Pojmovni i pojavni aspekt arhitekture u projektima arhitekata Herzoga & de Meurona

15.07.2011. | Aleksandra Rešetar d.i.a. | Gradjevinarstvo.rs

Bogati rezultati tima Herzog & De Meuron je plod duge saradnje i sličnih shvatanja u okviru stvaranja arhitekture,  kao i formiranja prepoznatljivog cilja i tendencija. Žak Herzog (Jacques Herzog) i Pjer de Meuron (Pierre de Meuron) su prijatelji od detinjstva. Ubrzo po diplomiranju na arhitektonskom fakultetu, u Bazelu u Švajcarskoj osnovali su biro koji i dan danas, tj. već 25 godina traje noseći ime Herzog & De Meuron.

Priznanja za njihove kvalitete i rezultate su mnogobrojna, ali svakako krunu njihovog stvaralaštva predstavlja Pritzkerova nagrada koju je tim osvojio 2. aprila 2001. godine. O značaju ove nagrade u svetu arhitekture, govori činjenica da se ista, po značaju svrstava u red Nobelove nagrade. Timu, koji danas broji preko 120 ljudi širom sveta, na čelu sa Žakom Herzogom i Pjerom de Meuronom, dodeljena je ova nagrada, kao grupi koja je dala značajan doprinos čovečanstvu i građenoj sredini u okviru umetnosti arhitektonskog stvaranja.
 
Kao obrazloženje svoje odluke žiri je naveo značajnu karakteristiku ovih arhitekata koja se može opisati sintezom umetničkog pojma stare arhitektutre sa svežim pogledom i pristupom problemu kao načinu da se zadovolje tehnička očekivanja. Njihova genijalnost se otkriva, kada se uvidi da se rešenja ovog tima baziraju na temeljima stare klasične evropske arhitekture ali tako ukoponovane da zadovoljavaju najhirovitije potrebe i zahteve investitora.

Analiza odabranih projekata

Stil Herzoga & de Meurona može se porediti sa stilom Endija Vorhola (Andy Warhol) koji je korišćenjem, za to vreme uobičajnih i popularnih slika  i objekata, uspeo da pokaže i iskaže nešto novo. Tako ovaj tim uspeva da od veoma dobro poznatih formi i materijala stvori kompoziciju koja pokazuje nova strmljenja u pogledu shvatanja arhitekture. Još veći izazov predstavlja uklopiti novu ideju u već određenu i izgrađenu sredinu. Tada je potrebno umeće, kao što su oni mnogo puta pokazali a to je: da se mane već postojećeg okruženja na taj način detektuju, da postanu light motiv novog objekta koji će to upotrebiti kao svoju korist, a samim tim i ublažiti negativni uticaj i akcenat starog okruženja na sredinu.

Iz njihovog bogatog opusa objekata, oni  koji su sigurno pokazali da je njihov rad zaslužan Pritzkerove nagrade su kuća porodice  Rudin (The house) u Lejmenu, Francuska, Dominus vinarija (Dominus Winery) u dolini Napa u Kaliforniji kao i zgrada Rikola Marketinga  (Ricola Marketing Building) u Lofenu, Švajcarska.

The House, Lejmen, Francuska (projektovana 1996., izgrađena 1997. godine)

Objekat je projektovan sa idejom da bude seoska kuća za odmor porodice Rudin, koja je svojom lokacijom osim naglašavanja prirode i slobodnog prostora, predstavljala beg od svakodnevne gradske vreve i užurbanosti. Baš to je i postignuto. Primenom sirovih materijala napravljen je kontrast u okruženju koji se može okarakteristati kao masivan arhitektonski volumen, koji prividno svoju težinu gubi konzolnim prepuštanjem nad padinom. Uz ovaj opis dispozicije objekta neophodno je reći da kuća porodice Rudin tipičan arhitip kuće tj. porodičnog ognjišta, koji svaki čovek nosi u svojoj sveti: pravougaona osnova, prizemlje i sprat, a krov na dve vode (reklo bi se tipičan dečiji crtež).

