 |
|
Hiršhornski mehur |
Današnje ustanove kulture traže načine da iskoriste i adaptiraju prostore, umesto da transformišu svoje okruženje!
Ukoliko je efekat Bilbao fenomen koga čini samo jedan projekat, onda to i nije toliko loša stvar. Nema sumnje u to da je Gugenhajm muzej Bilbao (Guggenheim Museum Bilbao) probudio nekada uspavani grad Bilbao u Španiji, privlačeći i dovodeći hiljade poklonika turizma. Muzej koji je izgrađen 1997. godine je istovremeno i arhitektonska ikona i kulturni instutut, o kome se govori kao o najvažnijoj zgradi kulture koja je izgrađena u poslednjih 15 godina, kao i o zgradi koja je omogućila stvaranje starhitekata (igra reči: eng. starchitects = star – zvezda, architect – arhitekta).
Ipak Gugenhajm (Guggenheim Museum Bilbao) je transformisao Bilbao u isto vreme i na bolje i na gore. U studiji iz 2003. godine „Globalni gradovi: Restrukturiranje i socialna polarizacija u evropskim gradovima“ (The Globalized City: Economic Restructuring and Social Polarization in European Cities), naučnici Frenk Moulert (Frank Moulaert), Arantksa Rodriges (Arantxa Rodriguez), i Erik Svingedov (Erik Swyngedouw), ispitivali su efekte Gugenhajm muzeja kao jedan od kritičnih primera u studiji.
Izveštaj (studija) je pokazao odnos između velikih socijalnih razvojnih projekata i njihovih socijalpolitičkih efekata koji nisu namerni, a koji uključuju elitizam, eksluzivitet i društvenu stratifikaciju, odnosno socialnu diferencijaciju.
Skorašnji projekti ukazuju na to da arhitekta Frenk Geri (Frank Gehry), nije recept za svaki grad kojim bi se privukao veliki broj turista a samim tim i prodao veliki broj ulaznica.
Korišćenje Bilbao efekta u slučaju grada Biloksija (Biloxi, Miss., USA), gde je izgrađen Muzej umetnosti Or-Okif (Ohr-O’Keefe Museum Of Art), instituciju posvećenu radu umetnika, keramiste Džordža Ora (George Ohr), poznatijim kao „Mad Potter of Biloxi“, je navelo arhitektu Gerija da projektuje i izgradi novi kompleks od pet zgrada. Projekat izgradnje muzeja na kraju je doveo do toga da je cena prešla granice planiranog, i one nisu mogle da budu kontrolisane.
Uragan Katarina (Hurricane Katrina) je oštetio muzej u toku gradnje, i to je izgledalo tako kao da je podsetio na nerazumne troškove osiguranja koji su izrazito visoki u zemljama meksičkog zaliva (Gulf Coast).
Zaštita galerije od veoma izražene vlažnosti dodatno je povećala cenu realizacije projekta muzeja. Jula 2011. godine, godinu dana nakon otvaranja same zgrade muzeja i sa još nezavršenim kampusom, Uprava muzeja je priznala da se suočava sa ozbiljnim finansijskim problemima.
Suočavajući se sa realnom ekonomijom, koju neki posmatrači nazivaju i Manjom depresijom (Lesser Depression), dovele su do toga da institucije kulture moraju da pažljivije pristupaju ambicioznim projektima.
Na osnovu ovih činilaca dolazimo do zaključka da je Bilbao efekat u stvari relikvija drugog, različitog sistema u kome je i društvo i ekonomija, a samim tim i arhitektura, funkcionisala na drugačije, određene načine.
Kada su kulturne institucije bile u mogućnosti da eksperimentišu sa različitim konceptima i progresivnim dizajnom, odgovarajućim promenjivim strategijama umetnosti, to je dovelo do razmišljanja o budućnosti i prilagođavanju novom vremenu. Novi dizajn koji prilagođava ili daje nove ideje na koje se sve nove, inovativne načine mogu koristiti postojeći kulturni objekti kombinujući ideje samih institucija kulture kao i lokalnih vlasti. Ukratko, udruživanje zarad bolje ideje i isplativosti ove dve komponente.
 |
|
Hiršhornski mehur |
Hiršhorn muzej (The Hirshhorn Museum and Sculpture Garden), koji je deo Smitsonijevog instituta (Smithsonian Institution) u Vašingtonu, jeste dobar primer na koji način se može projektovati, nadograditi i na koje sve inovativne načine se može iskoristiti novi prostor, poznat kao Hiršhornski mehur (Hirshhorn’s Bubble - Seasonal Inflatable Structure), za koji je i projektantska kompanija Diller Scofidio + Renfro i dobila nagradu za kulturne projekte. Ideja jeste da se taj novi prostor koristi u različite svrhe korisne za društvo.
Na ideju o ovakvom načinu korišćenja prostora muzeja došli su na osnovu studija koje ukazuju da se moderni muzeji ne obraćaju široj javnosti kroz svoje objekte, a samim tim i ogromne količine prostora sa kojima raspolažu ostaju neiskorišćene.
Erika Klark (Erica Clark), direktor programa partnerstva Hiršhorna kaže da se muzej nakon ove inovativne intervencije okrenuo ka gradu i učinio ga lepšim. Dodala je da je i glavni projektant Elizabeta Diler (Elizabeth Diller) rekla, a sa čime se svi oni slažu, da će taj novi prozor ka gradu udahnuti novi život i svež vazduh ka zgradi Nacionalne pošte (National Mail). Tako da će taj čitav deo dobiti jedan sasvim nov i drugačiji koncept koji može biti prilagođavan željama konzumenata.
Prostor koji obuhvata čitav projekat Mehura se prostire na 1.300 kvadratnih metara, i rađen je tako da se ukopi u betonski muzej u obliku krofne arhitekte Gordona Bunšafta (Gordon Bunshaft) iz 1974. godine. Čitav prostor koji obuhvata sam objekat zaštićen membranom kao i dvorišni deo će biti korišćen u konferencijske svrhe kao i za nove „Bubble“ posebne programe, na čijim izradama su radili u muzeju, i gde ih nazivaju novim kulturnim, sociološkim, političkim istražavanjem baziranim na think tank principima.
„Samo podizanje strukture će biti vrlo komplikovano i zahtevno“, kaže Klark, i povlači palarelu sa londonskom Serpentin galerijom (Serpentine Gallery) koja privlači ogroman broj posetilaca.
Sezonska naduvana struktura (The Seasonal Inflatable Structure) psihološki i figurativno proširuje misiju i svrhu samog muzeja u glavnom gradu. Prvi od tri programa ove sezone biće posvećen trodnevnoj konferenciji o kulturnoj diplomatiji koja će biti izvedena uz saradnju sa Savetom za spoljne odnose (Council on Foreign Relations).
Drugi program, nazvan „Otvoreni izvori“ (Open Sources) otkriva balon kao transparentan prostor i daje mu novu dimenziju u održivosti zajednice u kojoj postoji.
Klark naziva i opisuje prostor kao „anti-auditorijumski“, koji ne daje privilegovan položaj slušaocu u odnosu na oratora. Postoji dosta auditorijuma u Vašingtonu (Washington, DC), a ovde nikada neće biti strogog odnosa prema položaju sedenja.
Dok Vašington voli svoje javne, političke, objekte, San Antonio se ponosi svojim tradicionalnim prostorima. Kao primer uzimamo zgradu Opštinskog auditorijuma (Municipal Auditorium) iz 1926. godine, koja se nalazi trenutno pod rekonstrukcijom i koja će nakon završetka dobiti potpuno jedan novi način korišćenja koji ima više funkcija i koji se otvara ka gradu i samim tim onima koji će prostor i koristiti. „Sama kamena fasada budućeg Tobin centra za izvođačke umetnosti (Tobin Center for the Performing Arts) će biti očuvana, tako da će i dalje ostati orijentir u gradu, a biće i otvorena ka šetalištu“, kaže Mark Redington (Mark Reddington), partner u arhitektonskom birou LMN Architects, koji je i zadužen za realizaciju ovog projekta od velike važnosti za kulturni život grada. On, takođe, dodaje da će biti očuvano 70% postojeće fasade i pridodatih arkada.
 |
|
Tobin centar |
Tobin centar, čije je otvaranje predviđeno za 2014. godinu, a koji će ovom prostoru dati novu dimenziju, biće primer na koji način se može iskoristiti prostor korišćenjem i primenom novih tehnologija. Redington kaže da je istorijska kamena fasada veoma moćna i da nisu hteli da postavljaju tanak sloj fasade, objašnjavajući da renoviranje daje novo svetlo samoj monumentalnosti objekta.
Jedna od najlepših stvari za sam centar jeste njegov izlazak na šetaliste uz reku, što daje nov smisao kako samom objektu, tako i šetalištu, pa i uopšte konceptu unapređenja kvaliteta života u samom gradu.
Projektovan je i planirani studijski pozorišni prostor koji će imati pogled na samo šetalište, a sama reka i novi trg će dočekivati posetioce. Što se same scene tiče projektant je to zamislio modularno. To znači da će sam prostor biti moguće transformisati za različite namene korišćenja pritiskom na dugme. Ovakav koncept se već pokazao korisnim - Dee and Charles Wyly Theatre.
Vuli teatar, deo umetničkog centra u gradu Dalasu (AT&T Performing Arts Center, Wyly Theatre), može biti transformisan nebrojano puta, a u skladu sa svim potrebama koje iziskuje organizacija različitih kulturnih, socijalnih i političkih događaja. „Ideja o samotransformišućem pozorištu jeste nova ideja i predstavlja završetak i napuštanje hiljada godina gradnje statičnih pozorišta“, kaze Kevin Moriarti (Kevin Moriarty) koji je i direktor centra.
Teatar je izgrađen oko otvorenog dvorišnog prostora koji obuhvata 7.460 kvadratnih metara prostora koji zauzima ceo prvi sprat. Sve druge pogodnosti koje pruža teatar su smeštene na drugim, od devet nivoa koliko ih centar ima (prodavnice, administracija, itd.). Jednostavnim pritiskom na dugme moguće je prostoru dati potpuno različit izgled, što doprinosi bržem prilagođavanju scene koja krajnjem korisniku i daje kvalitet, dok onima koji program stvaraju smanjuje cenu koštanja, zajedno dovodeći sve aktere do boljeg kvaliteta.
Ovakve ideje u projektovanju pozorišnih prostora u Sjedinjenim Američkim Državama postoje 50 godina, i velika je verovatnoća da će one postati dominantne u budućnosti. Funkcionalnost prostora je važna koliko i sam izgled objekta. Kombinovanjem ova dva dolazimo do toga da je onaj koji koristi usluge, potrošač, uživalac, odlazi zadovoljan i ponovo se vraća. To samoj instituciji kulture i daje smisao.
