Srpska odbrambena vojna industrija podigla se nakon nokdauna. Ruiniranih tokom devedesetih, samo u poslednje tri godine postala je najveći izvoznik vojne opreme i naoružanja u jugoistočnoj Evropi. Sada je dobila ključni ugovor, vredan 400 miliona dolara za izgradnju tri vojne fabrike na severu Afrike.
Ovaj posao, kako za „Blic“ kaže ministar odbrane Dragan Šutanovac, podiže ukupnu vrednost izvoza vojne industrije ostvarene u poslednje tri godine na 1,2 milijarde dolara. To vojnu industriju lansira na sam vrh liste izvoznika vojne opreme naoružanja i transfera znanja.
Šutanovac kaže da će ovaj ugovor omogućiti posao za više hiljada zaposlenih u vojnim fabrikama, i to u narednih šest godina, da u narednim danima počinje izrada projekata, a da očekuje odlazak naših stručnjaka tamo 2012. godine. Glavni nosioci posla su SDPR, Holding kompanije „Krušik“ iz Valjeva i Kompanije „Sloboda“ a.d. iz Čačka. Pored navedena tri preduzeća koji su glavni nosioci posla, u realizaciju ugovora biće uključeni i Tehničko-remontni zavod iz Kragujevca, preduzeće „Prvi partizan“ iz Užica, kao i niz drugih preduzeća iz Republike Srbije.
- Potrebna je puna mobilizacija svih zaposlenih u preduzećima koji su učesnici u ovom projektu kako bi se sve obaveze preuzete ugovorom realizovale uspešno i u ugovorenim rokovima. Ugovor za koji će država dati garancije sklopljen je u prvoj polovini godine, ali čekalo se pola godine za stupanje na snagu - naveo je Šutanovac.
Na pitanje da li je ovaj ugovor taj dugo očekivani signal da je Srbija spremna za povratak na pozicije koje je nekada, tokom zlatnih sedamdesetih, na svetskom tržištu osvojila Titova Jugoslavija, Šutanovac odgovara:
- To nije povratak na pozicije eks-Jugoslavije, već na bolje nego što je bilo tada. Ovaj ugovor, koji se odnosi na transfer znanja, najveći je ugovor od 1985. godine. Pre toga bilo je ugovora te vrste u Iraku, ali on nije realizovan do kraja - navodi Šutanovac.
Ministar odbrane kaže da su do sada isporučeni poslovi proverenog kvaliteta, povoljne cene i striktnih poštovanja ugovorenih rokova omogućili ovakve ugovore. On najavljuje i nastavak ugovaranja upravo za istu vrstu posla, transfera znanja, sa Libijom, Kuvajtom i Egiptom...
Eks-Jugoslavija, sa svojih svih šest republika, iako je ključni nosilac posla bila Srbija, ostvarivala je godišnje nekoliko milijardi dolara na izvozu naoružanja, vojne opreme, ali ta zarada crpla se mahom iz vojnog inženjeringa. Izgradnja određenih kapaciteta, fabrika uglavnom na Bliskom istoku, činila je 50 odsto izvoza odbrambene industrije bivše Jugoslavije.
Od 1970. do 1990. naša preduzeća izvodeći razne projekte, građevinske radove na vojnim objektima, stekla su ugled u mnogim zemljama. Ali, konačno je i Srbija nakon raspada SFRJ dobila i taj posao koji je dugo čekala. Šutanovac ne otkriva do kraja detalje ovog posla, ali poznato je da transfer znanja podrazumeva pre svega projektovanje, ali i izgradnju i nadzor radova na vojnim fabričkim kompleksima, podzemnim skloništima i skladištima. Taj posao moguće je proširivati i na izgradnju i projektovanje luka i aerodroma.
Projektovanje je 80-ih bilo prepušteno Vojnograđevinskom institutu, dok je na poslovima izgradnje bilo angažovano i civilno građevinarstvo. Jedan od naših stručnjaka koji su 80-ih bili zaduženi za nadzor radova priseća se da je u Bagdadu tih godina bilo na desetine hiljada ljudi iz Jugoslavije.
O obimu ovih poslova govori dovoljno činjenica da su se samo putevi u krugu tih kompleksa prostirali na nekoliko desetina kilometara. Ti poslovi uvrstili su tadašnju Jugoslaviju među samo pet zemalja sposobnih za tako obiman i složen posao, odmah uz Ameriku i Rusiju.
Odbrambena industrija izvezla je na svetsko tržište tokom 2009. godine robu u vrednosti od oko 300 miliona dolara i zaključila nove ugovore vredne više od 500 miliona dolara, pre svega sa Irakom, Alžirom i Egiptom.
Tokom 2009. najveći ekonomski partner bio je Irak, ali i istočna Azija, zemlje Indonezije, Malezija, Vijetnam, Bangladeš.
