Većina vrsta zelenog pranja koju imamo priliku da vidimo, spada u jedan od ovih devet tipova. Slede saveti kako da ih prepoznate.
Rizikovaću sa pretpostavkom, ali mogu da se kladim da ste u poslednja dvadeset četiri sata primili reklamnu poruku čija je marketing kampanja centrirana oko reči “zeleno” ili kako je nešto “ekološko”.
Verovali mi ili ne u ove tvrdnje, pitanje je? Istraživanje u Sjedinjenim Američkim Državama sprovedeno ove godine pokazuje da 97% Amerikanaca veruju da znaju šta uobičajan ekološki marketing, koji tvrdi da je nešto zeleno ili ekološko, znači.
Ali da li oni ili mi, zaista znamo? Prema istraživačima, naša tumačenja su često netačna. Studija pokazuje da dosta ljudi ima volju da veruje u ono što im se marketinški servira. Ipak, istraživanje sprovedeno u Ujedinjenom Kraljevstvu ima, donekle, drugačiju priču da ispriča. U toj studiji, nevladine organizacije Carbon Trust, samo 7% anketiranih veruje kompanijama kada kažu da smanjuju svoj uticaj na životnu sredinu. Više od polovine ispitanih, oko 53%, izražava zabrinutost zbog činjenice da kompanije čine jednokratna poboljšanja da bi dobile na publicitetu, pre nego što se vrate normalnom poslovanju.
Razdvajanje šta je zaista zeleno od zelenog pranja postalo je neophodnost za kupce. Da bi smo pomogli, predstavljamo vam ovu kategorizaciju devet tipova zelenog pranja.
1. Zeleno po asocijaciji
Kompanije rasipaju sebe i svoj marketing u ekološkim pravcima i slikama tako da, iako proizvod nema nikakve ekološke pogodnosti, potrošači ih povezuju sa pozitivnim ekološkim atributima. Primeri toga jesu automobili i kamioni koji gutaju fosilna goriva prikazani u udaljenim prirodnim sredinama, ili nova naselja nazvana po prirodnim atributima koje su uništili da bi ih izgradili.
2. Nedostatak definicije
Marketing nekog proizvoda koji daje utisak potrošačima da je ekološki, često je nejasan: proizvod je opisan kao netoksičan ili kao proizvod koji sadrži opasne hemikalije, ali ove definicije značajne su samo ako se posmatraju u određenom kontekstu - mnoge hemikalije su netoksične i mogu da se dodiruju, ali su opasne ako se progutaju, na primer.
3. Nedokazane tvrdnje
Tvrdnje o ekološkim prednostima nekog proizvoda iznose kompanije, ali te iste kompanije neće ili ne mogu da pruže dokaze koje bi te tvrdnje dokazale. Primer: Kompanija tvrdi da je sprovela nov način proizvodnje koji povećava sadržaj recikliranih materijala u njihovom proizvodu, ali oni tu tvrdnju ne dokazuju.
4. Pogrešan zaključak
Kompanija koristi validnu tvrdnju oko nekog projekta kao osnovu za dalje tvrdnje koje nisu garantovane, ali u svojoj površnosti deluju razumno. Primer: Proizvođač odgovorno tvrdi da je njegov proizvod otporan na razvitak buđi, ali takođe implicira da korišćenjem tog proizvoda poboljšavate zdravlje ukućana - tvrdnja koja ima neku logiku, ali ona zaista mora biti ispitana posebno.
5. Zaboravljanje na životni ciklus
Kompanija bira jedan, lako razumljivi aspekt ekološkog profila nekog proizvoda koji nadopunjuju i ističu, dok ignorišu druge, bitne uticaje. Primer: Kompanija reklamira visoki nivo recikliranog sadržaja nekog proizvoda, ali ne pominje koliko se potroši energije i kolika je količina oslobođenog ugljenika pri proizvodnji.
6. Mamac i preokret
Kompanija uveliko promoviše ekološke atribute nekog, pojedinačnog, proizvoda, dok prodaje i proizvodi gomilu drugih, sličnih proizvoda kojima nedostaju isti ekološki atributi. Primer: Kompanija prodaje proizvode od kedrovine koji su sertifikovani kao održivo posečeni i stiče na taj način slavu, ali ujedno ih proizvodi u tako malom broju i sa povećanom cenom da se većina proizvoda koji nisu sertifikovani proda zahvaljujući pažnji koju je kompanija dobila.
7. Oslanjanje na lošije standarde
Proizvodi dobijaju validne sertifikate izdate od strane trećeg lica - ali proizvođači i trgovačka udruženja su ti koji su uticali na razvoj relevantnih standarda na takav način da prave sertifikaciju manje značajnom nego što bi trebala da bude. Primer: Industrija drvnih proizvoda bila je pod žestokim napadima početkom 90-ih godina zbog ekološke štete nanete obešumljavanjem, ali, umesto da se pridržavaju rigoroznih, zelenih standarda koji su tada već razvijeni, industrija se ujedinila i stvorila sopstveni program sa sličnim, ali mnogo nejasnijim standardima.
8. Nevoljni entuzijasta
Kompanije lobiraju protiv novih ekoloških mera, tvrdeći da će biti mnogo skupe. Posebno ako vide da gube bitku, one javno prihvataju slične mere - ali nastavljaju da im se odupiru iza scene.
9. Potpuni lažovi
Bilo namerno ili nenamerno, kompanije krive istinu ili je, jednostavno, ignorišu. Primer: Kompanija tvrdi da je proizvod povoljan po okruženje, a on je u stvari po njega loš.
