modernoj arhitekturi, istovremeno predstavljajući kritiku formalizma oblika arhitektonskih objekata.

FORMALISTIČKA ANALIZA PROSTORA - Naziv za analizu jednog prostora sa aspekta proučavanja njegovih oblika, odnosno, formi, kao prostornih pojavnih karakteristika. O f.a.p. piše Hans Jantzen 1938.g.: “Formalistička analiza prostora, koja ispituje prostor, sadržan u nekom arhitektonskom umetničkom delu, kao posebna stilska forma, mora biti dopunjena razmatranjem predstavljenog prostora kao dimenzije značenja, otelovljenog u okviru tog umetničkog dela.”

FORMALIZAM (l. forma) - 1. preterano polaganje na spoljašnju stranu (formu), pretpostavljanje oblika sadržini i suštini; 2. fil. pravac koji polaže samo na formu, a zanemaruje sadržnu i suštinu stvari; 3. preteranost u čuvanju ustaljenih stvari, bukvalno shvatanje zakonskih propisa i nevođenja računa o njihovom cilju i njihovoj suštini.

FORMALIZAM U ARHITEKTURI (lat. formalis koji se odnosi na formu) - Davanje apsolutne i isključive važnosti spoljnjem obliku; negiranje značenja sadržaja i idejnosti, na pr. kod larpurlartizma (l’art pour l;’art). “Neobuzdana sklonost ka formi odvodi u čudesne nepoznate nerede” (Charles Baudelaire u eseju “Poganska škola”. U umetnosti, smer i način koji koji polaze vaznost samo na oblik. Nasuprot funkcionalizmu, arh. princip, ponekad stil koji arhitektonskoj formi daje prvenstvo u odnosu na sadržaj, odnosno, funkciju objekta. Formalizam predstavlja šturu oblikovštinu po svaku cenu, privid onog što predstavlja, suprotnost pojmu originalnosti u umetničkom stvaralaštvu. Susreće se u eklektičkoj arh., u modernističkoj arh., a u apstraktnijem smislu predstavlja traženje apsolutne arhitektonike bez ikakve unapred određene namene.

Formalizam može biti oznaka svih vidova eklekticizma kao proizvoljno odabranih, konvencionalno podržavanih ili izmišljenih oblika bez određene stvaralačke svrhe; kao takav predstavlja plod subjektivnog opredeljenja, raspoloženja i namere projektanta, dajući prednost obliku - formi - nad sadržajem. U svakom slučaju, f. označuje arhitektonsko delanje suprotnog značaja od funkcionalne opravdanosti i korisnosti dela, koja se, za razliku od formalizma, jasno rukovodi svrsishodnosti svakog projektantskog postupka. Za formaliste građevina je objekt rznih zadnjih namera, a manje subjekt..

Formalizam je bio značajna karakteristika gotovo svih arh. stilova tokom istorije arh., ali je uvek imao izvore ili uzore u funkcionalnim zahtevima ili karakteristikama. F. pronalazimo u ant. grč. arh., unutar aarhitektonskih redova, u rim. arh., gde je doziveo vrhunac svog razvoja. U periodu sred. v., forma arh. objekta je umnogome zavisila od konstruktivnih znanja graditelja i konstruktivnih karakteristika materijala koji je korišćen. U doba renesanse, forma arh. objekata, kao i planovi čitavih gradova, izvođeni su iz estetsko geometrijskih, a ne funkcionalnih zahteva. F.svoj novi procvat dozivljava u periodu baroka, u kojem arh. forma predstavlja rezultat dekorativnih zahteva, a gotovo celi arh. objekti predstavljaju formalističke tvorevine, poput arh. kulisa. U modernoj arh., f. je prisutan u delima mnogih arhitekata, a periodi f. smatraju se za “krizne periode” u razvoju moderne arh. O f. mozemo govoriti u arh. Frank Lloyd Wrighta (Grady Gammage Memorial Auditorium, Tempe, Arizona, 1959-66., Guggenheim Museum, New York 1943-59., Marin County Civic Center, San Rafael, 1959-64.), Waltera Gropiusa (Bagdadski Univerzitet, 1958., Bagdadska Mošeja), Eero Saarinena i dr. Klasicistički formalizam u modernoj arh. predstavlja upotrebu klasicističkih formi da bi se stvorila moderna arhitektura, kao na pr. kod Philipa Johsona (Lincoln Cultural Center, New York City). F. je naročito prisutan u post modernoj arhitekturi, u radovima Aldo Rosija, Hansa Holleina, Christiana de Portzamparca i dr.

Svoju neobuzdanu primenu f. ima u dugotrajnom eklekticizmu, svoj vrhunac u dekorativizmu. Ima ga i danas tamo gde eklekticizam postoji još uvek u raznim svojim vidovima. Relativno najuzvišeniji vid f. je plod iskrene ali iz osnova pogrešne zelje za reprezentacijom, za takozvanom umetnošću, pri čemu se osim motiva arhitekturalne i sitnoornamentalne plastike služi, u većoj ili manjej meri, saradnjom slikara i vajara.

Zamenjivanje unapred osmišljenog oblika nefunkcionalnim imitacijama determinističkog procesa imalo je kao rezultat ne samo zbrku i ironiju, već pre svega formalizam, koji je utoliko pokorniji što je nepriznat. Oni urbanisti i arhitekti koji opovrgavaju formalizam u arh. su često kruti i proizvoljni kada dođe do oblikovanja vlastitih projekata. Urbanisti-projektanti, pošto su se naučili da antiformalistički poštuju arhitektonsku profesiju i da kritikuju “fizičke nastrojenosti” urbanizma, često su uhvaćeni u ovu dilemu. Kada se jednom isplanira “proces planiranja” i kad se odrede “smernice razvoja”. projekti se ispunjavaju hipotetičnim zgradama, koje pokazuju “moguće puteve razvoja”, koristeći moderne oblike onog arhitektonskog predvodnika koji se dopada mladom stručnjaku, bez obzira da li je formalni jezik ovog predvodnika relevantniji za dati problem od nekog drugog formalnog jezika.

