Učešće građevinarstva i inudustrije građevinskog materijala u rastu srpskog BDP-a u prvih sedam meseci ove godine je 24 odsto, što je najveće učešće bilo koje industrije u porastu BDP-a. Ti podaci, po oceni predsednika Sindikata radnika građevinarstva i industrije građevinskog materijala Srbije Saše Torlakovića, ukazuju na to da je građevinarstvo Srbije ponovo u zamahu, ali je još uvek daleko od onoga što je nekada bilo.
– Kada se govori o građevinarstvu danas, nemoguće je bilo šta reći a ne osvrnuti se na bar poslednje dve decenije – ocenio je Torlaković. – Propast građevinarstva krenula je početkom privatizacije i naglim raspadanjem građevinske operative. Samo u Beogradu je 1999. godine radilo 120.000 građevinskih radnika, a građevinska operativa Srbije gradila na svim kontinentima. Recimo, samo je PIM imao 120 aktivnih gradilišta širom sveta, sem u Latinskoj Americi. Mi danas nemamo tu građevinsku operativu koji smo imali. Ostala je na nivou Energoprojekta, kada govorimo o svetskim dostignućima, a sve ostalo svelo se na srpsko tržište.
On ne spori da Srbija trenutno nema dovoljno građevinskih radnika, i tvrdi da je osnovni razlog za takvu situaciju činjenica da su oni „jadno“ plaćeni, što utiče na odluku ljudi da odu „trbuhom za kruhom” u zemlje Zapadne Evrope.
Ilustracija (www.pixabay.com)
– Odlaze, recimo, u Nemačku, koja ima najveći zamah te grane u istoriji građevinarstva. To je, naravno, privuklo i radnike iz Srbije i iz drugih delova Evrope. Zbog toga se sada na našim gradilištima pojavljuju ljudi iz Albanije, Makedonije, koji ne znaju naš jezik, pa se često pitamo i s kojim radnim dozvolama oni mogu ovde raditi. Cena građevinskog radnika, na primer tesara, u Beogradu je 900 evra na mesečnom niovu, armirača i do 1.000. Kada konkurencija čuje da neko ima dobrog tesara, ona ponudi veću platu i odvede ga na drugo gradilište. No, opet je to malo novaca jer u Nemačkoj oni zarađuju između 2.000 i 2.500 evra – rekao je Torlaković.
Predsednik Sindikata građevinarstva i industrije građevinskog materijala Srbije Saša Torlaković tvrdi da je danas najveći problem konglomerat, odnosno to što poslodavci građevinskim radnicima isplaćuju platu nešto malo iznad minimalca, a ostalo plaćaju „na ruke”.
– Ozbiljnog kranistu ne možete više da nađete ispod 80.000 dinara, a cena ide i do 120.000 dinara mesečno za onog koji je iskusan, radi s opasnim teretom. Samo početnici rade za manje novca. Radnici pristaju na to da rade za nešto iznad minimalca da bi ostalo dobili u neto iznosu jer bi im gazda svakako smanjio kada bi morao da plaća kompletne poreze i doprinose na bruto iznos.
Građevinski radnici, po oceni koju je Torlaković izneo na portalu Podunavlje, prosečno u Srbiji zarađuju 44.000 dinara, što je ispod republičke prosečne plate.
– Građevinske škole su nestale onog trenutka kada je građevinski radnik postao malo plaćen. To je osnovna suštinska stvar zašto mi danas nemamo građevinske radnike. Pa, postoje čak i „vikend-građevinarstvo”, odnosno ljudi petkom, subotom i nedeljom idu u Austriju, rade po 14-15 sati dnevno i vraćaju se ponedeljkom. Ili, ovde ljudi dobijaju razne socijalne pomoći od Srbije zato što su raseljeni i ne pada im na pamet da se zapošljavaju, a onda odlaze u Crnu Goru i rade za po 1.200 evra mesečno – objasnio je Torlaković.
