Branislav Mitrović - zanos "suđenim" zanimanjem

03.08.2011. | E-kapija

Stvaralac koji za sobom ima više od sto pedeset konkursa i oko sto pobeda, profesor Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, dopisni član SANU, nosilac dve nagrade za životno delo i dobitnik mnogobrojnih arhitektonskih priznanja. U sebi ima još stvaralačke provokacije, želje za dokazivanjem, a uradio je skoro sve arhitektonske zadatke. Plažu na Svetom Stefanu zamenio je crtačkom tablom, a Jadransko more beogradskim asfaltom.
Iako to nije bio njegov prvi poziv, u vodama arhitekture je zaplivao dobro od prvog dana, a u Bulevaru kralja Aleksandra 73 našao je obrazovanje, ljubav i posao.

  Crkva Presvete Bogorodice, Štipina, Knjaževac

Neki od izvedenih projekata poznatog arhitekte Branislava Mitrovića jesu:

  • Likovna akademija u Beogradu
  • Palata Zepter Beograd
  • Stambeni objekat u Kumanovskoj ulici Beograd
  • HVB banka Beograd
  • Crkva Presvete Bogorodice u Štipini kod Knjaževca
  • Porodična kuća u Ulici Nake Spasić u Beogradu
  • Stambeni blok 32A na Novom Beogradu
  • Porodična kuća u ul. Augusta Cesarca u Beogradu...

Niko u njegovoj porodici se nije bavio građevinarstvom ili arhitekturom, on nije od malena "crtao lepe kuće", u gimnaziji su ga zanimale društvene nauke, imao je interesovanja za filozofijiu i istoriju umetnosti, dobijao je nagrade iz književnosti, planirao da upiše slikarstvo... Kako se, ipak, obreo na arhitekturi?

"Odrastao sam na Svetom Stefanu. Verovatno su Mediteran, kontrast svetlosti i senke, kolorit i ikonografija prostora poprilično uticali na moje kasnije sklonosti i senzibilitet. Završio sam Gimnaziju u Podgorici i nameravao da upišem Likovnu akademiju, ali su moji roditelji mislili drugačije, zazirali su od nesigurne profesije i nagovorili me da upišem arhitekturu", počinje priču za portal eKapija Branislav Brana Mitrović.

Pre nego što se upisao na Arhitekturu, prijemni ispit je položio i na Filozofskom fakultetu. Sa tim indeksom je planirao da nakon prve godine arhitekture – kada se dokaže, školovanje nastavi na Likovnoj akademiji.

"Desilo se da sam već u junu uspešno položio nekoliko veoma važnih predmeta na prvoj godini, koji su bili neprelazni - skoro trijaža za dalje školovanje, te se moja želja da upišem slikarstvo rasplinula. Atmosfera na fakultetu, crtanje, istraživanje i razumevanje prostora, kao neki rebusi stvorili su i nove fascinacije, te sam odlučio da ostanem u arhitekturi. Čini mi se da je ljubav prema slikarstvu i opčinjenost crtežom uticala na likovnost koja je prisutna u mom radu i arhitektonskom procesu."

Život u Beogradu

Dolazak u Beograd na fakultet se poklopio sa čuvenom studentskom ’68. Kako kaže, više je učestvovao u tadašnjim dešavanjima zbog atmosfere i provokacije protesta, nego što je stvarno znao šta se dešava.

"Za moj primorski ritam, Beograd je bio veoma dinamičan. Kad ste sasvim mladi, a sami u velikom gradu, to je izazov i neizvesnost novog. Počinjete da odrastate i samostalno organizujete vreme, nezavisno od porodice, odnosno roditelja. Imao sam divnu gazdaricu, bila je profesorka francuskog jezika. U kući je insistirala da govorimo francuski, što je za mene bio nastavak leta. Bila je sjajna atmosfera u Ohridskoj ulici br. 11 kod gospođe Simić, a zvali smo je tetka Cale. Ona je bila sestra od strica Mike Petrovića-Alasa."

Život u Beogradu mu je, dakle, doneo velike promene. Ujedno, u njemu se brzo snašao, jer je društvo poznavao od ranije.

