U 19. veku, kada su se pneumatske cevi koristile za prenos telegrama i malih stvari unutar objekata i ponekad malih gradova, budućnost masovnog transportnog sistema je izgledala jasna: ispaljivaćemo ljude velikim brzinama kroz ove zapečaćene cevi. I kako se ispostavilo, mi imamo danas tehnologiju koja ovo može ostvariti.
Mag-lev (magnetna levitacija) železničke linije uklanjaju svo trenje pri kretanju voza, i njihovo ubrzavanje kroz vakum tunele može da eliminiše otpor vetra do tačke kada je teoretski moguće postizanje neverovatnih brzina od 6.500 km/h koristeći delić energije koji koriste avioni - i povraćaj dosta energije nakon usporavanja. Ultra brz, visoko efikasan transport je tehnološki na dohvat ruke - pa, zašto ga niko ne gradi?
Sledeća granica brzine
Transport zasnovan na vakumskim cevima ima mnogo stvari koje mu idu u prilog. Brzina, pod jedan. Svako ko je proveo neko vreme na brzom motociklu zna da čak i bez vetra, sam vazduh je brutalna sila koja radi protiv vašeg motora kada ubrzate iznad 200 km/h.
Oglas
U stvari, otpor vazduha je problem broj jedan sa kojim se treba boriti kako se brzine povećavaju. Aviokompanije treba da se vinu do 12.000 metara u vazduh kako bi iskoristili smanjeni otpor kada je vazduh istanjen. A čak i sa tom prednošću, oni i dalje ne mogu da idu brže od 917 km/h, a da ne budu jako neefikasni.
Izuzmite otpornost vazduha i otpor kotrljanja time što će vozovi raditi u vakumu i uz pomoć magnetnog levitiranja, i vi ćete otkloniti najveće dve prepreke za postizanje ekstremno velikih brzina. I onda kada dostignete maksimalnu brzinu, jednostavno prestanete da ubrzavate, ne primenjujete dodatnu energiju, i prosto jedrite. Izgubićete veoma malo brzine dok ne stignete na odredište, nakon čega možete elektromagnetski da usporite vaše vozilo i povratiti maltene svu energiju koju ste uložili pri ubrzavanju.
Teoretski, sa pravom dužinom vakumskih cevi, možete da obiđete ceo svet za nekoliko sati, skoro deset puta brže od današnjih aviona. Pošto bi radila u vakumu, ova vozila ne bi proizvodila skoro nikakav zvuk, čak i pri probijanju zvučnog zida, jer ne bi bilo vazduha oko njih koji bi stvorili zvučne vibracije. Bez stvarne tačke kontakta odnosno trenja sa trakama ili cevima, praktično ne bi bilo izgubljene energije usled disipacije toplote.
Revolucija vakumskih cevi
Ima dosta ljudi i grupa koji insistiraju na rasprostanjenom usvajanju tehnologije vakumskih cevi kao super brzu opciju za putovanja - na kraju krajeva, sa propašću Konkord supersoničnog avioprevoznika, masovne globalne brzine putovanja stagniraju još od 1960-tih. Slanje imejla od Londona do Pekinga može biti trenutno, ali ostatak sveta je i dalje veoma daleko ako moramo fizički da putujemo od mesta do mesta.
Skoro smo pisali o ET3 konzorcijumu, licenciranoj organizaciji koja poseduje broj patenata u ovoj oblasti, i gigantski projekat Startram svemirskog lifta (tekst pogledajte na linku ispod), koji bi iskoristio niske energetske potrebe vakumske maglev ideje kako bi jeftino lansirala razne objekte u orbitu.
Još jedan takmičar sa interesantnom idejom jeste Terraspan, grupa koja želi da kombinuje superbrzi transport sa kreacijom intrakontinentalne energetske mreže koja može da mnogo efikasnije iskoristi cikluse stvaranje energije i korišćenja iste u velikim zemljama kao što je SAD.
Evo plana - prvi korak, Terraspan bi želeo da izgradi mrežu podzemnih vakum tunela za vozove koji bi povezivali Kanadu sa zapadnim Meksikom kroz Sjedinjene Države. Ugrađeni u mređu tunela bi bili serija debelih, superprovodnih energetskih kablova koji bi činili srce prve prave kontinentalne električne mreže.
