Dugujemo veliku zahvalanost inženjeru Vilisu H. Karijeru (Willis H. Carrier), izumitelju kul, svete, dragocene, veličanstvene klime - uprkos činjenici da on nije pokušavao da uradi nikome uslugu. Ove nedelje, pre 110 godina, jula 1902. godine, Karijer je razvio sistem kako bi kontrolisao vlažnost u postrojenju Sackett & Wilhelms Lithography and Printing Co. u Bruklinu, Njujork, kako bi dimnzije papira ostale konstantne u toku procesa štampe.
Međutim, jednom kada su radnici osetili hladnoću tokom toplih meseci nije bilo povratka. Karijerova jedinca "kontrola tačka rose", koja je hladila vazduh toliko da on dostigne zasićenje i gubi vlagu, prvi put je instalirana za ljude u pozorištu Graumann’s Metropolitan Theater u Los Anđelesu 1922. godine. Dvadesetih godina 20. veka, poslovna zgrada u San Antoniju u Teksasu je postavila prvi komercijalni sistem klimatizacije. Druge rani korisnici bili su preduzeća za proizvodnju bombona i tekstila.
Klimatizacija je napredovala sa razvojem nisko-toksičnih i relativno bezbednih rashladnih gasova 1930-tih koji su komponije Frigidaire, General Motors i DuPont nazvale Freoni (danas poznatiji kao hlorofluorokarboni ili CFC, jedinjenje za koji mnogi naučnici kažu da je povezano sa uništavanjem ozonskog omotača).
Do sredine tridesetih, vagoni su koristili klime za hlađenje putnika. 1950-tih, sistemi klimatizacije su konačno upakovani za individualnu upotrebu u formi kompaktnih jedinica.
Danas, jedinice klime provlače vazduh preko kalema isparivača koji su puni rashladnim gasom. Rashladni gas isparava i apsorbuje toplotu iz vazduha; vlaga se kondenzuje na perajima preko kalemova i suši. Ventilator gura hladan vazduh u prostoriju.
Karijerov izume je nastao nakon što su mnogi drugi eksperimentisali sa svojim sistemima hlađenja. Džon Gorije (John Gorrie), doktor sa Floride, radio je na mehaničkom sistemu hlađenja tridesetih godina 19. veka tako što se duva vazduh preko kofa punih leda koje su visile sa plafona u američkoj vojnoj bolnici. (Slični sistem se i dan danas koristi kada tradicionalni sistemi klimatizacije ne funkcionišu.)
Gorije je nameravao da smanji telesnu temperaturu pacijenata koji pate od malarije i žute groznice; on je i patentirao prvu mašinu za pravljenje leda. Predsednik SAD Džejms A. Garfild se takođe priključio - 1881. godine, on je koristi lepeze i 200 kilograma leda kako bi ohladio svoju spavaću sobu u Beloj kući.
Ali Karijerov eponimni sistem i kompanija (Carrier) koja je nastavila da hladi led za hokejski teren na Medison Skver Gardenu, hladi unutrašnjost Sirs Tauera u Čikagu, i napravila udobnim stadion Ptičije gnezdo arhitekata Herzoga i de Meurona. I sada slični sistemi hlade vaše spavaće sobe i automobile. Karijerov sistem je sada primarni sistem za udobnost u objektima koji se koristi širom sveta, stvarajući ono što je kompanija Carrier nekada nezvala "proizvedeno vreme".
Mada, ovaj osvežavajući poklon ima svoje neželjene posledice. Sten Koks (Stan Cox), autor knjige "Gubljenje naše hladnoće: Neugodne istine o našem klimatizovanom svetu" (Losing Our Cool: Uncomfortable Truths About Our Air-Conditioned World; izdavač: The New Press, 2010), priznaje da klima radi ono za šta je i Karijer izmislio - da sačuva papir (i retke knjige) - kao i da spasi živote.
Ali Koks kaže da je klimatizacija pomogla u omogućavanju da naše izgrađeno okruženje raste na načine koji su imali neželjene posledice. "Gradovi, kuće i kancelarije su postali manje podnošljivi bez klimatizacije jer smo ih izgradili na pretpostavci klimatizacije, a stariji ljudi se sele na mesta kao što je Florida i Arizona gde je njima važno da imaju klimu tokom leta", kaže on.
Postali smo uslovljeni na klimatizaciju, na veštačko vreme, i napustili smo strategije koje nerazvijene i zemlje u razvoju u toplim klimama još uvek koriste. Ovo je za dobro, sigurno, ili uglavnom za dobro: klimatizacija omogućava bolju ekonomsku produktivnost, i svakako pomaže očuvanju života tokom toplih talasa. Ali zaboravljajući načine koje smo koristili da se izborimo sa visokim temperaturama, sada smo postali zavisni od Karijera.
