Kao da je samo biciklistima važno da Brankov most, jedna od najprometnijih saobraćajnica preko reke u gradu, konačno počne da se obnavlja. Zašto? Jedino su oni ovih dana, posle duže vremena, osvežili pamćenje nadležnima i podsetili ih u koliko lošem stanju je ovaj most. Glavni razlog za njihovo reagovanje je već tri godine zatvorena pešačka staza na levoj strani mosta koja gleda na Staro sajmište. Ona je puna rupa i oštećenja.
.jpg)
www.pixabay.com
Dok se samo nekoliko stotina metara dalje užurbano raščišćava teren za ultramoderan „Beograd na vodi“ čiji se prvi obrisi, istina stidljivo, već pojavljuju, Brankov most je na čekanju. A on je za svakodnevicu dva miliona Beograđana znatno važniji od budućeg, još neopipljivog svetlucavog grada na vodi.
Inteligenciju žitelja belog grada vređa i jedna rečenica: „Pešaci i biciklisti su naš prioritet i još više će to biti u narednim godinama“. Nebrojeno puta samo u prethodnih 12 meseci čuli tu rečenicu iz usta gradskih čelnika. Hteli-ne hteli, moramo da se složimo da nju stanje Brankovog mosta i te kako opovrgava. A nije da nije bilo vremena da se nešto učini.
Prva oštećenja i otvori u asfaltu na stazi sa koja gleda na Staro sajmište pojavila su se u avgustu 2013. Tada su vrlo brzo na most došli radnici komunalnih gradskih službi, a Beograđani su se ponadali da će oštećenja biti uklonjena. Majstori su samo postavili ograde i otišli. Prolazili su meseci, jedna, druga godina – majstori se nisu vraćali, a oštećenja na stazi širila su se kao karijes. Kada su nadležni u gradu shvatili da je ugrožena bezbednost pešaka i biciklista, pronašli su „trajno rešenje“. Metalnim rešetkastim ogradama stazu su zatvorili za upotrebu! Tada je isticano da novca u posrnuloj gradskoj kasi nema za ozbiljnu obnovu mosta na šta su sugrađani na tablama sa obaveštenjima o zabrani kretanja demonstrativno ispisali transparent „Dokle više“.
Ali, kada je 6. avgusta prošle godine sa Brankovog mosta, nedaleko od biciklističkog lifta, pao metalni nosač kablova za javnu rasvetu činilo se da je novac ipak pronađen. Istog dana gradonačelnik Siniša Mali najavio je da je projekat rekonstrukcije ovog mosta u završnoj fazi i da će 2016. taj posao biti prioritet. To je ponovio i pre tri dana.
Šta se sa tim projektom dešava, da li je novac obezbeđen, da li se zna kada bi obnova konačno mogla da krene – neka su od pitanja upućena gradskim službama, ali ni posle nekoliko dana od nadležnih nema glasa.
U redu je gradonačelnikova najava, ali oštećenja dovoljna da se krene u rekonstrukciju nažalost nisu jedina. Redovno se krpi kolovoz i popravlja stepenište. Ni na suprotnoj strani, pešačko-biciklistička staza nije idealna. I na njoj se golim okom mogu videti oštećenja, korozija konstrukcije i ograde... Iako se ne vidi, ali u boljem stanju kako tvrde stručnjaci, nije ni potkonstrukcija mosta.
Aluminijumski, šuplji nosač kablova dug četiri metra samo pukom srećom nikog nije prošlog avgusta povredio. Postavlja se pitanje da li šipke sa Brankovog mosta ipak prvo treba da tresnu o glave prolaznika pa da se u gradskoj kasi brzopotezno nađe novca za njegovu obnovu.
Istorijat
Izgrađen 1956. na mestu na kome se do Drugog svetskog rata nalazio viseći Most kralja Aleksandra, jedan od najlepših ikada sagrađenih u prestonici. Deceniju i po posle otvaranja utvrđeno je da treba proširiti njegov kapacitet zbog naglog razvoja grada. Današnji oblik dobija 1979. godine. Do 1973. preko mosta su prolazili trolejbusi za Zemun.
U vreme SFRJ ovaj most zvao se Most bratstva i jedinstva, ali to ime nikada nije zaživelo među Beograđanima. Svakog dana preko njega prolaze brojni autobusi na više od 20 dnevnih i noćnih linija gradskog prevoza.
