Rusija će razmotriti svoje učešće u izgradnji transokeanskog nikaragvanskog kanala koji će, ako bude izgrađen, biti ozbiljna konkurencija Panamskom kanalu, objavljeno je posle posete Danijela Ortege Moskvi.
Nekadašnja saveznica SSSR-a, Nikaragva, je, da podsetimo, jedina država koja je posle Rusije priznala nezavisnost Južne Osetije i Abhazije. Zato je susret na najvišem nivou posle više od 20 godina bio posebno srdačan i rezultirao potpisivanjem niza dokumenata o saradnji, među kojima posebnu pažnju izaziva mogućnost izgradnje transokeanskog kanala većeg i ekonomski isplativijeg od Panamskog.
O novom kanalu je u septembru sa Ortegom razgovarao zamenik ruskog premijera Igor Sečin, a juče je predsednik Medvedev još jednom potvrdio da je Rusija zainteresovana da pomogne u tom projektu:„Naši partneri pokazali su interesovanje da privuku ruske partnere u projekat izgradnje međuokeanskog kanala na međunarodnoj pravnoj osnovi. Takve ideje služe osiguranju bezbednosti u regionu i mi na to gledamo s interesovanjem.”
Iako ideja o izgradnji transokeanskog kanala u Nikaragvi, alternativnog Panamskom, predstavlja najveći latinoamerički projekat u poslednjoj deceniji, ona nije nova. Juš u 19. veku su se Kolumbija (čiji je deo tada bila i Panama) i Nikaragva borile za pravo da za američki novac sagrade kanal koji će spojiti Tihi i Atlantski okean. Amerika je to odbila zbog dva živa vulkana na toj teritoriji kao i zbog velike dužine koju je kanal trebalo da ima. Kasnije, 1903. SAD su podržale želju Paname da se odvoji od Kolumbije i zauzvrat dobile u vlasništvo zonu za izgradnju. Jedan od najvećih i najsloženijih tehničkih objekata u svetu, građen je 15 godina i u izgradnji je poginulo oko 27.500 ljudi. Kanal su kontrolisale SAD do kraja 1999, a onda su ga predale Panami.
Rukovodstvo Nikaragve je, i kad je odlučeno da se kanal gradi u Panami, nastavilo da traži novac za svoj kanal u Evropi i Japanu, što je Amerika rešila na svoj način – 1909. poslala je svoju vojsku i smenila vlast u Nikaragvi. Sa novom vlašću je zaključila ugovor prema kome ima ekskluzivno pravo na izgradnju kanala u Nikaragvi u zamenu za tri miliona dolara. Važnost tog ugovora istekla je 1970. godine. U Nikaragvi je tada trajao građanski rat, pa su se kanala ponovo setili tek devedesetih godina. U oktobru 2006, Enrike Bolanos Gejer, tadašnji predsednik, objavio je izgradnju „Velikog međuokeanskog nikaragvanskog kanala”, koji treba da ide jezerom Nikaragva i koritom reke San Huan. Vrednost projekta procenjena je na 20 milijardi dolara (ukupan BDP zemlje je pet milijardi).
Ekonomska osnovanost projekta zasnivala se na na činjenici da je Panamski kanal zastareo i da ne može da zadovolji transportne potreba regiona, a zbog male širine (33 metra) ne mogu da ga koriste veliki brodovi koji imaju širinu i do 56 metara.
Ozbiljan udar nikaragvanskim planovima nanela je modernizacija panamskog kanala koja je počela 2007. godine i koja će trajati do 2014. i omogućiti da se propusna moć udvostruči i da prolaze veliki brodovi. Za nju će biti potrošeno 5,25 milijardi dolara.
Zahvaljujući porastu robne razmene između Kine i Latinske Amerike, ali i želji Uga Čavesa, velikog Orteginog prijatelja, da preorijentiše izvozne naftne tokove iz SAD prema Kini, Managva smatra da Kina može da uloži ogromna sredstva u izgradnju kanala, a veruje da i Rusija u tome može naći interes.
Ruski interes za izgradnju povezan je sa njenom u poslednje vreme veoma izraženom željom da uveća svoje prisustvo u regionu. To prisustvo bi bilo još ozbiljnije ukoliko se tamo pojave velike biznis strukture. Novac koji bi Rusija, eventualno, tamo uložila, iako se meri milijardama dolara, i uprkos ekonomskoj krizi – ne predstavlja problem. Ne treba zaboraviti da RF i dalje ima ogromne devizne rezerve i veliki stabilizacioni fond. Nekoliko milijardi dolara se na njima gotovo neće ni osetiti, a ako bi se u to uključili i oligarsi koji i dalje imaju milijarde, to bi bila sitnica. Tako krupan projekat u siromašnoj Nikaragvi povukao bi za sobom i druge – neki od njih su već dogovoreni – izgradnju hidroelektrana, razvoj mobilne telefonije i TV mreže, izgradnju aerodroma, pomoć u poljoprivredi, a to su nove mogućnosti za zaradu.
I, naravno, novac ne bi bio poklonjen već bi se za njega dobile koncesije.
-----------------------------------------------------------
Parametri „Velikog nikaragvanskog kanala“
Dužina – 286 km, dubina – 22 metra, maksimalna širina – 114 metra. Njime bi mogli da plove veliki prekookeanski brodovi nosivosti do 270.000 tona, dok je maksimum koji može da omogući Panamski kanal danas 70.000tona,a kad se rekonstruiše –130. Novi kanal će imati četiri prevodnice koje će podizati brodove do 60 metara iznad nivoa mora (Panamski – do 26). Smanjena je i cena projekta – 18 milijardi.
-----------------------------------------------------------