U prilog stavu da je objekat prototip „kuće“ govori kosi krov, visoki dimnjak  i velike prozorske površine a sve u odnosu 3:4. Stepenište koje uvodi posetioca u kuću dovodi ga u srž zbivanja, pravo na mesto  porodičnog okupljanja, kućnog ognjišta.

Jednostavna monolitna kompozicija ovog porodičnog zdanja naizgled je nezaštićena od spoljnih uticaja (vetra, kiše, snega). Zahvaljujući upotrebi  jednostavnog materijala - natur betona omogućena je laka upotreba raznih izolacionih slojeva i premaza koji kuću čini otpornu na sve atmosferilije. Kuća kao da želi da pokaže tendenciju prirodnih zakona da se svaki proces u živom svetu odigrava pod uvetom minimuma energije. Grubo obrađeni materijali doprinose masivnosti i težini objekta koja je prisutna samo u užem sagledavanju, dok se lakoća kompozicije može sagledati onog trenutka kad se uvidi da je kuća postavljena na platformi koja zahvaljujući nagibu terena omogućava stvaranje utiska levitacije tj. lebdenja.

Daljim posmatranjem i analizom uočava se prisustvo još jednog kontrasta. Naime, reč je o suprotstavljanju prirode i stvorenog. Nijedan detalj na kući ne odaje povezanost sa okolinom već bas suprotno. Sačinjena od neobrađenih prefabrikovanih armirano - betonskih panela objekat možemo posmatrati kao pojavu koja se našla na lokaciji u cilju obezbeđivanja skloništa za njene korisnike od spoljnih uticaja, isključivo sa funkcijom da obezbedi toplinu života za čoveka koji želi da se razlikuje od prirode, i da je za svoje potrebe preuredi i uskladi. Pomenuta ugodnost življenja naglašena je pomoću toplih boja i drveta koji je iskorišćen u uređivanju enterijera. Stabla voća i okolne livade nagašavaju pitomost okruženja kao i neograničene bašte koja je čista suprotnost izgrađenom objektu ali koji zajedno u sadejstvu čine veoma interesantnu kompoziciju vrednu pažnje.

Dominus Winery (Vinarija Dominus), Napa Valley, Kalifornija, SAD, projektovana 1995. godine, realizovana 1996/1997.

Vinarija je izgrađena na izuzetnoj lokaciji u Nappa Valley koja je bila pogodna za uzgajanje tražene vrste vinove loze koja je uvezena iz Francuske. Lokacija je, za razliku od drugih regija države Kalifornija, bila poznata po svojoj plodnosti daleko kroz istoriju što je za ove potrebe i dokazano. Zahvaljujući odličnom kvalitetu proizvedenog vina i imena koje je postalo poznato „Dominus“, ukazala se potreba za izgradnjom kompleksa u čijem sastavu bi moglo da se  sagleda lanac proizvodnje i prerade grožđa i da time ova privredna grana dobije na popularnosti.

Tim Herzog & de Meuron prihvatili su i odradili ovaj projekat na veoma zanimljiv način. Funkcionalno, objekat je podeljen na tri jedinice: prva jedinica je namenjena smeštanju ogromnih cisterni, koje služe za prvu etapu fermentacije grožđa kao i dobijanja vina, koje kao takvo ide u dalju preradu i proizvodnju. Drugi deo je vinski podrum Barrique u kome su smeštene velike hrastove bačve u kojima vino sazreva dve godine.

Pakovanje gotovog proizvoda tj. Dominus vina odigrava se u trećoj funkcionalnoj jedinici u kojoj je smeštena traka za punjenje boca koje se odlažu do daljnjeg tj. do prodaje. Ceo sistem proizvodnje je tako ispraćen da su sve gore opisane celine postavljene linearno i formiraju dugačku paralelopipednu formu 100m dugačku, 25m široku, 9m visoku koja zauzima površinu od oko 4100m2. Time je zgrada ukomponovana u redove vinograda i iz vazduha se prepoznaje kao osovina tj. glavna osa celog kompleksa.

Svi opisani delovi nalaze se u nivou prizremlja a međusobno su razdvojene natkrivenim pasarelama. Glavni deo vinarije je najveći pasaž. Ovaj veliki pokriveni prostor ima ulogu prijemnog dela ali i mesta gde su sustiču sve bitne komunikacije objekta. Iz ovog dela omogućen je nesmetani pristup vinskom podrumu Barrique, sali za degustacije, kancelarijama, prostorijama za fermentaciju kao i velikoj krovnoj terasi sa koje se pruža pogled na plantaže vinove loze. Bitna stavka u lancu proivodnje kvalitetnog vina je i to da se održava konstantna temperatura vazduha kako u prostorijama gde se pravi vino tako i u odeljenjima u kojima vino sazreva.

Taj zahtev je predstavljao veliki problem iz razloga ekstremnih klimatskih uslova koji vladaju u ovom delu Kalifornije: reč je o tome da temperatura tokom dana dostiže veoma visoke podeoke a da se preko noći ponekada spusti ispod nule. Problem je trebalo rešti na takav način da on ne ugrozi idejni koncept rešenja što se i uspelo uvođenjem specialnog automatskog održavanja temperature čiji su kanali, velikom veštinom projektanata tako uklopljeni u enterijer da se uopšte ne primećuju.

Ipak najveće dostignuće stvaralaca, je urađenje fasade koja se povinuje svim principima rada, Herzoga & de Meurona kako da od postojećeg bliskog, naparaviti artefakt koji će uneti novu klicu stvaranja u tokove savremene arhitekture. Koševi ispunjeni kamenjem, koji se uglavnom mogu videti u procesu ispiranja zlata iz reka, naparvljeni su tako da formiraju mase koje su prikačene na fasadu i time daju dinamiku prostoj pravougaonoj strukturi. Tako prislonjeni na zidove oni vrše i funkciju izolatora tako da štite objekat od velikih dnevnih temperaturnih kolebanja. U tu svrhu, koriščen je lokalni kamen bazalt čija boja se kreće u spektru od tamno zelene do crne i kao takav se izuzetno uklapa u boju okoline tj. plantaža grožđa.

Koševi sa kamenjem su tako raspoređeni, da njihova razuđenost, utiče na ritam fasade, tako da je preko dana omogućen prolaz prirodne svetlosti od spolja ka u unutra a noću veštačke svetlosti od unutra ka spolja čime se formira neraskidiva interakcija unutrašnjeg i spoljašnjeg prostora. Ovaj uspešno izveden poduhvat dobio je samo pozitivne kritike stručne javnosti koja je još jednput konstatovala da je magija Herzoga & de Meurona u tome što imaju moć da zapanje publiku time, što od sasvim običnog oblika i materijala naprave nešto zaista izuzetno.

Ricola Marketing Building, Laufen, Švajcarska, projektovana 1997. godine,  realizovana 1998. godine.

Ovaj objekat se nalazi u središtu grupe malih seoskih zdanja, koje nemaju  reprezentativne arhitektonske kvalitete. Okružena baštama koje su ispresecane živom ogradom i raznolikim  rastinjem lokcija je prepoznata kao mesto stvoreno za transparentnu arhitekturu. U mesto višespratne strukture koja bi bila dominantna u odnosu na ne baš ugledno okruženje, i time ostvarila akcenat u okruženju, arhitekte su se odlučile za poligonalnu formu koja se u okviru gustih bašti može nazvati instalacijom pa čak i paviljonom. To je arhitektura koja se zahvaljujući modularnim delovima, dobrom upotrebom materijala kao i međusobnim odnosima delova može shvatiti kao slagalica (svaki deo liči na onaj predhodni, a samo zajedno složeni daju smisao).

To je dvoetažno zdanje koje zahvaljujući specifično odrađenim elementima privlači rastinje ka sebi i sa njime ostvaruje neraskidivu celinu. Sa tim uvezi treba obratiti pažnju na konzolni krov (nadstrešnicu) sačinjen od specijalnog sintetičkog materijala koji u zavisnosti od spoljne temperature, padavina i vetra različito ponaša i time zajedno sa objektom menja izgled.

Još jedna karakteristika ovako materijalizovanog krova je i to što se omogućava preplitanje flore i arhitekture i to tako što se biljke obmotavaju oko rogova krova čime prave izatkanu strukturu. Na izgled zgrade, utiču i biljke u neposrednoj blizini koje se svojim bojama reflektuju o staklene fasade i time doprinose različitom izgledu objekta u svako godišnje doba, osim zimzelenog drveća koje daje zeleni odsaj tokom cele godine. Za ovakve efekte neophodna je bila saradnja sa inženjerima šumarstva a izuzetnoj uspešnosti govore mnogobrohne nagrade i priznanja.

Unutrašnjost objekta je projektovana kao jedinstvena, koherentna celina što je postignuto korišćenjem  staklenih panela, ogledala i drugih providnih materijala. Veliko stepenište u sredini hola čini prostornu strukturu koja u zavisnosti od prilika može menjati funkciju. Osim što predstavlja vertikalnu komunikaciju između dve etaže, stepenište može poprimiti ulogu sastajališta ali po potrebi i auditorijuma. Da je sve urađeno po principu lakoće i providnosti govore i vrata koja su klizeća, staklena i rađena prema dimenzijama čiste spratne visine. Takvi potezi omogućili su laku promenu funkcije prostorija u zavisnosti od promene delatnosti koja se tu praktikuje. Treba istaći i to da u svi prozori opremljeni sa tri reda zavesa (svaka u različitoj boji) kako bi fasada gledano spolja bila dinamična i skoro nikada ista.

Svim opisanim postupcima postignuta je nerazdvojivost otvorenog prostora tj. prirode, građene sredine sa unutrašnjim prostorom. Enterijer objekta je postao deo okolnih bašta, što je doprinelo da se korisnik u objektu ne oseća zatvoreno i skučeno. Prostor je prožet vazduhom, velikom količinom svetlosti što daje lakoću obejktu i čini ga specifičnim.

Zaključak

Mnogi kritičari arhitekture kao i oni koji je proučavaju rekli su da je rad Žaka Herzoga i Pjera de Meurona kombinacija čulnog i intelektualnog zadovoljstva. To zaista dokazuju njihova dela koje je potrebno videti, dotaći, oslušnuti da bi utisak bio potpun. Njihovi objekti su više od puke građeveine sa utanačenom funkcijom, materijalizacijom i oblikom, zahvaljujući pre svega do maksimuma iskorišćenoj jednostavnosti i postulatima teorije arhitekture. Njihov rad se može tumačiti kao trud da se ponovo dodje do osnovnih ideja i temelja arhitekture koje i kontekstu novog vremena i novih tendencija daju izuzetne rezultate.

Žak Hezog je rekao: „Zgrada je zgrada. Ona se ne može pročitati kao knjiga; Ona ne može imati podnaslove i tumačenja kao slika u muzeju. U tom smislu, naš rad je absolutno nereprezentativan. Snaga naših objekata je u momentu, koji stvara jak unutašnji utisak  na posetioca.“

Linkovi:

  • Odobreno ispravljeno rešenje za novu zgradu muzeja Tate u Londonu - link
  • Parking garaže u funkciji novog javnog prostora - link
  • Pojmovni i pojavni aspekt arhitekture u projektima arhitekte Dejvida Čiperfilda - link

Komentari: 0

TEKSTOVI /iz kategorije/


ISTAKNUTE FIRME /iz kategorije/


Anketa

Kojom vrstom toplotne izolacije je izolovan vaš stan/kuća?
veselnik 13.04.2019.
"Služba za urbanizam koja će okupiti 10 str...
Ljubinka 09.04.2019.
Da li se na zidove koji su krecenim prajmer...
Maks 04.04.2019.
Političari treba da shvate da se autoput, o...
Borko 03.04.2019.
Zasto se ne zapocne na vreme sredjivanje im...
Svetlana 03.04.2019.
Moze li neko da objasni gospodi iz Ministar...