Verovatnoća da ministar zdravlja jedne evropske države izjavi da će se usled loših seizmičkih proračuna urušiti centralno zdanje najveće zdravstvene ustanove u zemlji, a da na to niko ozbiljno ne reaguje, veoma je mala. Ako se tako nešto desi, moguća su dva tumačenja: prvo, da se upozorenje iz nejasnih razloga ignoriše; drugo, da je tvrdnja u toj meri proizvoljna da ne zavređuje nikakav osvrt.
Odmah po postavljenju, novi ministar zdravlja Srbije Zoran Stanković doslovce je rekao kako je „zbog neadekvatnog proračuna zidova i nosećih stubova sada neophodno da ih dograđujemo i pojačavamo, jer loš proračun može da dovede do urušavanja objekta". Ministrovo upozorenje odnosi se na centralnu zgradu Kliničkog centra Srbije (KCS), takozvanu kulu, čiji najveći deo nikada nije useljen; ne zbog sveže ispoljenih strahova od razornog zemljotresa, već usled banalne realnosti - za to, jednostavno, nikada nije bilo novca. Da li je kula KCS seizmički zaista neprihvatljiva?
"Nije tačno da je zgrada nestabilna", uverava građevinski inženjer koji je učestvovao u izradi projekta. "To je, prosto, doktorsko, a ne građevinsko mišljenje. Zgrada Druge hirurške sagrađena je 1903. godine! Šta mislite, da će u slučaju zemljotresa ona ostati, a da će ova nova da padne? Naravno da nije tako".
Pozadinu ishitrene tvrdnje ministra Stankovića stručnjaci građevinske struke naslućuju u lošim savetodavcima koji su mu tumačili razloge usporene dinamike rekonstrukcije KCS koja podrazumeva i, laički rečeno, ojačavanje zgrade.
Podizanje stepena osetljivosti
Izgradnja centralnog objekta KCS počela je 1975, a za arhitektonsko-građevinske radove i projekat bio je zadužen Trudbenik, u tadašnjoj SFRJ velika i ugledna firma. U prvoj fazi, koja je trajala do 1980, objekat je završen, posle čega je sledilo uvođenje instalacija.
Problem je, ukoliko se takvim može zvati, nastao samo godinu dana pošto je Trudbenik obavio svoj deo posla, a razlog je bila promena zakonske regulative o projektovanju objekata. Naime, u vreme gradnje centralnog zdanja KCS objekti su projektovani da izdrže 7. stepen seizmike, dok je 8. stepen važio za javne objekte. Već 1981. zakonodavci su obavezu "podigli" za stepen, pa je za javne objekte obavezujući postao 9. stepen skale, što godinu ranije izgrađeni KCS nije ispunjavao.
Ozbiljnost pristupa gradnji KCS upotpunjava revizija dokumentacije koju je obavio Građevinski fakultet u Beogradu, čiju bi mogućnost greške, neznanja, ili loše namere pri radu na tako kapitalnom zdanju bilo bespredmetno razmatrati. Neumesno je sumnjati i u stručnost ostalih, možda najvećih firmi u to vreme, učesnika u gradnji: Janko Lisjak, Svetlost, Kosovoprojekt...
Uvid u dokumentaciju pokazuje da su 1977. prilikom revizije iznete i ovakve primedbe: "Zbog iskorišćenosti nosivosti stubova do krajnjih granica propisuje se rigorozna kontrola kvaliteta betona...", ili "Pri iskopu temelja zapažene su mnoge heterogenosti u terenu pa su projektanti geomehaničkog ispitivanja preporučili smanjenje dopuštenog naprezanja na tlo..."
"Bilo je zamerki, a građevinci su i postupili na osnovu revizije. U tadašnjoj državi nije se tek tako dobijao pečat Odobrenje za izgradnju objekta. To su bili stručnjaci od karijere, nisu slučajno birani da grade KCS" objašnjava naš sagovornik koji izbegava da ga imenujemo jer ne želi polemiku o, kako kaže, "nepostojećem problemu".