"Za neke sopstvene prohteve sam morao da obezbedim dodatne prihode, jer nakon političkog i društvenog izolovanja, moj otac nije mogao da radi. Politički sankcionisan, proveo je nekoliko godina na Golom otoku. Priča moje majke o ’48. godini, Golom otoku, o izdaji prijatelja, o vunenim vremenima, o ljudima tog perioda, o promeni morala... čini mi se da je bila poučna. Stara porodična kuća mojih roditelja je pored Svetog Stefana, te sam tamo provodio svoje školske raspuste. U višim razredima osnovne škole i tokom cele gimnazije preko leta sam radio najčešće kao čuvar plaže. Zbog visoke ocene moga rada od gostiju hotela, bio sam raspoređen na glavnoj svetostefanskoj plaži, u to vreme možda najekskluzivnijoj tački celog primorja. Pola Beograda se kupalo i sedelo kod mene na plaži. Tu su bile Peta, Osma, poneko iz Treće beogradske gimnazije. Društvo iz Pete je imalo posebne povlastice - Višnja, Dule, Tale, Branka... Bili su to počeci neraskidivih druženja koja traju i danas, te je kasnije uklapanje u beogradski kontekst bilo bezbolno."

Po dolasku u Beograd i tokom celog fakulteta, radio je na izradi maketa, kao firmopisac na sajmovima i grafički dizajner, i na taj način dopunjavao džeparac.

"U to vreme, intenzivno sam se družio sa Vaskom Milunovićem i njegovim bratom Koljom, koji je vajar. Radili smo konkurse za spomenike, kao i pomenute panoe za sajmove. Uspešno smo se bavili i grafičkim dizajnom - tada uradili zaštitne znake i kompletni grafički lik firmi Heroj Srba, Frigostroj i druge".

U Udruženje likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije primljen je 1977. kao grafički dizajner i postao član grafičke sekcije. Iako je učio, projektovao i crtao najčešće i do jutra, imao je vremena za izlaske i druženja. Društvo je bilo raznorodno, ne samo arhitektonsko. Negde posle osam ili devet, po nepisanom pravilu, zborna mesta su bila Madera, Šansa, Sunce, Kod konja, docnije neke kućne žurke, a posebna privilegija bila je zaviriti kod Laze šećera. Druženje sa Vasom i njegovim društvom sa Brda (topčiderskog) kulminiralo je otvaranjem privatne diskoteke u podrumu njegove kuće u Tolstojevoj 9.

"Puštali smo hitove koje smo hvatali na radio Luksemburgu tokom celovečernjih crtačkih bdenja - Bitlsi, Stonsi, Dorsi... Utrkivali se ko će prvi imati snimljen novi hit na magnetofonu. Možda je atmosfera u kojoj smo slušali sve te stvari po prvi put, tokom dugih noćnih crtanja, uticala na poseban odnos prema muzici toga perioda. Tako mi je danas Džegerov emotivan, neposredan i dubok ulaz u publiku uz Satisfaction na beogradskom koncetu daleko bliži nego tehnološki savršeno odrađen, ali prema mom osećaju hladan Madonin koncert."

Slobodni umetnik

Još na fakultetu Mitrović je imao želju da ode u Pariz, u potrazi za šansom u većoj sredini sa više izbora. Početak zajedničkog rada na arhitektonskim konkursima sa Vaskom Milunovićem, te prvi profesionalni rezultati su taj proces usporili, a kasniji uspesi i definitivno zaustavili.

"Osećao sam radoznalost, ali i neizvesnost. Šta donosi prvo zaposlenje? Kakav je profesionalni kvalitet nove sredine? Koje su mogućnosti profesionalnog napredovanja? Da li stalno zaposlenje znači i odluku zauvek, te kako to podneti? Prijem u ULUPUDS, rešio je pitanje statusa - postao sam slobodni umetnik. Pred roditeljima sam, mada oni to nikada nisu tražili, mogao da pravdam već dugotrajno traženje posla. Iskreno, nije me ni zanimalo tzv. radno mesto za ceo život. Tražio sam atmosferu za rad, istraživanje, dinamiku..."

Na preporuku prof. Antića zaposlio se u Srbijaprojektu, a kasnije preselio u Saobraćajni institut CIP, koji je bio u ekspanziji. "Na čelu je u to vreme bio Milutin Mrkonjić, veoma preduzimljiv i dinamičan direktor, te je bilo dosta projektantskog posla. Sa Kićom (Lazarevićem), Zozom (Pilasonovićem) i jednom velikom grupom mladih ljudi napravljena je veoma zanimljiva, pozitivna i radna atmosfera. Ambijent, zaposlenost i produkcija su mi veoma pogodovali i tada sam projektantski vidno napredovao - imao očitu praksu u izvođenju objekata i praktičnu mogućnost provere arhitektonskih namera. Bio je to svakako moj najplodniji period."

