Građevinska privreda jedan je od pokretača privrednog razvoja Srbije jer u proizvodnom procesu angažuje više od 40 privrednih delatnosti. Nekada jedna od najekspanzivnijih i najpropulzivnijih izvoznih privednih grana, profitabilno i visokoakumulativno srpsko građevinarstvo danas deli sudbinu ukupne privredne situacije u zemlji.
Potpredsednik "Industrijsko-građevinske privredne komore Srbije" Goran Rodić kaže da postoji strateško opredeljenje da Srbija značajno poveća izvoz i proizvoda i usluga, međutim, problem je to što smo mnogo zavisni od uvoza pa uvozimo sve i svašta, od šibica, do šljunka, iako bismo mnogo toga mogli proizvoditi u Srbiji.
Rodić objašnjava da većina građevinske proizvodnje čak 90 odsto koristi repromaterijal iz uvoza, što se odražava i na cenu gotovog proizvoda. Na primer, za crep i ciglu gas koji uvozimo učestvuje s 55 odsto u ceni. A više nemamo bazičnu industriju jer je uništena. Tako danas uvozimo čak i betonsko gvožđe, i to iz Ukrajine, Nemačke i drugih zemalja. Danas se uvozni čelik za čelične konstrukcije samo profiliše, a nekada smo imali fabrike koje su proizvodile razne vrste cevi, od kanalizacionih, do onih za grejanje, međutim, sve se promenilo.
Dakle, metalna industrija koristi najveći deo repromaterijala iz uvoza: betonsko gvožđe, limove, metalne profile, cevi... Repromaterijal se ovde prerađuje u firmama kao što su "Amiga" iz Kraljeva (rade bandere, cevi...), "Goša” iz Smederevske Palanke, MIN iz Niša tek simbolično. Naši još jedino opstaju u proizvodnji nameštaja, poput firmi "Janković” iz Novog Sada, "Gajin” iz Zemuna, dela "Simpa”, "Toplica drvo”...
Pošto se većina repromaterijala uvozi, sagovornik objašnjava da svako pomeranje kursa na tržištu utiče na njegovu cenu, što se negativno odražava na građevinski sektor, na primer, cenu izgradnje stambenog objekta. Ako znamo da su u stambenom objektu 95 odsto razni materijali i oprema, da su samo pet odsto ruke, jasno je zašto investitori ne mogu naći računicu po kojoj bi mogli izgraditi stanove cenovno podnošljive potencijalnim kupcima.
Rodić kaže da je duga lista uvoznih roba, koja se prostire preko petrohemije, repromaterijala za boje i lakove, repromaterijala i profila za građevinsku stolariju, aluminijuma, betonskog gvožđa, aditiva za beton... Ukupno gledano, više se uvozi nego što se izvozi. A da bi se smanjio uvoz, najpre bismo morali videti čime raspolažemo, počev od struke i obrazovnog sistema, do proizvodnih pogona i njihove modernizacije, posebno za one proizvode za koje imamo dobru bazu.
Pošto se u zemlji na duži period ne naslućuju veći poslovi koji bi mogli angažovati prateću građevinsku industriju, zaposliti sve radnike i obezbediti pare za modernizaciju proizvodnih pogona – jer je građevina u opadanju – da oblasti koje taj sektor veže na sebe ne bi potonule, rešenje je povećanje izvoza. Primera radi, drvna industrija koja je vezana za građevinarstvo je pozitivna 200 miliona dolara u odnosu na uvoz. Ciglarska, creparska i cementna industrija su takođe u suficitu u odnosu na uvoz jer su glavni resursi domaći – glina, krečnjak, drvo... međutim, mnoge fabrike sve teže opstaju zbog slabe potražnje na domaćem tržištu.
Soči nas uči
Rodić kaže da bi se morala podsticati prerađivačka industrija, čiji su kapaciteti, nažalost, uglavnom u stanju mirovanja, i da ima tek nešto malo privatne inicijative. Zbog svega toga, tržište u zemlji je palo, zbog čega mora da se pokrene izvoz. Kada se vidi koliko je materijala iz Srbije otišlo za Soči, ne građevinskog nego onog za opremanje, kao što je nameštaj, shvatili smo da građevinsku industriju možemo spasti izvozom.