Prema njegovim saznanjima "cirkus sa izjavom o seizmičkoj nestabilnosti nastao je nedavno, kada je profesor, i sam učesnik u projektovanju centralne zgrade, počeo da osporava njenu statiku".
Tačno 20 godina od početka gradnje sredinom 90-ih, radovi na centralnoj zgradi su zaustavljeni u trenutku kada je okončano 70 odsto svih poslova. Isključivi razlog što veći deo zdanja nikada nije useljen jeste nedostatak novca za opremanje. U međuvremenu je objekat propadao, pa su danas neophodni veliki radovi i ulaganja kako bi prostor dostigao kriterijume koji su znatno pooštreni.
Rezultat nedoumice o "seizmičkim sklonostima" KCS ispoljio se kroz verbalni sukob pređašnjeg i sadašnjeg ministra Tomice Milosavljevića i Zorana Stankovića, pokazavši se izlišnim i van primarne teme za koji leka nema ni u KCS - već dve godine najveća zdravstvena ustanova u Srbiji nije dobila nijedan dinar za održavanje, dok se osavremenjivanje pretežno svelo na donacije.
Od oko 71.000 kvadrata centralne zgrade u funkciji su podzemni nivoi i prostor ispod same kule. Od plana da se uz postojeću kulu izgradi i jedna manja, kako bi se "okupile" sve hirurgije, urologija, ortopedija, kardiologija, gastroenterologija, hematologija..., te uobliči objekat od 100.000 kvadrata sa 1.000 kreveta, potpuno se odustalo jer ni sa postojećim prostorom opremanju se ne vidi kraj.
Manjak novca
Evropska investiciona banka je 2006. za četiri klinička centra u Srbiji odobrila 200 miliona evra, ali taj novac, prema grubim procenama, ne bi pokrio ni troškove rekonstrukcije i opremanja centra u Beogradu.
Doktor iz ove ustanove, neskriveno besan na Ministarstvo zdravlja zbog čijih su zahteva uludo trošili dane planirajući budućnost KCS, pesimista je: "Niko nije razmišljao koliko je novca potrebno da se to opremi. Procene se kreću od 150 do 250 miliona evra da bismo došli u situaciju da kažemo pacijentima Izvolite uđite, čekamo vas. Kvalitetan bolnički krevet košta bar 2.500 evra, krevet intenzivne nege koji sadrži kompletnu aparaturu za praćenje vitalnih parametara pacijenta između 25.000 i 35.000 evra, obična operaciona sala za opštu hirurgiju između 150.000 i 200.000 evra, dok angio sala košta između milion i dva miliona evra... A nama je potrebno 20 sala! Tu su i neophodni skeneri, rendgen aparati, uređaji za laboratorijska ispitivanja..."
Smisao "skupljanja" KCS na uslovniji prostor od postojećeg ilustruju podaci da centar ima 56 objekata smeštenih na 36 hektara površine, što je izrazito teško za funkcionisanje 8.000 zaposlenih. Ništa jednostavnije nije ni za 3.500 ležećih pacijenata i više od 10.000 onih koji se svakodnevno leče ili dođu u posetu. Naravno, objedinjavanje klinika znatno bi pojeftinilo i održavanje.
|
Posebnu zanimljivost u procesu "revitalizacije" KCS predstavlja Jedinica za implementaciju projekta koja postoji nekoliko godina, čini je 20-ak ljudi, a organizovalo ju je Ministarstvo zdravlja. U najmanju ruku neobičan potez, pošto se o građevinskim radovima staraju zdravstveni radnici. Paradoks je, na primer, i što je izgradnju toplane za KCS svojevremeno vodilo isto ministarstvo. Da je nešto malo naopako, ilustruje činjenica da izgradnju istovetne toplane u Nišu vodi Ministarstvo energetike, što jeste uobičajeno u svetu. |
Ali, mimo svih nedoumica i strahova o "klimavim" temeljima Kliničkog centra Srbije, rekonstrukcija i opremanje vrha zdravstvene piramide u Srbiji na duži rok deluje kao bezizgledan cilj.
Vest Rekonstruisani Klinički centar Srbije ne bi izdržao zemljotres - link
