BAU2025-468X60-BANNER

KSPALPHA-970X250-BANNER

Hercog i de Meuron: Pariški muzej umetnosti

30.11.2012. | Architect Magazine

Poštovaoci Hercoga i de Meurona se verovatno nalaze u istoj dilemi u kojoj su se našli obožavaoci Bob Dilana kada je odlučio da priključi svoju gitaru Fender Stratokaster i prebaci se u potpunosti na električnu namesto akustične 1965. godine na Njuport folk festivalu.

Švajcarski dobitnici Pritckerove nagrade su se rano proslavili sa veoma minimalističkim objektima, kao što je Galerija Gec kolekcije u Minhenu i Ricola fabrika u Miluzu u Francuskoj - rad koji sadrži precizno proporcijalne prizmatične volumene obložene u zategnutom omotaču pažljivo odabrane transparentnosti. Kao i svaki dobri folk umetnici, par je primenio vernakularnu zanatsku tradiciju, od stolarstva do grafičarstva, pa sve do modernističkih formalnih konvencija.

Ali tokom vremena, slava i bogatstvo izgleda da ih je poslala u pravcu kapricioznih i samovoljnih objekata - što se vidi po njihovim nedavnim projektima muzeja za San Francisko, Mineapolis i Madrid, gde su razvili umetnički efekat 'sjajno se sreće sa grubim' materijala, i žonglirajuću geometriju koja reprizira, samo bez dosadne intelektualne težnje, izuvijane cik cak manire dekonstruktivizma sredine 90-tih. Poređenja radi, to je kao da Dilan nije počeo da svira na električnoj gitari, već je nastavio na akustari.

Ali u Hamptonsu, ekskluzivnoj vikend zajednici na Istočnom kraju njujorškog Long ajlenda - letnjoj destinaciji koja inače nije poznata po uzdržanosti - od tog pravila se ustupilo. Prvenstveno zahvaljujući finansijskoj krizi iz 2008. godine.

Dve godine ranije, Pariški muzej (Parrish Museum), istaknuta lokalna institucija iz 19. veka koja je poznata po delima umetnika kao što je Vilem de Kuning i Roj Liktenstajn, pribavio je plac od 10 hektara u gradiću Voter Mil (Watter Mill), i angažovao arhitekte Herzoga i de Meurona da unesu malo Bilbao efekta u lokalna polja krompira. Muzej je prodao svoj prethodni dom, bivšu biblioteku od 1.600 kvadratnih metara u Sautemptonu, Njujorku, pre same selidbe.

Za novi Pariš muzej, projektanti su predložili komplikovani kompleks od neraskidivih povezanih struktura, svaka jedinstvena kao pahuljica i masivna kao vila, modelovana tesno po uzoru na lokalne ambare i pomoćne objekte koji se obično pretvaraju u studije, sa budžetom od oko 80 miliona dolara. Zatim je došla kriza. Arhitekte su poslate nazad na crtanje kako bi pronašli ekonomiju obima i ponavljanje koje će obezbediti makar tri četvrtine planirane kvadrature za oko jednu četvrtinu troškova.

Rezultat je veoma duga šupa. Sa talasastim aluminijumskim krovom iznad livenih betonskih zidova, karakteriše je 188 metara dugačka ekstrutija jednog poprečnog preseka: oblika slova M, generisanog preklapanjem dva nagnuta krovna profila visine od po 10 metara, koji su podržani čeličnim ramovima u razmacima od nekih 12 metara.

Centralni razupirači ovih okvira (koji genijalno inkorporiraju oluk iz centralnog ugiba krova) pomalo podsećaju na obrasce usavršene od strane Fej Džonsa u njegovoj kapeli Thorncrown i sličnim projektima. Delovi tih obrazaca, donekle uporno naglašavani različitim sekovima i okvirima, takođe podsećaju na naivnu simboliku kuće elevacijom trougla nad kvadratom (upečatljivo obeležena u projektu Rudin House Hercoga i de Meurona 1997. godine).

