Staklene fasade - simbol arhitekture, održive gradnje ili potrošačke ekonomije i njenog poslednjeg kraha?

22.10.2009. | Mladen Bogićević | Gradjevinarstvo.rs

Staklo je valjda jedini građevinski materijal koga ćemo sigurno sresti na skoro svakom objektu: od oblakodera u poslovnoj četvrti najvećih gradova sveta do usamljene drvene kolibe u planini.

Ono je oduvek zauzimalo posebno mesto u čovekovom okruženju, i danas je nemoguće na jednom mestu nabrojati sve uloge koje u arhitekturi, enterijeru, nameštaju i opremanju prostora jedino staklo može preuzeti na sebe: od fasada i otvora, preko enterijera, upotrebnih i ukrasnih predmeta…

Pa ipak, već neko vreme aktuelno je pitanje postoje li, i treba li tražiti, granice eksploatacije ovog materijala…

Staklo u urbanom jezgru

Iako je njegov značaj nesporan, poslednjih decenija sve češća su negodovanja zbog sveprisutnosti stakla u arhitekturi. Jedna od spornih uloga jeste uloga stakla u rekonstrukcijama objekata i revitalizaciji urbanih celina, pa se tako staklene fasade u starim urbanim jezgrima često posmatraju kao uljezi.

Zato, pre nego što neka staklena fasada bude shvaćena kao atak na ambijent, zanemarujući (opet sporan) argument da se u njoj ogledaju okolni objekti, možda bi prvo na tom mestu trebalo zamisliti fasadu od bilo kog drugog materijala.

Drvo? Metal? Beton? Opeka? Uvek će ostati pitanje koliko bi svako od ovih rešenja zapravo predstavljalo prividni sklad sa okruženjem: drvo je u doba nastanka starih celina bilo rezervisano za periferiju, beton bi mogao biti posmatran kao neka vrsta mimikrije koju novi objekat koristi da se ušunja među stare fasade, metal… metal bi možda čak mogao biti rešenje (?).

U svakom slučaju staklo ovde jasno razdvaja građevinsko nasleđe naše generacije od onog koje nas je tu dočekalo a da pritom ne opterećuje prostor sopstvenom težinom (materijala, oblika, detalja, itd), niti blazirano koketira sa njim. Ipak, stiče se utisak da je ovakvo gotovo rešenje donekle ulenjilo arhitekte pa se i ne može reći da je bilo primetno nastojanje traženja novih rešenja.

Svesno ili ne, tek, narednoj generaciji dajemo vruć krompir u ruke – oni će morati iznaći načine da pronađu identitet za svoje građevine i izdvoje ih od prethodnika, staklenih i onih ranijih.

Iza staklenih kulisa

Međutim, staklo nije sporno samo u projektima rekonstrukcije i revitalizacije, već i tamo gde je dominiralo od samog početka – u poslovnim zonama naših gradova. Niko ne spori veliki korak napred koji je arhitektura od početka našeg veka napravila zahvaljujući staklu, ali sve je aktuelnije pitanje novog koraka.


Narodna opera i baletski centar, Oslo, Snøhetta (dobitnik nagrade Mies van der Rohe, 2009)

Istina je da se staklene fasade lako uklapaju u koncept održive gradnje: prirodno osvetljenje u zgradama, zadržavanje solarne energije, dugotrajnost, itd, ali isto tako je istina i da se malo arhitekata bavilo pitanjem njihovih granica. Uobičajeno je da se projekti velikih gabarita na kojima ne dominira staklo pre posmatraju kao pomalo ekscentrični izuzeci nego kao vesnici nove ere, ili bar paralelnog principa.

Razvoj tehnologije građenja zapravo se može posmatrati i kao razvoj tehnologije koja treba da podrži staklo kao dominantni materijal: sistemi i proizvodi za zaštitu od pregrevanja prostora, UV zračenja i mehaničkih oštećenja (folije, zastori, brisoleji, itd), kao i razvoj profila i sistema kačenja (smanjenje uticaja toplotnih mostova na metalnim delovima, položaj termoizolacije, zaptivanje, itd), prednapregnuti beton i skeletna gradnja (odsustvo zidova od čvrstog materijala), itd.

Naravno, ne treba zaboraviti ni pomake koje je poslednjih decenija napravila tehnologija i u vezi sa ostalim materijalima... Staklo jeste jedan od zahvalnijih materijala, ali nije jedini takav i ne treba mu bez mnogo razmišljanja oduzimati priliku da pokaže sve svoje mogućnosti, a jedna od dragocenijih jeste lakoća sa kojom komunicira i sa svim drugim materijalima. Tada će lakše komunicirati i sa nama...

...Lišen bilo kakvog podsticaja da istražuje i menja stvari, arhitekta uspeva na temelju rada ranijih generacija u nekoj vrsti parazitskog preživljavanja. Stare arhitektonske šeme i banalni konfekcijski planovi žurno su se reciklirali i umotavali u ruho sačinjeno od različitih materijala, sa staklom na vrhu spiska. Kako bi se privlačnost toga još više raširila, staklene fasade su se agresivno promovisale kao ekološki održive i prijateljski naklonjene okolini. Iako je njihovo funkcionisanje izrazito zavisno od sofisticirane visoke tehnologije, tvrdnje o ekološkim kvalitetima staklenih fasada nikada nisu bile konfrontirane, niti ozbiljno dovedene u pitanje.

Međutim, arhitektura u staklu paradoksalno je našla svog partnera i lovinu u svetu banaka i međunarodnog biznisa. Svojim prisvajanjem transparentnosti ponudila je respektabilnost i pružila najbolji mogući alibi za mutne transakcije kojima se tako elegantno obavila. U današnjoj krizi stakleni alibi bi mogao imati kratak život i biti nedovoljan za ponovno uspostavljanje poljuljanog poverenja u poslovne operacije...

Zvi Hecker, Arhitektura ogoljena od svojega bogato ukrašenog ruha (Oris, Zagreb, broj 56, 2009)

 

Komentari: 0

TEKSTOVI /iz kategorije/


ISTAKNUTE FIRME /iz kategorije/


Anketa

Kojom vrstom toplotne izolacije je izolovan vaš stan/kuća?
Mladen 20.08.2019.
Mogao je put za Cacak i preko Panceva, srec...
Nikola K. 12.08.2019.
Oni koji to rade nisu normalni. Taj kip je ...
Goran 10.07.2019.
Kada ce da se uradi put Sremska gazela u Do...
Dragana Tošić 27.06.2019.
Poštovani, molim Vas za kontakt firme u S...
Darko 13.05.2019.
Gondola? Zbogom Kalemegdanu u UNESCO kultur...