"Smrtonosni talas vrućine u Čikagu 1995. godine", kaže Koks, "je izazvao veći broj smrtnih slučajeva nego bilo koji od još dva intenzivnija toplotna talasa 1930-tih, pre nego što su ljudi imali klime. Tridesetih su ljudi mogli da spavaju na krovovima ili tremovima, i komšije su pazile jedne na druge više." Godine 2003, nekih 70.000 ljudi je umrlo tokom toplotnog talasa u Evropi. Tajming u avgustu, kada je mnogo evropskih zvaničnika na odmoru, i nedostatak klima u mnogim stambenim zgradama od Pariza do Moskve je pogoršalo katastrofu.
"Novinari su bili neki od prvih koji su nam pokazali na koji način klimatizacija utiče na našu kulturu i društvo", napisao je Rejmond Arsenault (Raymond Arsenault), profesor istorije na Univerzitetu Južne Floride 1983. godine. U uvodniku u Njujork Tajms iz 1970. godine, Arsenault je napisao: "Pošto su klime, avioni i televizija izglačali oštre razlike u klimi, skoro ukidajući razdaljine i homogenizovali popularni ukus... Amerikanci postaju mnogo manje regionalno raznoliki... Cenzus skicira naciju koja je postala jedan narod sa mnogo istih problema i očekivanja svugde. Regioni blede. Urbanizovane nacije napreduju."
I Arsenault nas podseća da je 1979. godine, kolumnista TIME magazina Frenk Tripet (Frank Trippett) napisao da su naučnici proučavali dejstvo automobila i televizora na američko društvo, ali "iz nekog razloga oni nisu dijagnostikovali i zabeležili sve promene koje je klimatizacija donela".
Arhitektonsko i inženjersko rešenje je postalo sveprisutna ugodnost, menjajući način na koji danas gradimo zgrade. "Godine 1951, jeftina, efikasna prozorska jedinica se konačno pojavila na tržištu i prodaja je premašila sva očekivanja, posebno na jugu SAD", piše Arsenault.
"U roku od godinu dana Carrier korporacija je postavila modele kuća u Luizijani, Teksasu i Virdžiniji u nastojanju da ubedi potrošače da je klima uređaj napravio tremove, podrume, tavane i pokretne prozore zastarelim."
Arsenault napominje da je do 1955. godine, jedan od 22 domova u Sjedinjenim Državama imao klima uređaj, ali na jugu zemlje, ta cifra se kretala oko jedan na deset. Istraživanje o potrošnji energije iz 2009. godine je pokazalo da 87 posto američkih domaćinstava sada ima klima uređaj.
Koks predlaže sistem za vladinu regulaciju smanjenja klimatizacije. "Trebaju nam čvrsta društvena ograničenja na potrošnju resursa i ekoloških posledica", kaže on. "Mi ćemo onda morati da pitamo koliko koje prakse ili tehnologoji možemo podržati i dalje ostati u okviru tih granica. To će zahtevati kompromise", on priznaje. "Ne možemo odustati od kuvanja hrane ili grejanja zimi, i uvek ćemo morati da trošimo resurse za proizvodnju osnovnih dobara (i očuvanja retkih dokumenata!)."
Ali Koks tvrdi da bi bol koji bi se osetio smanjenje upotrebe klima uređaja mogao biti prevaziđen prednostima, uključujući i smanjenje naše zavisnosti od energije i štednje novca. "Možemo dobiti mnogo više smanjenjem korišćenja klima nego poboljšanjem njene efikasnosti", kaže on.
"Od 1993. do 2005. godine, efikasnost stambene opreme za klimatizaciju se poboljšala za 28 odsto, ali potrošnja energije za klimatizaciju, po klimatizovanom domaćinstvu, je porasla za 37 odsto (i ukupna potrošnja se udvostručila)."
Napravili smo naše čudovište, i to svakako ima svoje prednosti - sve naše kolektivne retke knjige mogu da prežive u hladnijim klimama ili u podzemnim centrima - ali kontrolisanje toga je u potpunosti druga stvar. U svakom slučaju, Koksov recep vrlo verovatno neće biti sproveden. U trci sa toplotnim talasima ovog leta, prodavnice i trgovci zadovoljno trljaju ruke jer je prodaja klima uređaja prevazišla sva očekivanja.
Linkovi:
Povezani tekstovi sa portala Gradjevinarstvo.rs:
