Pesak i šljunak koji se koriste za izgradnju gradova, puteva i druge infrastrukture iz mnogih reka se uklanjaju brže nego što priroda može da ih nadoknadi. To je pokazala globalna analiza koju su predvodili istraživači Tehnološkog univerziteta Nanyang u Singapuru (NTU Singapore).
.jpg)
Vađenje peska (Foto: AI generated)
Studija, objavljena u časopisu Reviews of Geophysics, obuhvatila je 411 recenziranih naučnih radova publikovanih od 1974. godine.
Rezultati ukazuju da eksploatacija rečnog peska i šljunka postaje sve ozbiljniji problem održivog razvoja, povezan sa urbanizacijom, širenjem infrastrukture, degradacijom vodotokova i bezbednošću stanovništva koje živi uz reke i u deltama.
Oglas
Na područjima za koja postoje pouzdana merenja, godišnje količine izvađenog materijala često su nekoliko puta veće od prirodnog dotoka sedimenta. Posledice mogu biti produbljivanje korita, slabljenje rečnih obala, snižavanje nivoa podzemnih voda i pogoršanje kvaliteta vode.
U priobalnim područjima prekomerno vađenje peska može da podstakne prodiranje slane vode dublje u kopno.
Promene u rečnim koritima mogu ugroziti mostove, puteve i zgrade, ali i naneti štetu životinjskim staništima, poljoprivredi i ribarstvu. Time su pogođeni prihodi i svakodnevni život zajednica koje zavise od reka.
Nedostaju podaci o količinama izvađenog materijala
U izradi analize učestvovalo je 26 međunarodnih stručnjaka za eksploataciju peska, transport sedimenta, delte, ekologiju i održivi razvoj. Objedinjeni su podaci iz jugoistočne i južne Azije, Kine, Afrike, Evrope i Južne Amerike.
Tim NTU predvodio je vanredni profesor Edward Park sa Nacionalnog instituta za obrazovanje, koji je i glavni istraživač Opservatorije Zemlje u Singapuru. Među istraživačima su bili i Adam Switzer iz Azijske škole za životnu sredinu i Opservatorije Zemlje u Singapuru, kao i Chu Jian, rukovodilac Škole građevinarstva i inženjerstva životne sredine.
Autori smatraju da se problem može bolje kontrolisati ukoliko države prate lokacije na kojima se obavlja eksploatacija, mere izvađene količine i određuju ograničenja na osnovu sposobnosti reka da prirodno obnove sediment.
Pesak spada među najčešće korišćene prirodne resurse i predstavlja važnu sirovinu za beton, puteve, nasipanje zemljišta i druge infrastrukturne radove. Potražnja raste sa širenjem gradova, gradnjom stanova, razvojem transportnih mreža i realizacijom projekata zaštite obala.
Uprkos tome, mnoge zemlje još nemaju osnovne podatke potrebne za upravljanje ovim resursom. Samo 27 odsto analiziranih studija utvrdilo je obim eksploatacije, dok se 24 odsto bavilo faktorima koji podstiču potražnju. Nasuprot tome, posledice vađenja razmatrane su u 69 odsto radova.
Kako ocenjuje Edward Park, bez preciznog praćenja aktivnosti nadležni organi često reaguju tek nakon što su reke već promenjene, a lokalne zajednice pretrpele štetu.
Na Mekongu izvađeno znatno više od dozvoljenog
Parkov tim je 2024. godine predstavio satelitsku metodu praćenja eksploatacije peska na reci Mekong. Procenjeno je da je iz reke izvađeno više od 50 miliona tona peska, dok je dozvoljena količina iznosila oko 20 miliona tona.
To znači da je eksploatacija za više od 150 odsto premašila odobrenu granicu, pri čemu je približno 60 odsto ukupne količine izvađeno nelegalno. Pouzdaniji podaci omogućili bi regulatornim organima da ranije odrede održiva ograničenja, kontrolišu dozvole i otkriju nelegalno vađenje pre nego što se posledice prošire.
Istraživači su razvili okvir koji povezuje potražnju za peskom, mesta eksploatacije, posledice po reke i okolne ekosisteme i mere koje nadležne institucije mogu da preduzmu.
Analiza je pokazala nesklad između tržišta i područja na kojima nastaje šteta. Potražnju uglavnom pokreću regionalno i globalno građevinsko tržište, dok posledice trpe lokalni vodotokovi i stanovništvo. Pritom se promene mogu prenositi nizvodno, daleko od mesta na kome se pesak vadi.
Zbog toga bi eksploataciju trebalo uređivati na nivou čitavog rečnog sliva. Dozvoljene količine potrebno je zasnivati na bilansu sedimenta, odnosno proceni koliko peska i šljunka reka može prirodno da donese i obnovi tokom određenog perioda.
Sateliti, dronovi i sonari za nadzor reka
Predloženi sistem kontrole objedinio bi satelitske snimke, dronove, sonarsko mapiranje, terenska istraživanja i rečne modele. Sateliti mogu da otkriju plovila za iskopavanje, zamućene tragove sedimenta i aktivne zone vađenja na velikim i udaljenim rečnim mrežama.
Dronovi i snimci visoke rezolucije pogodni su za evidentiranje manjih lokacija koje je teže uočiti.
Batimetrijskim mapiranjem utvrđuju se oblik i dubina korita, pa se mogu registrovati jame i produbljeni kanali nastali bagerovanjem. Ponavljana sonarska merenja omogućavaju procenu količine uklonjenog sedimenta i praćenje promena tokom vremena.
Kombinovanje tih podataka sa rečnim modelima moglo bi da pokaže kako vodotok reaguje na različite nivoe eksploatacije. Nadležni bi tako mogli da odrede područja na kojima je kontrolisano vađenje manje štetno, ali i zone u kojima bi ono trebalo da bude zabranjeno zbog erozije ili ekološke osetljivosti.
Nalazi su naročito značajni za jugoistočnu Aziju, gde ubrzana urbanizacija povećava potrebu za građevinskim materijalima. Za Singapur i druge gradove problem obuhvata i regionalne lance snabdevanja peskom.
Pošto je za širu primenu alternativnih materijala potrebno vreme, pesak će ostati važan građevinski resurs. Pritisak na reke ipak se može smanjiti njegovom efikasnijom upotrebom i korišćenjem prerađenog građevinskog otpada, recikliranog stakla i tretiranog pepela sa dna spalionica otpada.
Tim koji predvodi Edward Park razvio je i tehnologiju održivog vađenja koja treba da pomogne u određivanju mesta i količina pogodnih za eksploataciju, uz smanjenje ekoloških i društvenih posledica.