Arhitekta Brana Mitrović 1990. godine prelazi na Arhitektonski fakultet u Beogradu, u zvanju docenta. To je bio jedan od prvih dolazaka iz prakse - i to u trenutku kada je za sobom imao već niz objekata koji se izvode. Za vanrednog profesora je izabran 1994, a redovni profesor postaje četiri godine kasnije.

"U radu sa studentima se trudim da budem iskren, da demistifikujem proces, da svoje nekadašnje težnje, želje i dileme prepoznam kod novih generacija, da ih svojim iskustvom, najbolje što umem, pripremim za njihovu arhitektonsku budućnost. Studio koji smo pre pet godina osnovali arh. Siniša Tatalović i ja, na neki način je poligon za nastavak tih provera i komunikacije sa odabranim mladim arhitektama. Težimo da napravimo dobru, neformalnu, ali radnu atmosferu - gde osim profesionalnih, posebno vrednujemo etičke i moralne kvalitete i osećaj za timski rad i odgovornost."

Prihvatio je ulogu predsednika Inženjerske komore Srbije, predsednika Saveza arhitekata, šefa katedre za arhitektonsko projektovanje na Arhitektonskom fakultetu – svestan da to ne radi najbolje, ali smatrajući da je i to deo obaveze prema profesiji.

"Nekih zaduženja morate da se prihvatite. U tom smislu, očekuje se da sebe, odnosno svoje iskustvo, izložite interesu profesije. Smatram da moj senzibilitet nije kompatibilan takvoj društvenoj odgovornosti, jer nisam dobar organizator. Ne mislim da sam radio idealno, ali sam radio najiskrenije što mogu. U onoj meri u kojoj je ekipa oko mene bila angažovana - i rezultati su to pokazivali. Sebe sam doživljavao prvim ispred jednakih, koji sprovodi dogovorene zajedničke odluke."

Porodica je moja sigurnost

"Ako neko ima dinamičan i intenzivan profesionalni život, porodica najčešće trpi. U periodu profesionalnog sazrevanja, veoma mi je značila podrška porodice. Postojao je jedan bedem iza mene, koji je uvek bio tu i nisam morao da se osvrćem. To je značajna psihološka sigurnost. Porodica mi je mnogo dala – više nego što sam joj vratio. Moja supruga je bila arhitekta, jedna kćerka je završila grafički dizajn, a druga arhitekturu. Trudio sam se da decu svojom profesijom ne opteretim. Ukazivao sam im na sve one manje lepe i teške situacije u profesiji, ali ne da bih ih odvratio od nameravanog izbora – već kako bi stekle pravi uvid i bile sigurne u svoja opredeljanja za budućnost."

I dalje je potpuno posvećen profesiji. Bavljenje arhitekturom mu je odnelo dosta vremena, ali i vratilo lepim trenucima uspeha, dobrim rezultatima, putovanjima... U obilascima novih gradova posmatra ljude da bi mogao "da vidi arhitekturu".

"Dosta putujem, najčešće se to preklopi sa profesijom. To je aktivan odmor, koji podrazumeva beleženja nove arhitekture, snimanja, analize... Uvek me zanima atmosfera grada, tu primećujem novu arhitekturu. Volim Barselonu, Lisabon, Berlin, a van Evrope po atmosferi i dinamici bih izdvojio Njujork. U poslednje vreme sam putovao po Skandinaviji - Švedska, Finska i Norveška, što sam doživeo kao sasvim novo iskustvo."

"Rekreativno bavljenje košarkom, u dvorištu i na ulici, pokušao sam da početkom gimnazije nadogradim treninzima u klubu. Međutim, kondicione treninge i trčanje oko igrališta bez lopte sam vremenom doživeo kao naporan drill, te sam nakon nekog vremena odustao. Naravno, košarka je, uz tenis, ostala moje najdraže sportsko opredeljenje, koju i dalje povremeno upražnjavam."

Nagrada kao potvrda i podsticaj


Hotel "Centar", Novi Sad

"Kada dobijete Nagradu za životno delo, zapitate se kojim je to povodom - da li vas sredina ispraća ili je to podrška za dalji rad. Želim da verujem u ovu drugu pretpostavku. Nagrada, kao priznanje za rezultate profesionalnog rada, značajna je potvrda kojom društvo ili struka valorizuju nečiji rad", govori o "svojim podrškama za dalje" Mitrović, a već ih ima dve: Nagradu za životno delo Inženjerske komore Srbije i Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije (ULUPUDS).

Za dopisnog člana naše najveće naučno-umetničke institucije izabran je 2006. godine.

"To je možda najznačajnije priznanje profesionalne sredine za doprinos nekoj oblasti. Malo je arhitekata u redovima SANU, stoga je ovaj izbor i za mene bio neočekivan. Težim da radom u ovoj instituciji doprinesemo afirmaciji profesije i da u sledećem periodu skrenemo pažnju na delovanje arhitekata. Smatram da je rad arhitekata minimiziran i marginalizovan od društva, i uz činjenicu da veoma utiču na celokupni život ljudi i sredine u kojoj deluju - planiraju, projektuju, funkcionalno organizuju, dovode u sklad prostor u kojem se ljudi kreću i borave, a to je veoma značajno i odgovorno."

Dobio je mnogobrojne profesionalne nagrade - Velika Borbina nagrada za arhitekturu u bivšoj Jugoslaviji, zatim Oktobarska nagrada grada Beograda, nagrade za arhitekturu Novosti, nagrade Saveza arhitekata Srbije, Salona arhitekture i druge. Okvirno, procenjuje da je učestvovao na više od 150 konkursa i dobio oko 100 nagrada. Profesionalnu potvrdu je takođe stekao i mnogobrojnim priznanjima za izvedene objekte.


Rešenje za Terazijsku terasu

"Kada govorimo o konkursima, teško ih je sve sabrati i vrednovati na osnovu toga što su mi subjektivno značili... Radio sam mnogo konkursa, na početku sa mojim dugogodišnjim partnerom, prijateljem i kumom Vaskom Milunovićem. Dugo smo radili zajedno - do onog trenutka u životu kada, i mi koji smo navikli da radimo u timu, osetimo potrebu da se individualno izrazimo. To se i nama desilo. Svaki od nas je kasnije ostvario i pojedinačno korektne rezultate."

Projektantske konkurse vidi kao platformu za iskazivanje profesionalnih mogućnosti. Zadate uslove ne smatra ograničenjima, već okvirom u kojem arhitekta prikazuje funkcionalna, oblikovna i likovna rešenja - sve ono što se kao senzacija u jednom arhitektonskom delovanju pojavi.

Osim mnogobrojnih nagrada, koje su ujedno i potvrda kvaliteta njegovog rada, i dalje oseća zanos suđenim zanimanjem. Bez obzira na neosporan uspeh, Mitrović ukazuje da je danas veoma teško imati kontinuirani angažman.

"Očekivao bih da prethodno izvedeni projekti i dobijeni konkursi budu dobra osnova, u smislu preporuke, za nove poslove; da u uređenom društvu, profesionalac može imati stabilnu klijentelu, koja bi bila raspoložena da mu pokloni poverenje. Čini mi se da to danas nije slučaj. Verovatno je ovo neko turbulentno vreme, kada nisu retki investitori koji vrednuj druge kvalitete i rezultate rada."

Ima izuzetnu saradnju sa timom u svom birou i voleo bi da sa mladim ljudima, za koje smatra da imaju dobru arhitektonsku budućnost, sarađuje još dugo. Kako kaže, i dalje ima energije, želje i umetničke provokacije u sebi da sa bavi arhitekturom. Stoga očekujemo da nam još mnogo toga svojim radovima kaže.

 

Komentari: 0

Vezane kategorije


TEKSTOVI /iz kategorije/


ISTAKNUTE FIRME /iz kategorije/


Anketa

Kojom vrstom toplotne izolacije je izolovan vaš stan/kuća?
Nikola K. 12.08.2019.
Oni koji to rade nisu normalni. Taj kip je ...
Goran 10.07.2019.
Kada ce da se uradi put Sremska gazela u Do...
Dragana Tošić 27.06.2019.
Poštovani, molim Vas za kontakt firme u S...
Darko 13.05.2019.
Gondola? Zbogom Kalemegdanu u UNESCO kultur...
TikiCar 25.04.2019.
Spominje se povezivanje NBG sa Rakovicom, a...