Arhitektura u Velikoj Britaniji je bila na udaru kritika na televiziji UK TV ove nedelje kada je novinar kanala 4 Tom Dikhof (Tom Dyckhoff) pitao Normana Fostera da objasni zašto su se inovativne ideje koje je primenio na projektu Willis Building (Ipsvič, 1975) izgubile posle trideset godina na projektu londonskog nebodera Gerkin. (tekst o ovom objektu možete pogledati - Foster: 30 St Mary Axe - Hearst Tower)
Ako slika govori više od hiljadu reči, izraz lica Lorda Fostera kada je ovo upitan ispred TV kamera mnogo govori (taj izraz možete pogledati na slici levo).
Ovo je bio savršeni preokret u dugoj sagi o bitci oko vlasništva autorskih prava za poznati londonski neboder, koji se vodio između Fostera čija, čija firma je projektovala zgradu, i člana tima Kena Šutlevorta (Ken Shuttleworth) koji je zamislio originalni koncept i nakon toga napusti firmu 2003. godine. Rasprava je ponovo zapaljena 2004. godine kada je neboder dobio prestižnu Stirling nagradu koja je najvažnija nagrada u Velikoj Britaniji za arhitekturu. (više o samoj nagradi možete pogledati ako ispratite linkove na kraju ovog teksta)
Skoro deceniju, obe strane su prisvajale priznanja, kada je odjednom kruna londonske arhitekture postala meta kritika zato što je projektovana neprimerna i nemaštovita sredina za rad. I te kritike su prvenstvenu upućivane Lordu Fosteru. Vidno uhvaćen nespreman, branio je projekat sa rečima "pa nije baš katastrofa..."
Kažu da je teško kada ste na vrhu, pogotovo kada ste izgradili imperiju tako uspečnu kao Foster + Partners, kritičara ima na svakoj strani i mnogi od njih su se obradovali kada su videli Fostera kritikovanog na nacionalnoj televiziji.
Pitanje je bilo ubistveno, ujedno vrlo važno u širem kontekstu projektovanja efektivnih radnih sredina ali i veoma nepravedno iz minimum dva razloga. Prvi razlog jeste pretpostavka da današnji arhitekti imaju vladavinu nad svojim projektima i komercijalno vučenim klijentima i drugi, da je Willis zgrada projektovana za jednog klijenta dok je Gerkin projektovan za više njih.
Willis Building
Napad Dikhofa bio je usmeren ka zapažanju da su arhitekte danas zainteresovane samo za projektovanje glamuroznih fasada i da pritom ignorišu kvalitetan radni prostor koji je projektovan unutar. Oba zapažanja su donekle tačna ali iz dobrih razloga; uloga novih poslovnih zgrada danas nije stvaranje kvalitenih i produktivnih radnih prostora, već su ciljevi maksimalno iskorišćenje spratne površine, odmerene konstrukcije radi smanjenja troškova a sve u cilju komercijalne isplativosti... stvaranje ikone samo povećava vrednost nekretnine. Činjenica. Unutrašnjost je na kraju predstavljena samo kroz kvadrate.
Zaprepašćenje Dikhofa je bilo evidentno kada je promumlao: "Ako velikani kao što je Norman Foster ne mogu da utiču na pravac razvoja arhitekture u ovom smislu, koje su nade da će neko drugo to moći?"
Koga je bolje da pitamo ako ne arhitektonsku firmu MAKE, bivšeg Fosterovog partnera Šutlevorta? Keti Gahremani (Katy Ghahremani) i Trejsi Vils (Tracey Wiles), partneri u MAKE odgovaraju: "Postoji rastuća svesnost unutar profesije u Velikoj Britaniji oko razvoja uloge radnih prostora u našem društvu; pomeranje sa monotonog, jednoobraznog prostora za rad, tipičan 90-tih ka više inspirativnim, specifičnim okruženjima, gde se korisnicima pruža raznolikost prostora koji podržava njihove specifične potrebe. Obrazovanje klijenata ovim novim razmišljanjem jeste ključna stvar uloge arhitekte. Ipak, ovaj princip se može ostvariti kada arhitekta radi direktno sa krajnjim korisnikom prostora umesto sa grabljivim investitorima. Kako možemo napraviti okruženje koje će podrćati ove ključne aktivnosti kada ne znamo ko će biti krajnji korisnik i koje će te aktivnosti biti?"
.jpg)
Gerkin
Ali ako su ruke arhitektama vezane i klijenti nisu motivisani da probijaju granice (pokaži mi novac) ko je? Ričard Kauntce (Richard Kauntze), izvršni direktor Britanskog saveta za kancelarije (BCO - British Council for Office), izjavio je sledeće: "Skorašnjih godina videli smo rastući trend organizacija da rekonfigurišu funkcionalnost svojih radnih prostora."
Ono što je sve više uočljivo jeste da poslovne zgrade imaju direktan uticaj na ljude koje u njima žive i rade, i možda su arhitekte instiktivno razumeli ovaj odnos ali kako građevinski inženjer zna tačku pucanja čelika kada pravi kvalitetnu konstrukciju, isto tako moderni arhitekta bi trebalo da bude naoružan sa proverenim podatcima o efektima prostornih promena, ljudskih interakcija, zbliživanja, osvetljenja, uticaju boja, akustike i tako dalje u cilju projetovanja efikasnog i prijatnog radnog prostora.
Težeći ka ovom cilju, arhitektonska firma Gensler je napravila Indeks učinka na radnom mestu (Workplace Performance Index) da bi pomogla klijentima da tačno razumeju šta neki prostor čini efikasnim u cilju odoabira konkretnih, zadovoljavajućih, projektantskih rešenja.
Ironija ovog jeste da pravljenje efikasnijih radnih prostora ne košta ništa više od klasičnih i da bi oni sigurno dodatno uticali na vrednost nekretnine sko bi se standardni metod poređenja mogao usvojiti.
Ono što je neobično jeste da u svetu u kome kancelarijski prostori dominiraju (verovatno ovo sada čitate u nekom) i u ovom spojenom svetu preobimnosti podataka i realnih analiza, ne postoji centralizovani reciprotitet dokaza jasno dostupni arhitektama sa kojima bi oni mogli da rade u stvaranju boljih i inspirativnijih radnih prostora.
Linkovi:
- Foster + Partners - link
- MAKE - link
- Gensler - link
- The British Council for Offices - link
- Šta je sindrom bolesne zgrade - SBS, i kako ga izbeći? - link
- Norman Foster – Energetska efikasnost u hi-tech arhitekturi - link
- Novo lice Kamp Nou-a, projekat Foster+Partners, čeka prenamenu zemljišta - link
- 10 arhitektonskih promašaja (osmi deo) - Millennium Bridge, Foster, Caro i Arup - link
- Mostovi sveta - dizajn i konstrukcija - link
- Lista finalista za RIBA Stirling Prize 2011 - link
- RIBA - Kraljevski institut arhitekata Velike Britanije - 176. godina tradicije - link
