Skoro da nema segmenta u građevinarstvu koji nije pogođen krizom. U tom pogledu, stanogradnja je jedan od najgore pogođenih sektora, gde su obimi gradnje prepolovljeni u odnosu na tranzicioni rekord 2007/2008. Ekspolzivna ekspanzija gradnje izazvana pojavom stambenih kredita i kasnije subvencionisanih kamata zaustavljena je 2008, a već naredne godine počeo je sukcesivni pad koji je prekinut samo 2012. godine. Tada je država snažnom intervencijom, odnosno gradnjom nekoliko hiljada stambenih jedinica u naseljima „Stepa Stepanović“ i „Ivana Ribara“, na kratko preokrenula trend. Završetkom jednokratnog državnog investicionog ciklusa obimi su bili spremni da dožive još jedan dramatičan pad.
Ilustracija (www.pixabay.com)
Oglas
Kako se tokom perioda intervencije ekonomska situacija nije popravila, a svi relevantni makroekonomski pokazatelji stalno beleže nove istorijske minimume, kraj državnih projekata značio je tvrdo sletanje. Pored toga tokom 2013. ukinuti su subvencionisani stambeni krediti, kao glavna finansijska potpora i ovako nokautiranoj tražnji. Svi sastojci za totalni slom su bili tu, što su rezultati na kraju godine i pokazali. Samo tokom 2013. godine vrednost izvedenih radova u stanogradnji doživela je pad od skoro 30% u odnosu na prethodnu godinu. U 2014. obimi su ostali u „ležećem položaju“, gde je šestogodišnja korekcija svela vrednost izvedenih radova na nivo iz 2001. Dramatičnu situaciju opisuje i podatak da je skoro 60% svih novih stanova realizovano u Beogradu, iako tu živi samo četvrtina stanovništva.
Rastuća ekonomska nesigurnost, opadajuća kupovna moć, pad zaposlenosti, skupi krediti, visok odnos plate i cene kvadrata i negativni demografski trendovi nastaviće da vrše jak pritisak na tražnju. Ostaje da se vidi koliko će izmene zakona o izgradnji podstaći ponudu i koliki efekat to može da ima u trenutnim uslovima. Za očekivati je da delovanje novih zakona o građevinskim dozvolama ima samo ogrančen efekat na ovaj segment. Ovi značajni zakoni nažalost nisu i čarobni štapić koji pokreće masovnu gradnju, pogotovo imajući u vidu sve pomenute faktore na strani tražnje. Značajniji pomak biće ostvaren u suzbijanju sive gradnje, ali će održivi rast biti moguć tek sa izglednijom stabilizacijom ekonomskih okolnosti.
Nedavno su proklamovani ciljevi da udeo građevinarstva u BDP-u dostigne 7% – što je u suštini nivo kakav je Srbija imala u predkriznom periodu. Za postizanje takvog rezultata potreban je značajan doprinos stanogradnje u narednim godinama. Stanogradnja u Srbiji čini u proseku oko 20% ukupne vrednosti svih građevinskih radova u jednoj godini. Ako znamo da obimi u stanogradnji treba da porastu za 100% samo da bi se vratili na 2008, postavlja se pitanje šta može da obezbedi te stope rasta?
U predkriznom periodu nosilac obima je bila novogradnja, gde je na vrhuncu građeno preko 20.000 stanova godišnje, i to samo u statistici vidljivom delu ekonomije. Popis 2011. godine pokazuje da je tokom prethodne decenije broj novih stambenih jedinica rastao blizu 30.000 godišnje. Sa druge strane, rezultati u 2014. pokazuju da će ukupan broj završenih stambenih jedinica biti ispod 10.000. Teška situacija na finansijskom tržištu nam govori da će se kreditna suša nastaviti, i da bankarski baloni neće podsticati tržišnu dinamiku kao ranije. U toj situaciji ni novogradnja neće biti u stanju da ponovi svoje rezultate iz predkriznog perioda, pa će tako i deo rasta morati da dođe sa druge strane.
Sve ovo navodi da će biti potrebno mnogo više planiranja u ovom segmentu, ukoliko se teži konsolidaciji i boljim rezultatima u narednim godinama. Značajan potencijal leži u poslovima rekonstrukcije, adaptacije i energetske modernizacije. Tokom tranzicije u Srbiji je poptuno zanemarena rekonstrukcija i obnova, koja u rezidencijalnom segmentu čini svega oko 13% vrednosti svih radova. Ne samo da su ti radovi jako bitni za održavanje postojećeg stambenog fonda, već su u stanju da proizvedu i jako intenzivnu građevinsku aktivnost, ukoliko se izvode u okviru velikih planskih programa. Takvi programi su već sprovođeni u evropskim gradovima, posebno na regenraciji socialističkih stambenih blokova u istočnoj Evropi ili sličnih programa sa akcentom na energetsku efikasnost. U manjem obimu takvi programi postojali su i u Beogradu, a najveći pojedinačni je realizovan u beogradskom naselju Vidikovac.
Iskustvo pokazuje da je za ovakve programe neophodna aktivna uloga države i lokalnih samouprava. Potrebno je obezbediti više vrsta zakonskih i finansijskih podsticaja za ovakve inicijative. Uz preferencijalno učešće isključivo kompanija sa proizvodnjom u Srbiji, ovakvi radno intenzivni programi mogli bi da budu značajan podstrek budućem rastu, zapošljavanju građevinske operative i industrije građevinskog materijala. U ovakvim ekonomskim uslovima nije za očekivati da novogradnja ponovo obezbedi značajnije obime, pogotovo u uslovima niske kreditne sposobnosti stanovništva i isključivog finansiranja iz komercijalnih kredita. Bez novih rešenja stanogradnja će nastaviti da tavori na istorijski jako niskim nivoima, sa svim posledicama na tržištu.