Ovi centralni razupirači stvaraju efekat Demoklovog mača u šiljatom ukrštanju dubokih drvenih greda duž centra preseka u obliku slova M. Ispod tih tačaka nalazi se veliki hodnik koji prolazi celom dužinom zgrade. Na severnom i južnom delu tog hodnika nalaze se privremene ili stalne galerije od nekih 1.200 kvadratnih metara. Zapadni deo se završava u izdignutom kafiću, verandi, i prostoru za okupljanje, dok se na istoku nalaze prozračne kancelarije kustosa i pomoćnih službi, što sve zajedno čini 3.200 kvadratna metra muzeja.

Perimetarski severni i južni zidovi od livenog betona, nekih 5,5 visoku i profilisani tako da imaju šarmatnu kontinuiranu klupu u bazi, umetnuti su da stvore duboke prepuste preko terasa koje se prostiru, kao platforme železničke stanice malog garda, dužinom cele zgrade. Zid centralnog dela severne fasade je čak i više umetnut i glaziran, tako da stvara zaklonjeno dvorište obeležavajući glavni ulaz.

Zgrada je odlično mesto za posmatranje umetnosti. Dnevno osvetljenje u galeriji (koje dopire kroz svetlarnike koji su transparentni na kosom krovu okrenutom ka severu i blago zatamnjeni na južnom krovu) čini ambijent posebno lepim, a ono što je zanimljivo jeste da tokom oblačnih dana maltene nije potrebno veštačko osvetljenje.

Tepke krovne grede, kao i I grede konstruktivnog rama, prolaze sa određenom opuštenošću unutar enterijera bele boje, ne spuštajući se na te betonske perimetarse zidove, niti u potpunosti lebdeći beznaporno iznad preplitajućih particija.

Ugrađene klupe i particije od borovine (rad industrijskog dizajnera Konastantina Grčića, koji je takođe doprineo osvetljenju i dizajnu enterijera) čine trenutke elegentnog kaprica koji umanjuje ogoljenost detalja koji se mogu naći drugde u zgradi.

Najfiniji arhitektonski efekti minimalizma, postignuti kroz strateško dimenzioniranje i iscrpnom detaljnošću, uspostavljaju osećaj smirenosti, i takođe i uzbuđenja zbog kompulsivnog napora da se održi taj mir. U muzeju Pariš, međutim, povremeno postiji utisak da neko, poput Dilana 1965, zna kako da održi stvari jednostavnim, ali to u stvari ne želi.

Prostorije su velike, ali nisu sasvim prostrane, a njihov raspored je u redu, ali nije svobuhvatno graciozan. Postoji mnogo toga što se čini ne tako vešto oskudnim, več jednostavno ogoljenim. Moguće je videti u objektima i utisak minimalizma i ogoljenosti od početa, kao i želju, koja je viljdiva u nekim finesama detalja, vraćanja simbolici samog doma što je pre moguće. To je borba koja se dešava u svakom arhitekti, i koja je vidljiva u svakom delu. I ona je potpuno prirodna.

Arhitekte su obično prve koji osete efekte ekonomskih vrhunaca i krahova, a ekonomija sredstva u njihovim projektima može biti pokazatelj ne samo raspoloživih sredstava u svakom trenutku, već i pronalaska smisla u svim tim usponima i padovima. Osećaj u muzeju Periš je možda onaj ambivalencija za vremenima koja se, kao i obično, 'menjaju'.

 

Komentari: 0

TEKSTOVI /iz kategorije/


ISTAKNUTE FIRME /iz kategorije/


Anketa

Kojom vrstom toplotne izolacije je izolovan vaš stan/kuća?
Saša Levi 24.11.2024.
Veseli me da će “Linearni grad” koji su prv...
Nenad 13.11.2024.
Lepa je ta inicijattiva. Da vidim kakva e b...
Ilija Čvorović 29.10.2024.
Ništa bez garaže
Aleksandra Nikolic 20.10.2024.
Tekst je iz 21. godine, sada je oktobar 24....
Aca 14.09.2024.
Dovoljno je voziti se Bulevarom od Kaluđeri...

;