Koristi jedne takve mreže su jednostavni - možete energiju koja je proizvedena od strane solarnih i vetro tehnologija u sušnim područjima centralne Amerike prebaciti u gušće naseljene krajeve na istočnoj ili zapadnoj obali gde je ta energija preko potrebna. Takođe možete efikasnije koristiti stvaranje energije i cikluse korišćenje - energija koja je stvorena u Kaliforniji u nevršnim časovima može biti poslata preko mreže u Njujork za korišćenje u vršnim časovima.
Dakle imamo plan koji uokviruje superbrzi, ultraefikasni, pogodan prevoz sa pametnom upotrebom energije i opipljivim podstrekom za kreiranje obnovljive energije.
Negativni aspekti
Naravno, da je tako jednostavno, mi bismo se već vozili oko Zemlje orbitalnim brzinama kao što su predviđali u 19. veku. Ispostavilo se da postoji nekoliko ozbiljnih prepreka na putu.
Bezbednost nije mali problem kada govorimo o brzinama koje su veće od 6.500 km/h. Na kraju krajeva, svi smo videli olupine pri sudaru koje se mogu desiti pri brzinama od 100 km/h. Vrste cevi sa prugama o kojima ovde govorimo bi morale da se protežu na hiljade kilometara kako bi dostigle svoj optimalni nivo korisnosti - to je hiljade kilometara bezbednosnih rizika. Šta se dešava kada se desi zemljotres koji poremeti vakumski pritisak ili uništi potpuno cev? Vozilo koje putuje 6.500 km/h će imati ozbiljnu zaustavnu dužinu.
Štaviše, zaista postoji vrlo malo presedana da nam tačno pokaže šta se dešava kada voz prepun putnika koji ide velikim brzinama u vakumu se sudari sa normalnim vazdušnim pritiskom. Terraspanova internet stranica detaljiše o planu oblikovanja vozova sa nekom vrstom vazdušnog krila koje bi nežno spustilo voz u slučaju gubitka pritiska, ali se lako može zamisliti da biti ugruvan do smrti na vrhu tunela je podjednako loše kao i propadanje u propast na dnu tunela. Kako mogu da se nadaju da kontrolisati aerodinamično vozilo koje se kreće 6.500 km/h unutar male cevi kada se gubljenje vakumskog stanja dešava iznenadno i neočekivano?
Problem u vezi sa održavanje potpunog vakuma jeste da samo jedna mala rupa u stukturo kompromituje vakum gotovo odmah. I nije teško zamisliti desetak situacija, bilo prirodne katastrofe, ljudske greške u proceni ili činove rata ili terorizma koji bi olako mogle da kompromituju ili polome ovakvu strukturu.
Mada ipak, recimo da se ova pitanja bezbednosti mogu adekvatno rešiti. Možda je više goruća prepreka, barem za sada, ekonomska. Mag-lev železničke linije same po sebi su previše skupe: japanski Linimo HSST, prigradska mag-lev linija manjih brzina, košta oko 100 miliona dolara po kilometru. I dok se Kina nada da će proći sa samo 18 miliona dolara po kilometru dok širi svoju liniju brze železnice od Šangaja ka Pekingu, nijedan od ovih vozova ne zahtevaju vakumske tunele.
Na ovo dodajte skriveni trošak održavanja vakuma (verovatno konstantnim ispumpavanjem čestica vazdiha duž hiljada i hiljada kilometara vakumske cevi) i ostaje vam veoma skupi predlog. I to bez pominjanja kupovine zemljišta, koja bi mogla da se pokaže kao problematična, pošto se ove mašine kreću veoma brzo, njihovi radijusi krivina su ogromni i izbor ruta bi bio ograničen.
Pa, gde će transport u vakumskim cevima ići u narednih nekoliko decenija? Teško je reći - iako izgleda malo verovatno da će Sjedinjene Američke Držabe i članice Evropske unije koje oskudevaju u novcu biti spremne da povedu svet ka ovoj vrsti transporta.
Linkovi:
Povezani tekstovi sa portala Gradjevinarstvo.rs:
