Studije su nam već pokazale kako beli obojeni krovovi pomažu u hlađenju objekata tako što reflektuju sunčevu svetlost, dok „zeleni“ krovovi pobeđuju toplotu tako što blokiraju sunčevu svetlost i pružaju izvor evaporativnog hlađenja. Sada, tim naučnika sa Univerziteta Stanford su stvorili panel koji ne samo da reflektuje sunčevu svetlost, već takođe i izvlači topotu iz zgrade i emituje je napolje.
Pre svega, panel deluje kao veoma efikasno ogledalo, šaljući nazad većinu dolazne sunčeve svetlosti. Reflektivne površine, međutim, i dalje mogu da se ugreju, što je mesto gde sposobnost uređaja da emituje termalno zračenje (toplotu) stupa na scenu.
Kada je toplotno zračenje blokirano od strane Zemljine atmosfere, ono postaje zarobljeno između zemlje i svemira - to je ono što leži iza efekta staklene bašte. Stanford panel je, međutim, napravljen od nanostruktuisanih fotonskih materijala (uključujući kvarc i silicijum karbid), koji uzrokuju da radijacija bude emitovana na talasnoj dužini na kojoj je atmosfera praktično transparentna. Ovo omogućava da zračenje prolazi slobodno kroz atmosferu do ledenog vakuma svemira.
Panel ima kapacitet neto hlađenja od preko 100 vati po kvadratnom metru. Prema istraživanjima, to znači da „tipična, jednospratna, porodična kuća sa samo deset procenata svog krova pokrivenog sa radiacionim rashladnim panelima može da nadoknadi 35 odsto od njegove čitave potrebe za klimom za vreme toplih meseci“. Štaviše, paneli su potpuno pasivni, bez pokretnih delova i ne zahtevaju bilo koji izvor napajanja (uključujući i sunce) da rade.
Takođe je moguće da bi rashladni paneli mogli da zauzmu mesto solarnih panela, koji se trenutno koriste za prozvodnju električne energije za pokretanje klima uređaja. Pored komercijalne primene ove tehnologije, istraživači veruju da bi ona mogla učiniti mogućim hlađenje u vanmrežnim oblastima i zemljama u razvoiju, gde je klimatizacija trenutno nemoguća. Ona bi čak mogla da se koristi da pomogne da parkirani automobili ostanu hladni.
Panel je razvijen od strane profesora Šanhuia Fana i njegovih diplomaca Ašvata Ramana i Edena Refaelija. Istraživanje je nedavno objavljeno u stručnom časopisu Nano Letters.
