Fasada napravljena od elemenata nevidljivo obešenog talasastog akrilnog stakla uokviruje celokupan volumen zgrade, stvarajući zgradi gotovo nematerijalni karakter. Spoljašnji zidovi, krov i noseća konstrukcija ostaje u potpunosti skrivena iza fasade. Apsolutno ništa ne ukazuje na visoko složene proizvodne procese koji se dešavaju unutra.
Debljine papira, ali ipak kristalasta kao Karara mermer: bela zavesa, 11 metara visoka i preko 500 metara dugačka, obuhvata 20.000 metara kvadratnih fabrike u Vitra kampusu u Nemačkoj. Završena još 2009. godine, investitor Rolf Felbaum je morao da strpljivo sačeka još ukupno tri godine za šlag na torti: fasadu ove „fabrike budućnosti“. Upornost japanskih arhitekata Kazuio Seđime i Rjuea Nišizave se na kraju dobro isplatila: biro SANAA je preinačio arhitektonsku tipologiju industrijskih zgrada.
Valoviti omotač zaista u stvari liči na delikatnu glazuru koja pokriva veliku belu tortu, preuzimajući nijanse boje okoline, odražavajući detalje ili ostajući gotovo nevidljiva iza belih cvetova trešnje i olovnog neba. Najsuptilnija igra svetlosti može se posmatrati duž gornje ivice krovne konstrukcije: čak i difuzna sunčeva svetlost prodire u akrilne staklene panele debele 6mm, svetlucajući belu boju nasuprot tamnih oblaka ili dajući kontrast blede sunčeve svetlosti koja ne može da prodre kroz maglu u elegantnoj mat crnoj boji.
Oglas
Rolf Felbaum je želeo da se odvoji od zastarele slike bučnih i često prljavih fabričkih hala - svetla i skoro bestežinska zgrada je arhitektonski izraz nove atmosfere proizvodnih sredina. Njegovi roditelji i osnivači kompanije su već imali bliske kontakte sa arhitektama i dizajnerima, posebno sa Čarlsom i Rej Ims (Charles, Ray Eames).
Kada je Rolf Felbaum preuzeo kompaniju Vitra, angažovao je arhitektu Nikolasa Grimšoa (Nicholas Grimshaw) da projektuje novu fabričku zgradu koja bi zamenila stari proizvodni pogon koji je oštećen u požaru 1981. godine, kao i da promeni ceo brend kompanije.
Koncept da čitava postrojenja kompanije projektuje samo jedan arhitekta je promenjen kada je upoznao Frenka Gerija. Sa Gerijevim projektom Vitra muzeja dizajna, bivše vatrogasne stanice od Zahe Hadid, Konferencijski paviljno od strane Tadao Anda, i još jednom zgradom fabrike projektovanom od strane Alvaro Size, Felbaum je angažovao najpoznatije svetske arhitekte i dobio njihove projekte na imanju svoje kompanije.
Koncept za novo mesto pogodno za prezentaciju Vitra kučne kolekcije kao i novi proizvodni pogon za Vitrashop - prodavnice dostojne kompaniji u okviru Vitra grupe - razvijen je 2005. godine. Felbaum se priseća da nije bilo govora o tome koje arhitekte će biti angažovane za ove projekte: Herzog i de Meuron i SANAA (koje su tada bile manje poznate). Ono što je ostalo nejasno dugo vremena jeste koji biro će šta projektovati.
Ovo pitanje je rešeno i od 2009. godine, izvođači i vlasnici nekretnina, kao i obožavatelji arhitekture hrle da vide VitraHaus projekat biroa Herzog i de Meuron. Zgrada fabrike je već do tada bila završena: samo je spoljni omotač nedostajao.
Fabrička zgrada biroa SANAA za podružnicu Vitrashop je namerno projektovana da bude vrsta antiteze sa konstrukcijom od crvene cigle Alvaro Size - lakoća namesto težine, nematerijalnost umesto površinske teksture, kretanje umesto konstantnosti. Ovaj cilj je dosledno realizovao biro SANAA; detalji urađeni sa pola srca su jednostavno bili neprihvatljivi.
„Nikada ne možete pobediti u raspravi sa Seđimom“, rekao je Felbaum na konferenciji za novinare sa velikim osmehom na licu. „Ona može biti prilično tvrdoglava!“ Još tri godine intenzivnog razvojnog rada rezultiralo je u realizaciji zalepljene fasadne strukture, omogućavajući obračunato širenje do 7cm na pojedinačnim panelima visokim 11m i širokim 1,8m u slučaju temperaturnih kolebanja, bez bilo kakvih efekata širenja.
Arhitekte Seđima i Nišizava su proučavali zemlju, brdoviti pejzaž i mnogostruke kamione koji su stalno u pokretu od i do mesta za utovar. Dijagramski prikaz ovog šablona kretanja rezultirao je u skoro kružnoj osnovi hale.
Oni bi radije preferirali nešto mekšu organsku geometriju umesto savršeno kružnog oblika, što je i primetno na njihovom projektu muzeja u Kanazavi. Zbog manjka iskustva tada, a i iz pragmatičnih razloga, oni su se odlučili za krug. U fabričkoj zgradi su uspeli da ukombinuju funkcionalnost sa estetikom pošto je zgrada mnogo veća i pruža im šanse za bolju organitaciju. Opšti cilj je bio da se oštroj geometriji fabričkog Vitra kampusa da meki utisak sličan lepršavoj zavesi. Zato projekat prizemlja nije savršeno kružan, a „draperija“ je neregularna.
Posetiocima koji idu u obilazak fabrike se govori da složena fasada takođe važan faktor zbog koga je zgrada prihvatljiva za okolno stanovništvo. Prvo reakcija ljudi na „Uzgred, mi ćemo izgraditi fabričku halu ispred vaše dnevne sobe“ je uvek „Nema šanse!“. Sposobnost komunikacije sa stanovništvom i mogućnost prenošenja utiska da će gledati na važno umetničko delo u budućnosti, s druge strane, ih ispunjava ponosom.
Posle tri godine čekanja, ljudi u susedstvu su zapravo zavoleli zgradu. U maglovitom vremenu, ne baš tako mala zgrada od 20.000 metara kvadratnih nestaje iza belih cvetova trešnje. Tamni prozori deluju kao da lebde u vazduhu između stabala u takvim danima. Fotografišući ove fotografije na jedan takav dan, komšija je istakao da bi mnogo više pogodniji dan bio onaj sa dosta sunca ili možda predveče - nepravilne ondulacija na fasadi onda deluju veličanstveno.