Zamenjivanje predstavljanja izražavanjem, kroz prezir prema simbolizmu i ukrašavanju, dovelo je do arhitekture u kojoj je izraz postao ekspresionizam. Možda zahvaljujući siromašnim značenjima koja se mogu dobiti iz apstraktnih oblika i neukrašenih funkcionalnih elemenata, karakteristični oblici kasne moderne arh. se često prenaglašavaju. Suprotno tome, oni se često previše povlače u svojoj neposrednoj okolini. Louis Kahn je jednom prilikom preterivanje nazvao arhitektovim oruđem za stvaranje ornamenta. Međutim, preuveliđčavanje značaja konstrukcije i programa, postalo je zamena za ornament.

FORMALIZAM, NAČELO FORMALIZMA - U arhitekturi, stav, načelo ili u nekim slučajevima, pokret kod kojeg je osnovna misao postavljanje arhitektonske forme u prvi plan, ispred sadržaja, konstrukcije ili funkcije objekta. Arhitekta – formalista smatra oblik, ukras, ornament ili kompoziciju arhitektonskih oblika za primarnu i najvažniju karakteristiku objekta. Za formaliste, sadržaj i funkcija objekta bitni su samo ukoliko prate formu, oblik objekta. Za njih je oblik opredeljujuće načelo objekta. Sadržaj mora da prti oblik zgrade i da mu se prilagođava.

Formalizam u arhitekturi je nastao iz potrebe utvrdjivanja odredjenih arhitektonskih pravila gradnje, pre svega u pogledu konstrukcije. Pravila konstrukcije u antičkoj Grčkoj dovela su do strogo formalistički shvaćenih oblika građevine. Iz konstruktivnih razloga, stvoreni su formalistički kanoni, stilski redovi: dorski, jonski i korintski. Ovakav stepen shvatanja i obrade forme nastavljen je vekovima kasnije. Primenjivana je forma stuba i arhitrava, luka, svoda, kupole i sl. i ovoj konstruktivnoj formi je bila podredjena funkcija, odnosno, sadržaj objekta. Gotičke katedrale su pratile formalan karakter konstrukcije stubova i prelomljenih lukova, kontrafora i trafora. Vrhunac formalizma u arhitekturi svakako je bio period baroka, koji je formu, poput ornamenta, doveo do savršenstva. Krajem XIXv. I početkom XXv., razvoj konstruktivnoh sistema dostiže vrhunac, pa shodno tome dolazi do spontanog odbacivanja klasičnih konstruktivnih formi. Nove gradjevine više nisu opterećene konstruktivnim ograničenjima arhitrava, luka ili svoda i po prvi put je bilo moguće potpuno odvojiti problem funkcije i sadržaja od problema konstruktivne forme. Danas se u arhitektonskoj teoriji na formalizam gleda kao na nedostatak arhitektonskog dobrog ukusa i stila. Savremene građevine sadržaj stavljaju u prvi plan, dok je forma samo sredstvo za njegovu realizaciju i dobro funkcionisanje.

FORMAT (lat. formatus: oblikovan) - Veličina, dimenzija slike, štampane knjige, papira, fotografije i sl. Postoje utvrđeni formati (norme) slika, a na kraju i knjiga (in plano, in folio, in 4 (stepena) in 8 (stepena), 12, 16). Najobičniji su formati fotografije 6x9, 13x18, 18x24cm.

FORMAT, ARHITEKTONSKI - Veličina i proporcije komada papira ili drugog dvodimenzionalnog medija na kome umetnik ili arhitekta radi.

FORME, ARHITEKTONSKE, TIPOVI - Postoje sledeći karakteristični tipovi arhitektonskih formi: otvorene forme, zatvorene forme, geometrijske forme, nepravilne forme, prirodne forme, sažete forme, sublimikrajuće forme, široke forme, razudjene forme, nadgradjene forme, prilagodjene forme i dr.

F-PLAN - V. Plan, Plan – tipovi plana. Naziv za plan jedne građevine koji je izradjen u obliku latinskog slova F, sa centralnim jezgrom i dva kraća trakta koja su postavljena upravo na jezgro.

FRAGMENT (lat. fragmentum, frangere razbiti) - Sačuvani ostatak ili ulomak arhitektonskog, slikarskog ili skulptorskog, keramičkog, tekstilnog, književnog i dr. dela. Odlomak, ulomak, element ili deo jednog arh. objekta ili nekog njegovog dela, koji je vidljiv ili neposredno dostupan. Fragment srećemo u oblasti arheologije ili istorije arhitekture, kod arh. objekata koji su uništeni, ali koji su sačuvani u fragmentima, na osnovu kojih je moguće izvršiti njihovu rekonstrukciju. F. pronalazimo na podovima rimskih palata u vidu fragmenata mozaika. Takođe, susrećemo fragmentarne ostatke zidne plastike ili ornamentike ant. spomenika.

FRONTALNI (nl. frontalis) - 1. anat. čeoni, koji se tiče čela ili mu pripada (napr. arterija, kost, režanj i dr.); 2. arh. koji se tiče prednje strane ili joj pripada; 3. voj. slica, spreda, s fronta, u frontu; frontalna vatra vatra spreda; frontalni marš kretanje (čete, voda) u razvijenom stroju; frontalni napad napad slica, spreda.

FRONTALNI PRISTUPI - Ulazni elementi jednog arh. objekta koji se nalaze na njegovoj frontalnoj strani, obično u središtu njegove čeone fasade. U urbanizmu grada, f.p. predstavljaju pozicije gradskih vratnica (kapija) sa čeone strane, odnosno u frontalnoj osi jednog grada prema putu koji vodi u grad. U ant. rim. urban., f.p. su postavljeni na mestima prodora decumanusa kroz gradski zid, sa južne strane.

FUKINSEI (jap.) - Predstavlja koncept koji je karakteristika zen dizajna, koji predstavlja koncept asimetrije. Japansku naklonost ka asimetriji nije lako objasniti. Ona može da potiče od porekla rase iz azijskih šuma, gde su prirodne forme izgradile osećaj za organskom lepotom, ili od fundamentalnog zen verovanja o posmatranju individualnih stvari kao savršenih same po sebi, bez potrebe za simetrijom. Kod zen dizajna, shodno konceptu fukinsei, asimetrija se koristi da kreira vitalnu silu u kojoj su suprotnosti postavljene izmedju “levog” i “desnog” i, često, izmedju volumena i forme. U tipičnom japanskom dizajnu vrta ili jedne kuće, oko se ne zaustavlja niti na jednoj dominantnoj tački dizajna, ali se konstantno vraća gledajući efekat celine.

FUNDAMENTALIZAM U ARHITEKTURI (engl. fundamentalism) Odnos prema osnovnim karakteristikama arhitekture koji se pretače u arh. formu. F. zadire u arhetipske forme, bazirajući na njima stil svog izraza. Najčešće se kao glavni protagonista fundamentalizma u arhitekturi predstavlja lik i delo Louisa Kahna i drugih predstavnika metafizičke škole arhitekture. V. Metafizička škola arhitekture.

FUNKCIJA:

  1. U običnom životu, funkcija je izvestan vid misaone delatnosti, bilo koje vrste u cilju uspešnog ispunjavanja nekog unapred jasno postavljenog zadatka. Ona je tu data a priori. Funkcija građevina je da obezbedi najoptimalnije odvijanje života i rada u njima u skladu sa njihovom namenom. Svi vidovi f. u arh., međutim, nisu dati a priori. U toku proučavanja građevinskog programa i u toku rešavanja arhitektonskih problema, oni se tek pronalaze i uočavaju. Tako sagledane f. postaju aktivna snaga i vid ove ili one stvaralačke pobude, značajne za donošenje odluka i za uspešno sređivanje prostora.
  2. Veličine u matematici - funkcije označuju relaciju konstantnih i promenljivih odnosa i vrednosti zavisnih jedni od drugih i utvrđenih odgovarajućim jednačinama. Njihov količinski odnos se menja po izvesnoj međusobnoj zavisnosti; maksimum vrednosti je onaj stepen jednačine - apsolutna mera - koji arhitektu u odnosu promenljivih i konstantnih vrednosti najviše interesuje i za kojim on teži kao glavnim ciljem kod rešavanja pojedinih svojih zadataka.
  3. Funkcija donosi rešenje postavljenog zadatka optimalnim zadovoljavanjem uslova i faktora radi besprekornog odvijanja određenog životnog procesa vezanog za zgradu. Svrhovitost je, bez sumnje, neophodan podstrek i za izdelavanje oblika. Ona daje formama izvesnu osobenost s mogućnošću njihove postojane tipizacije.
  4. U arhitektonskom smislu, svrha ili namera prostora, jedne građevine, dela neke građevine, elementa ili detalja, za koje je projektom predviđeno da ih obavlja. Arhitektonski objekti su funkcionalni ako upotpunosti vrše namenu zbog koje su napravljeni. Ukoliko je oblik ili izgled arhitektonskog objekta takav da, zbog estetskih, konstruktivnih i drugih razloga nije moguće vršenje njegove pretpostavljene i predviđene funkcije, onda često kažemo da je taj objekat nefunkcionalan, ili formalistički projektovan. Često je projektovana forma stavljena iznad funkcije, pa se radi o formalističkom objektu. Neki arhitektonski objekat ili prostor može da ima dve, pa i više funkcija. Tada je to multifunkcionalan (višenamenski) prostor ili objekt.

Funkcija jednog arhitektonskog objekta odgovara njegovoj svrsi, odnosno, nameri. Jedan arh. objekat je “funkcionalan” ukoliko zadovoljava svrhu radi koje je podignut. Svrhe objekata mogu da budu različite; stanovanje, rad (ekonomske), kulturne, rekreativne, zdravstvene, saovraćajne i dr. Funkcije objekata su odgovarajuće čovekovim zahtevam i potrebama, rastu zajedno sa razvojem tehnologije i nauke uopšte i menjaju se, često veoma brzo. Pojedini arhitektonski bjekti sadrže izražene tehnološke karakteristike pomoću kojih zadovoljavaju veoma složene komplekse funkcija.

Tokom istorije i razvoja arhitektonskih oblika, prikrivanje unutrašnjih funkcija spoljnim oblicima je bila uobičajena pojava u pred-modernoj arhitekturi. Tako na primer, renesansna palata je imala jednoličan poredak prozora kojim su maskirane sobe sasvim različitih namena. Na ranim modernim objektima sa oduševljenjem su korišćeni fabričKi oblici i detalji za poslovne objekte, stambene kuće, pozorišta, itd. U pretpostavci poslemoderne arhitekture implicitno je bila sadržana činjenica da “pošteno” izražavanje unutrašnjih funkcija na fasadi ne označava i vrlinu ili višu “moralnu” vrednost objekta. To je bila jedna moralna preokupacija modernizma koja bi trebalo da bude manje vazna od vizuelnog odnosa spoljašnjosti objekata i njegovog arhitektonskog okruzenja.

FUNKCIONALIZAM (lat. functio obavljanje, vršenje, engl. functionalism, ital. razionalismo) - Arhitektonski kredo, stav arhitekte ili dizajnera koji smatraju da je njihova primarna obaveza da vide da građevina ili objekat koje su isprojektovali ili dizajnirali funkcioniše dobro. Sve što funkcionalisti žele da postignu na objektu emocionalno ili estetski, ne sme da utiče na prikladnost objekta ili građevine da ispuni svoju svrhu.

Takođe, funkcionalizam je pojedinačno mišljenje u nastojanjima pojedinih arhitekata i zahtev izvesnih građevinskih programa vezanih neodvojivo za tehnološke procese proizvodnje. Kao pravac, f. predstavlja osobeno etičko, organizaciono a time i ekonomsko shvatanje arh. sa posebnim naglaskom krajnje svrhovitosti zgrade u svim njenim vidovima i izrazima. Sve stilski obrađene arhitekture - od piramida do versajskog parka, bile su subjektivno ili objektivno funkcionalne. Škola u istoricističkom stilu je škola, banka je banka, stambeni objekt zgrada za stanovanje. Samo sredstva eklektičkog građevinarstva imaju ograničene mogućnosti. Svojim logičkim postupcima, da bi što bolje ispunila svoj zadatak, tehnička arh. krči svoj put funkcionalnom shvatanju arh. problema.

Funkcionalizam je stvaralački pravac i metod rada kojim se celokupnost pojedinih funkcija stapa u jednu smišljenu celovitu funkcionalnost. Predstavlja zajedničko merilo svrhovitosti i zakonitosti kompozicije u odnosu na arh. celinu kao stvaralački prostorni organizam. Za razliku od kubizma, koji je svoj domet imao manje više samo u aritmetičkoj harmoniji plastičnih tela, tj. u osnovnoj arhitektonici, f. većć izvodi logičan organski unutrašnji sklop arhitektonske celine i svih njenih delova. F. je merilo učinka postignutog i u pogledu ekonomičnosti projekta, gradnje, korisnosti, logičnosti, estetičnosti i drugih preimućstava konačne zgrade.

“Forma prati funkciju” je ustaljena fraza moderne arhitekture, koja potiče od L. Sullivana. Godina 1920-tih, ona je izgledala poput daleke i strane ideje, hladne i zabranjujuće; danas, mada široko prihvaćena, ova fraza nastavlja da potseća na modernu arh. postavljenu nasuprot tradicionalnoj, što je više od slogana. Forma je, svakako, pratila funkciju još od perioda stanovnika paleolitskih pećina do neolitskih pećinskih stanovnika; pratila je funkciju u rimskim utvrđenjima i akvaduktima, srednjovekovnim dvorcima, skladištima i halama iz XVIII veka, pa sve do gigantskih poslovnih zgrada metropola XX veka. Kritičari f. ponekad sugerišu da funkcionalizam prestaje tamo gde arh. počinje. Ovo je nepravedno, kako za funkcionalizam, tako i za arhitekturu. Istorijat i razvoj misli o funkcionalizmu možemo da pratimo otkako je moderan čovek počeo da razmišlja u duhu vremena o suštini arh. ne samo kao o zanatu, već i kao odrazu svoga doba.

Pod uticajem tehničke arhitekture, f. se razvija na dva toka, na tlu Amerike i u Evropi, ali iz zajedničkog izvora - racionalizma. “Umetnost poznaje samo jednog gospodara: potrebu i izopačuje se kada sluša ćud umetnika”, piše G. Semper u svojim spisima. Već pre Sempera, romantičar i klasičar K.F. Schinkel, u svom pismu upućenom 1834.g. bavarskom prestolonasledniku, navodi svoj odgovor na pitanje šta je ideal arhitekture: “Ideal u arhitekturi može samo onda biti ispunjen u potpunosti ako jedna građevin kako u celini tako i u svim svojim delovima i sa duhovnog i sa fizičkog stanovišta odgovara sasvim svojoj svrsi.” Uprkos mnogo cenjenoj rečenici L. Sullivana da oblik sleduje funkciji, treba imati u vidu da je on najpre zastpao stav za bezornamentalnu arh. a zatim za ornament. Arhitekt Labroust daje 1830.g., znatno pre Sullivana ovakvu definiciju: :Arhitektonska forma mora biti podređena funkciji!”, a Otto Wagner piše o suštini i sadržaju najnovije arh.: “Krajnje tačno poimanje i ispunjavanje svrhe (do najmanjeg detalja)”, što je u stvari funkcionalistički princip. Osnovne pretpostavke svog nauka, Wagner je, međutim, u praktičnom delanju ostvarivao samo relativno, ne odbacujući ulogu ornamenta izvedenog u duhu secesije. Adolf Loos kao osnovnu postavku svojih misli navodi između ostalog: “Tek kada se građevinska statika bude podudarala sa ekonomičnošću prostora, moći će se govoriti o moderno - štedljivom arh. delu”. Funkcionaliustičku komponentu svoje arh. Poelzig je označio kao prolaznu rečima: “Sve što je tehničko a time i svaka tehnička forma prolazna je; čovek ih sam bezobzirno razara čim prestanu da služe svojoj svrsi. Umetnička forma je večna i bez štete nju nije mogućem uništiti”, a Marcel Breuer tvrdi: “Stambenu mašinu nisu mogli nikako da sagrade prvi funkcionalisti pošto su bili stvaraoci-umetnici.” Richards: “Funkcionalizmom se označuje jedna vrsta zidanja koja dopušta samo one konstrukcije i forme koje rešavaju fizičke zahteve na najekonomičniji način.”

Najindividualniji stav protiv funkcionalističkog principa ima Mies van der Rohe: “Sullivanovu formulu treba preinačiti; prostor treba oblikovati tako da bude praktičan i ekonomičan a funkcija će se prilagoditi njemu”. Najzad, posle više godina uspešnog rada, Niemeyer izjavljuje: “Moja istraživanja u toku mnogih studija odnosiće se na uprošćenje plastične forme i pružiće tačan odgovor na funkcionalne i konstruktivne probleme.”

FUNKCIONALIZAM STANOVANJA - Funkcionalizam je nastao pod uticajem internacionalnog iskustva i ograničenja uslovljenih konstrukcijskim sistemima, te je njegova odredjenost zbog toga i bila u gotovo svm elementima nepromenljiva i zbog toga izvan životna.

Funkcionalističke šeme stana temelje se na čvrstoj racionalnoj kategorizaciji pojedinačnih funkcija stana i njihovih medjusobnih veza. Takva kategorizacija eventulano pogoduje potrebi trenutka, a nedovoljno je prilagodljiva izmenjenim potrebama. Napori arhitekata da unutrašnjim rasporedom prostorija opravdaju načelnu pogrešku stvorili su kod projektanata postupno uverenje da su u stanju formirati navike života. To uverenje imalo je i pozitivnih posledica: praksa potvrdjuje da su se pod uticajem struke razvile i izmenile mnoge navike stanovanja, naročito kad se arhitektonski organizovala navika koja je već bila društveno uslovljena. Ti se rezultati, medjutim, ponegde pogrešno poistovećuju s pravom da se nametne projektantski vrednosti sistem. Funkcionalistički pogled na organizciju osnove stana menjao se u toku vremena i mišljenja su se razlikovala, a ponegde i suprostavljala.

Tako je, npr., u razbodlju izmedju dva svetska rata bio najizrazitiji stav da svaki prostor u stanu mora biti određen svojom upotrebom, ali je istovremeno postojalo i izraženo htenje za tzv. elastičnom kućom. Mies van der Rohe, jedan od najistaknutijih predstavnika funkcionalzma, ostao je veran tom shvatanju do kraja, počevši od naselja Wiessenhof (1927) pa do stambenih tornjeva na Lake Shoreu (1951), zalažući se ne samo u stambenim nego i u drugim gradjevinama za neutralno, višestruko iskorišćavanje prostora. Slično je i u Le Corbusierovu Dominu, koji je zasnovan na fleksibilnosti unutrašnje organizacije zgrade. Domino se trebalo graditi od standardnih komponenata koje, sastavljene, dopuštaju veoma različito grupisanje jedinica, dakle široku izmenljivost. Današnji razvoj elektronike, pomagala, robota i aparata temeljito menja funkciju pojedinih stambenih prostorija.

FUNKCIONALIZAM, POREKLO - V. Formalizam. Nasuprot formalizmu, stav ili pokret u arhitekturi čiji je kredo prvenstvo funkcije arhitektonskog objekta nad njegovom formom. Savremeni arhitektonski objekti oslobodjeni su bilo kakvih konstruktivnih ograničenja, pa prema tome, njihova forma ne zavisi od zahteva konstrukcije objekta.

Funkcionalizam je nastao i razvio se uporedo sa nastankom pokreta modernizma u arhitekturi i kubizma u likovnim umetnostima. Osnovna forma u funkcionalističkoj arhitekturi je kubus, osnove objekata su pravougaone, jasne i jednostavne. Osnovni cilj dobro projektovanog arhitektonskog objekta je postizanje njegove dobre funkcionalnosti. Funkcionalnost arhitektonskog objekta može da bude: funkcionalnost u upotrebi prostora, saobraćajna funkcionalnost, konstruktivna funkcionalnost, ergonomska funkcionalnost, funkcionalnost u upotrebi dobrih izolacionih materijala, funkcionalnost u insolaciji i provetravanju objekata i dr. Posebno je značajna funkcionalnost objekta u odnosu na njegovu namenu, tip i karakter. Tako, na primer, poslovni objekat mora da zadovolji odredjene standarde u pogledu funkcije, koji su različiti od funkcionalnih standarda koji se primenjuju za objekte stambene arhitekture.

Pobornici funkcionalizma u arhitekturi ujedno su arhitektonski racionalisti i njihov cilj je, nasuprot formalistima, ostvrenje dobrog sadržaja i funkcije objekta, bez obzira na formu. Prema njima, jedan objekat koji zadovoljava visoke funkcionalističke zahteve, biće istovremeno visoko kvalitetan u formalnom smislu. Najjednostavnije forme, poput kubusa su, prema njima, likovno – oblikovno najkvalitetnije i najprihvatljivije. Predstavnici funkcionalizma su ujedno i najznačajniji predstavnici modernog pokreta u arhitekturi: Le Corbusier, Mies van der Rrohe, Gropius, Meier i drugi.

FUNKCIONALIZAM, RAZVOJ - Pojam funkcije, funkcionalnog i funkcionalizma u arh. potrebno je posmatrati iz dva osnovna aspekta - šireg i uzeg. U širem smislu, pod pojmom funkcionalnog obuhvaćen je osnovni logički odnos između stepena razvoja materijalne kulture i stepena razvoja društvene svesti s jedne strane, te odgovarajuće konkretizacije arh. prostornih i oblikovnih rešenja nastalih pod datim uslovima s druge strane. U užem smislu, pod pojmom funkcionalizma obuhvaćena je ortodoksna metoda arh. kreiranja, kod koje je prostorno, konstruktivno i oblikovno rešenje direktan i isključiv rezultat odraza konkretnih zahteva koje organizacija života i rada u datom objektu jednoznačno postavlja, što konačno kulminira u krilatici Le Corbusiera, da je kuća “mašina za stanovanje”. U onim istorijskim epohama, kad je arh. zaista nošena jakom i iskrenom društvenom potrebom u materijalnom i psihološkom smislu i kad ona upotpunosti vrši svoju funkciju (kad je dakle u najdubljem smislu funkcionalna), nastajale su velike stilske faze arh. (egipatska, ant. grčka, got., reesansna, moderna). Nasuprot tome, kad ta društvena potreba nije u arh. dovoljno jasno izražena, kad arh. ne izrasta iz stvarnih potreba kao odraz društvene svesti, ona ulazi u fazu dekadencije, ugrozena samovoljom pojedinca ili akademskim šablonom (klasicizam, neogotika, secesija).

U doba kolektivnog spontanog građenja, funkcionalizam je jedini uslov koji građevinska delatnost nastoji zadovoljiti. Preistorijske sojenice ili savremene nastambe domorodaca na drveću zadovoljavaju najosnovniju funkciju zaštite od nepogoda i neprijatelja. U razdobljima svesno koncipirane izgradnje, u momentu kad građevina izražava idejni profil određenog kolektiva, pojam funkcionalizma nužno dobija simbolički smisao. Arh. se u svojim najboljnim ostvarenjima uzdiže na taj način do simbola svoje funkcije (egipatska piramida ili barokni franc. dvorac svojim dimenzijama ili formom podjednako nadilaze stvarne potrebe za koje su građeni). U XIX veku, dolaskom na vlast građanske klase koja u naletu težnje za afirmacijom poseže za ustaljenim oblicima prošlosti, arh. traži rešenja u oponašanju rezultata ranijih razdoblja. To se odražava u primeni istorijskih stilova i eklekticizma XIXv.; u to doba reprezentativna arh. nije bila funkcionalna, jer je prestala da bude stvarni izraz društva u kome je nastala. Nasuprot tome, kod izgradnje utilitarnih objekata, koji u to doba rešavaju praktične zadatke, nastaju dela koja su stvarni izraz novih društvenih potreba. Kristalna palata u Londonu (1850-51), Eiffelov toranj i Mašinska hala u Parizu (1889), Dvorana veka u Bresslauu (1913) ili hangar u Orlyju, kraj Pariza (1916), u primeni novih materija (gvožđe, čelik, armirani beton, staklo), u načinu gradnje i izražanoj jasnoći konstrukcije vesnici su novog vremena industrijskog razvoja u kome su pojmovi brzina, ekonomičnost, praktičnost i funkcija, sastavni deo mišljenja i novi kriterijumi u vrednovanju arh. dela. Iz svega toga proizlazi zahtev da građevina bude iznad svega svrsishodna, odnosno, funkcionalna, na temelju čegaq njeni oblici poprimaju smisao nove savremene lepote (“funkcionalno je samo po sebi lepo”). Ovako shvatanje f. kao samostalnog estetskog kvaliteta, veoma je bitno za shvatanje ovog pojma, što je naročito potencirano u drugoj i trećoj deceniji XX veka.

Prvi put se zahtevi za f. javljaju u užem smislu kod ameručkog arhitekte L. Sullivana, koji piše “arhitektura treba da bude organska, a organsko je ono što nastaje po zakonu funkcija - forma. Pod pritiskom funkcije nastaje forma”. U Evropi su u tom smislu presudnu ulogu odigrali Deutscher Werkbund (osnovan 1907) te arhitekte A. i G. Perret i P. Behrens (koji je u Hali turbina AEGa 1909.g. stvorio prvi savremeno oblikovani fabrički objekat). Ovu ideju dalje razvija W. Gropius (fabrika Fagus, 1911, paviljon fabrike Deutz, na izlozni Werkbunda 1914). Sledeća etapa u razvoju f., kako u teoriji tako i u praksi, obeležava eksperimantalna škola Bauhaus, svojim prihvatanjem ind. standarda i sistema upotrebe montaznih elemenata.

Konačnu sintezu i teorijsku formulaciju f. dao je Le Corbusier, koji je, preuzevši neke estetske i konstrukcijske principe ind. građenja, revolucionarno zahvatio u probleme savremene stambene arh. Osnovne njegova misao je da zgrada za stanovanje mora odgovarati potrebama i navikama čoveka ind. vremena. Polazerći od shvatanja arh. prvenstveno kao socjalnog faktora, dakle od potrebe da se omogući što većem broju ljudi potreban smeštaj, Le Corbusier nužno zahvata i problem urbanizma, tj. način organizacije života u gradu, a s druge strane u proces same gradnje sa stanovišta ekonomičnosti (prefabrikacija, serijska produkcija, tipski standardi itd.). Na taj je način on pojmu f. dao smisao svrsishodne organizacije životnog prostora i tehnološkog procesa gradnje. Međutim, f.a. oblikuje odrteđeni tip slobodnog konstruktivnog skeleta (domino), i slobodnih razdeljenih membrana, te inventar oblika i karakterističnih rešenja, koji su prihvatani od mnogobrojnih Corbusierovih sledbenika. Sam Corbusier u oblikovanju svojih objekata vremenom modifikuje stroge funkcionalističke principe, priklonivši se odr. strukturalnom ekspresionizmu (stambeni blok u Marseilleu, 1952), koji postaje lirski intoniran (Ronchamp, 1955). Sam Corbusier piše: “Gde počinje arhitektura? Ona počinje tamo gde mašina prestaje.” Nakon toga unutar f. a. do izražaja dolaze, s jedne strane tendencije prema slobodnom, prenapetom siboličkom f. (P.L. Nervi, B. Lubetkin, O. Niemeyer), s druge strane prema strogom funkcionalističkom formalizmu, koji se nekim elementima f.a., kao što su rešeytkasti paravani i brisoleji, služi na izrazito dekorativan način.

FUNKCIONALNA ARHITEKTURA, PRAVAC - Pravac u arhitekturi koji stoji na principu funkcionalne građevine. Osnovno je pri tom, da se dosledno sprovodi načelo: da svaki deo građevine dobro služi svojoj svrsi i da se funkcionalnost pojedinih delova mora jasno odražavati kako u unutrašnjem rasporedu, tako i u spoljašnjem oblikovanju. Novi pravac teži da do maksimuma iskoristi sve mogućnosti novih materijala i konstrukcija, napuštajući pri tome ranije oblike izražavanja. Izbegava takođe romantiku u arhitekturi i iznad svega ističe svrhu i racionalnost. U oblikovanju odbacuje nepotrebna dodavanja, ali ni konstrukcija kao bitna podloga ne sme da bude sama sebi cilj, već kao sredstvo novog oblikovanja u vezi strukture i svojstava građevinskih materijala. Želja za ulepšavanjem elemenata ne sme narušavati načelo funkcionalnosti (v. Konstruktivizam).

FUNKCIONALNA JEDINICA - Naziv za osnovnu jedinicu jednog arh. prostora kojoj je dodeljena određena funkcija. U makro pogledu, za f.j. jednog grada možemo smatrati jednu ulicu ili blok. U Makro pogledu, f.j. jednog stambenog objekta predstavlja jedan stan ili apartman, dok je f.j. jednog stana soba, na pr. spavaća soba.

FUNKCIONALNA LOKACIJA - Osnovne funkcije grada su: rad, stanovanje, rekreacija i saobraćaj. Funkcionalni pristupi takođe obuhvataju problem formiranja prostorne strukture grada pod uticajem faktora lokacije. Najveća je zainteresovanost za problematiku lokacije industrije i stanovanja u gradu, zatim je sve aktuelniji uticaj saobraćaja na rekonstrukciju prostornih struktura, dok se lokacija rekreativnih funkcija ili smatra strogo uslovljenom ili “privremeno zanemarujućom”.

Lokacija industrije pre svega zavisi od karaktera gradskih aktivnosti, funkcije grada, zatim od modela gradskog razvoja i od načina iskorišćavanja gradskog zemljišta. Grad može da bude orijentisan na aktivnosti koje imaju pretežno eksterni značaj (eksterna ekonomija, izvozna privreda, tercijarni grad) ili od aktivnosti koje su usmerene ka gradu i njegovim stanovnicima (uslužne aktivnosti, sporedna ekonomija). U zavisi od aktivizacione orijentacije grada, zavisi, s jedne strane, model gradskog razvoja, a s druge strane, način eksploatacije zemljišta.

Funkcionalna lokacija je veoma angažovana rezidencijalnom lokacijom. Rezidencijalna lokacija obuhvata izbor lokacije za stambeno naselje i izbor sopstvene lokacije stanovanja. Oba izbora podležu uticaju tri grupe faktora:

  1. Ekonomska grupa faktora obuhvata cenu zemljišta, stambeni trošak i transportni trošak.
  2. Ekološka grupa faktora obuhvata obeležja prirodne sredine lokacije (klima, visina, vetar, insolacija), obeležja stvorene ambijentalne sredine, karakteristike “jedinice susedstva”, naime stambene zajednice.
  3. Socijalna grupa faktora obuhvata prostornu stambenu segregaciju ili homogenizaciju, mogućnost izbora i izbor na osnovu preferencije javne sigurnosti, blizine obrazovnih, kulturnih, servisnih institucija.

Sledeća značajna funkcija grada je saobraćaj. Opšta je tendencija porasta suprotnosti između brzog intergradskog i sporog intergradskog saobraćaja. Potrebe saobraćaja za prostorom rastu izvanredno brzo. Prostor koji je namenjen saobraćaju obuhvata ulice, prostore za parkiranje, za održavanje i prodaju motornih vozila, železničke prostore, aerodrome, pristaništa i dr.

FUNKCIONALNA MREŽA - Prema Lewis Mumfordu, svka urbana struktura poseduje nevidljivu funkcionalnu mrežu koja omogućuje da ta struktura ispravno funkcioniše. F.m. čine različite funkcionalne forme: industrijske, kulturne, urbane, koje se pojavljuju na različitim mestima kao odgovor na savremene potrebe. F.m. predstavljaju mreze: infrastrukture, komunikacioni sistemi, upravni sistemi i dr.

FUNKCIONALNA REŠENJA - Naziv za projektantska rešenja jednog objekta koja daju sve elemente za neometano odvijanje neke funkcije, pa čak i poboljšavaju funkciju objekta.

FUNKCIONALNA TRADICIJA (engl. functional tradition) - Termin koji je uveo J.M. Richards a koji se prvenstveno odnosio na model izgradnje poput odomaćene forme industrijskih objekata. Kasnije je pojam obuhvatio projektovanje i realizaciju velikih programa masovnog stanovanja, putem izgradnje koja je često bila prefabrikovanog karaktera.

FUNKCIONALNI SEPARATIZAM - Naziv za izdvajanje zasebnih funkcionalnih struktura iz jedinstvenog korpusa objekta. Predstavlja završnu fazu funkcionalizma u arhitekturi, u kojoj se pojedine, pa i najmanje funkcije medjusobno izdvajaju i dobijaju zaseban prostor. Funkcionalan separaratizam predstavlja programsko i funkcionalno raščlanjenje arhitektonskog objekta do i najsitnijeg funkcionalnog detalja.

FUNKCIONALNI SISTEMI - Naziv za sisteme u urbanističkom planiranjeu jednog grada ili grada uopšte koji predstavljaju izdvojene tehnološke celine i važni su za normalno obavljanje svih gradskih funkcija. F.s. predstavljaju: sistem za napajanje električnom energijom, sistem za napajanje pijaćom vodom, sistem grejanja, sistem kanalizacije i evakuacije smeća, saobraćajni sistemi (kolski, kolski mirujući saobraćaj, brze saobraćajnice, saobraćajnice za snabdevanje, parkinzi, metro i dr), sistem za grejanje i snabdevanje toplom vodom, gasovod, železnica, ptt telekomunikacioni sistem, tv sistem, sistem mobilne telefonije idr.

FUNKCIONALNI TRAKT, TIPOLOGIJA - Postoje sledeći tipovi funkcionalnog trakta: monotrakt, dvotrakt, trotrakt, trakt sa koridorom postavljenim na sredini, trakt sa koridorom postavljenim sa strane, radijalan trakt, trakt u obliku šah polja, tepih sistem.

FUNKCIONALNO JEZGRO - U modernoj arh. naziv za jezgro jedne zgrade, najčešće administrativne zgrade izgrađene u vidu oblakodera. F.j. nalazi se u središtu osnove objekta i sadrži masivne zidove za ukrućenje, stemenište i liftovsko jezgro, kao i pomoćne prostorije. F.j. takođe sadrži instalacione duktove sa svim neophodnim i potrebnim instalacijama zgrade.

FUNKCIONALNO ODVAJANJE - Predstavlja izdvajanje dve ili više različitih funkcija jednog arh. objekta ili urbanističkog plana. F.o. je prisutno na svim nivoima arh.: počev od f.o. unutar enterijera, jedne stambene jedinice, nekoliko jedinica, unutar složenog arh. objekta, pa sve do nivoa jedne gradske zone ili celog grada. F.o. je neophodno da bi se izbegli negativni uticaji određenih funkcija: saobraćaj, bučnost, zagađenost sredine, povećana cirkulacija i dr. Unutar jednog stana, f.o. se vrši na nivou odvajanja noćnog i dnevnog dela, ili kuhinje od dnevnog boravka. U javnoj zgradi, odvaja se bučni hol od prostora sa glavnim funkcijama, javni od internih prostora i dr. Unutar gradske strukture, vrši se međusobno odvajanje zona: stambenih, poslovnih, trgovačkih, saobraćajnih, parkovskih i dr.

FUNKCIONALNOST - Predstavlja postignut maksimum vrednosti svih funkcijinih faktora; rezultat je duhovne aktivnosti pokrenute u svrhu rešavanja jednog zadatka, jedne sagledane pojave. Savršena funkcionalnost je težnja savremenog neimara na putu postizanja besprekornih savremenih arh. ostvarenja.

Funkcinalnost je svrha u užem smislu reči. Ona se odnosi na unutarnju organizaciju prostora, raspored i odnos elemenata u skladu sa tehnologijom procesa kojem objekat sluzi. Funkcionalnost je prvi element upotrebne vrednosti jednog prostora, ona omogućava svrhu. Funkcionalnost je ta koja predodređuje osnovni koncept jednog arhitektonskog objekta i uobličava primarne elemente sklopa, strukture i oblika, parcijalno i integralno shvaćenog. Na taj način, konstrukcija kao sredstvo ostvarenja strukture prostora ima poseban vid funkcije u konstrukciji dela arhitekture.

Mnogi teoretičari i majstori arh. isticali su značaj i ulogu funkcionalnosti kao faktorasvrhe i lepote u isto vreme. Tako, na primer, svoj funkcionalizam Guarino Guarini izrazava mišlju “da materijal ne ulepšava građevinu toliko koliko dobar raspored”. Sa svoje strane, Pol Souriau dajenešto drugačiju formilaciju međusobnih zavisnosti funkcionalnosti i lepote: “Svaka stvar je savršena u svom rodu kad odgovara svom cilju. Ne može biti sukoba između lepog i korisnog. Predmet ima svoju lepotu čim je njegov oblik očit izraz njegove funkcije. ”Kao što možemo uočiti, to je još jedna varijanta, nova parafraza, postavke Louisa Sullivana da “funkcija i sredina predodređuju formu”.

Zasluga novog funkcionalizma moderne arh. nije u njegovoj idejnoj i teorijskoj potki, već u živoj praksi koja je preobrazila svet arhitekture uvođenjem funkcionalnosti na glavna vrata novih prostora. Nesumnjivo jen da je u tom smislu vrhunsku ulogu, praktičku i simboličku u isto vreme, odigrao Bauhaus, Posle njega je savremeni “funkcionalizam” izgradio čitav jedan sistem obrazaca i normi i, vremenom, postao sam sebi dovoljan, klasičan i dogmatičan, a time i objektivno kočnica daljeg razvitka arhitektonske misli.

U sličnoj situaciji se našao i konstruktivizam kada je iz avangardne mladosti zadovoljno zašao u epohu sopstvenog akademizma, gubeći osećaj za nove tokove savremenog kretanja sveta. Miesov konstruktivizam, koji polazi od negacije primata funkcionalnosti u definisanju prostora i formi kao njihovog likovnog aspekta, potencirajući time dominantnu ulogu i značaj strukture, odnosi se i prema samom problemu oblika kao fenomenu “lepog po sebi”, moglo bi se reći gotovo ravnodušno. “Forma po sebi”, kaže Mies, “ne postoji, forma nije cilj našeg rada već samo njegov rezultat” Do kakvih je sve reperkusija dovela Miesova doktrina možemo se uveriti nekritičkom interpretacijom i multiplikacijom “strukturalne miesovske” arhitekture “fasadnih zavesa” širom sveta.

Značajnu jednačinu odnosa funkcije i forma, daje Louis Mumford: “U arhitekturi proizlazi forma iz funkcije i funkcija iz forme u jednom ritmičkom smenjivanju neophodnosti i slobode, konstrukcije i samoodlučnosti, predmeta.” Funkcija i forma grade dijalektičko jedinstvo. Prema Gropiusu “podudarnost tehničke i umetničke forme predstavlja najviše dostignuće. Ali samo prisustvo neke moćne volje može ova dva elementa da uskladi i ujedini.”

FUTURE ARCHITECTURE - Predstavlja arhitekturu vizionara koji imaju važnu implikaciju za budućnost. Ona uključuje inovatore čiji broj radova ide od nule pa sve do radova “prema potrebi”. Ovi arhitekti predstavljaju svoje ideje na crtežima, kolažima i hipotetičkim projektima koji nisu izvodljivi uz današnje poznavanje konstruktivnih metoda, ali čija će realizacija biti moguća u budućnosti.

Među predstavnicima future architecture nalaze se oni koji predstavljaju zemlju kao mrtvu planetu, uništenu od strane industrijalizacije i ekološke degradacije, ali, nasuprot njima su oni koji predstavljaju arhitekturu budućnosti kao tehnološko i ekološko čudo, koje vodi razvoju čovečanstva do neslućenih granica. Tako, američki arhitekta Jeffrey Miles u svom projektu “Ozone-maker” (1993) demonstrira visok nivo futurističkog poleta i, bez obzira da li je projekat uopšte moguće izvesti, koncentriše se na arhitekturu onakvu kakva će biti u trećem milenijum. On je ekološki predstavnik leonardovske zelene teorije koja treba da savlada sve probleme ekološkog zagadjenja. U svom “proizvodjaču ozona” on daje futuristički sjaj fantazija u vidu satelita koji popravljaju ozonski sloj putem zamene hlorofluorougljenika, čisteći atmosferu. Njegov drugi koncept u stilu science- fiction predstavlja Biotecture, po nekim karakteristikama zasnovan na konceptu Wright-ovog Broadacre City-ja, sa idealističkim rešenjem centričnog življenje na zemlji, poput vizije STERN-a urbanog centra kao biotopa.

Kombinujući ova dva primera, Miles objavljuje da urbani centri treba da budu produžetak integrisane strukture prirode. On sugeriše da, proučavanjem eko sistema i ponašanja biljaka i životinja, ljudski rod ima šansu da udje u produktivan period reverznog inženjerstva. Ova ideja predlaže grad kao proizvod totalne reciklaže i kao cevovodu nalik strukturu komponovanu od podzemnih habitata koji se pružaju po celoj zemlji.

Namera ovakvog projekta je da se očisti površina zemlje i razviju tehnologije koje če doneti punu dobrobit unutar podzemnog sveta.
U periodu 1983-95, Donna Goodman daje svoj predlog plutajućeg grada (“Floating City”), koji se zasniva na postavci da zemlje koje nemaju prostorne mogućnosti, poput Japana, moraju neodložno da se okrenu proučavanju podvodnih eko sistema. Goodmanova predlaže izgradnju ostrva koja plove na vodi postavljena na vazdušnim pontonima. Ostrva su stabilizovana kablovima i sidrima za dno okeana i predstavljaju mini gradove koji sadrže samoodržive tehničke i agrikulturne komponente koje se zasnivaju na energiji mora. Medju ekonomskim i ekološkim prednostima, kompleks uključuje sisteme za čišćenje dna okeana, za iskopavanje raznih minerala, uzgajanje akvakultura, sadnju na krovovima da bi se smanjila polucija i obezbedila osenčenost grada.

Komentari: 0

Vezane kategorije


TEKSTOVI /iz kategorije/


ISTAKNUTE FIRME /iz kategorije/


Anketa

Kojom vrstom toplotne izolacije je izolovan vaš stan/kuća?
Goran 10.07.2019.
Kada ce da se uradi put Sremska gazela u Do...
Dragana Tošić 27.06.2019.
Poštovani, molim Vas za kontakt firme u S...
Darko 13.05.2019.
Gondola? Zbogom Kalemegdanu u UNESCO kultur...
TikiCar 25.04.2019.
Spominje se povezivanje NBG sa Rakovicom, a...
veselnik 13.04.2019.
"Služba za urbanizam koja će okupiti 10 str...