Dugujemo veliku zahvalnost inženjeru Vilisu H. Karijeru (Willis H. Carrier), izumitelju kul, svete, dragocene, veličanstvene klime – uprkos činjenici da on nije pokušavao da uradi nikome uslugu. Pre 112 godina, 17. jula 1902. godine, Karijer je razvio sistem kako bi kontrolisao vlažnost u postrojenju kompanije „Sackett & Wilhelms Lithography and Printing Co.“ u Bruklinu, Njujork, kako bi dimenzije papira ostale konstantne u toku procesa štampe.
Međutim, jednom kada su radnici osetili hladnoću tokom toplih meseci nije bilo povratka. Karijerova jedinica „kontrola tačka rose“, koja je hladila vazduh toliko da on dostigne zasićenje i gubi vlagu, prvi put je postavljena za ljude u pozorištu „Graumann’s Metropolitan Theater“ u Los Anđelesu 1922. godine. Dvadesetih godina 20. veka, poslovna zgrada u San Antoniju u Teksasu je postavila prvi komercijalni sistem klimatizacije. Drugi rani korisnici bili su preduzeća za proizvodnju bombona i tekstila.
Klimatizacija je napredovala sa razvojem nisko-toksičnih i relativno bezbednih rashladnih gasova 1930-tih koji su kompanije „Frigidaire“, „General Motors“ i „DuPont“ nazvale Freoni (danas poznatiji kao hlorofluorokarboni ili CFC, jedinjenje za koji mnogi naučnici kažu da je povezano sa uništavanjem ozonskog omotača).
Do sredine tridesetih, vagoni u vozovima su koristili klime za hlađenje putnika. Pedesetih godina dvadestog veka sistemi klimatizacije su konačno upakovani za individualnu upotrebu u formi kompaktnih jedinica.
Danas, klimatizacione jedinice provlače vazduh preko kalema isparivača koji su puni sa rashladnim gasom. Rashladni gas isparava i apsorbuje toplotu iz vazduha; vlaga se kondenzuje na perajima preko kalemova i zatim suši. Ventilator gura hladan vazduh u prostoriju.
Karijerov izum je nastao nakon što su mnogi drugi eksperimentisali sa svojim sistemima hlađenja. Džon Gorije (John Gorrie), doktor sa Floride, radio je na mehaničkom sistemu hlađenja tridesetih godina 19. veka koji je duvao vazduh preko kofa punih leda koje su visile sa plafona u američkoj vojnoj bolnici. (Slični sistem se i dan danas koristi kada tradicionalni sistemi klimatizacije ne funkcionišu.)
Gorije je nameravao da smanji telesnu temperaturu pacijenata koji pate od malarije i žute groznice; on je i patentirao prvu mašinu za pravljenje leda. Predsednik SAD Džejms A. Garfild se takođe priključio trci za udobnošću – 1881. godine, on je koristio lepeze i 200 kilograma leda kako bi ohladio svoju spavaću sobu u Beloj kući.
Ali Karijerov eponimi sistem i kompanija (Carrier) je nastavila da hladi led za hokejaški teren na „Medison Skver Gardenu“, da hladi unutrašnjost „Sirs Tauera“ u Čikagu, a čak je i napravila udobnim stadion „Ptičije gnezdo“ arhitekata Herzoga i de Meurona. A sada slični sistemi hlade vaše spavaće sobe i automobile. Karijerov sistem je danas primarni sistem za udobnost u objektima koji se koriste širom sveta, stvarajući ono što je kompanija Carrier nekada nazvala „proizvedeno vreme“.
Međutim, ovaj osvežavajući poklon ima svoje neželjene posledice. Sten Koks (Stan Cox), autor knjige „Gubljenje naše hladnoće: Neugodne istine o našem klimatizovanom svetu“ (Losing Our Cool: Uncomfortable Truths About Our Air-Conditioned World; izdavač: „The New Press“, 2010), priznaje da klima radi ono za šta ju je i Karijer izmislio – da sačuva papir (i retke knjige) - kao i da spasi živote.
Ali Koks kaže da je klimatizacija pomogla u omogućavanju da naše izgrađeno okruženje raste na načine koji su imali neželjene posledice. „Gradovi, kuće i kancelarije su postali manje podnošljivi bez klimatizacije jer smo ih izgradili na pretpostavci klimatizacije, a stariji ljudi se sele na mesta kao što je Florida i Arizona gde im je važno da imaju klimu tokom leta“, kaže on.
Postali smo uslovljeni od klimatizacije, naviknuti na veštačko vreme, i napustili smo strategije koje nerazvijene i zemlje u razvoju u toplim klimama još uvek koriste. Ona je dobra, sigurno, ili uglavnom dobra: klimatizacija omogućava bolju ekonomsku produktivnost, i svakako pomaže očuvanju života tokom toplih talasa. Ali zaboravljajući načine koje smo koristili da se izborimo sa visokim temperaturama, sada smo postali zavisni od Karijera.
„Smrtonosni talas vrućine u Čikagu 1995. godine“, kaže Koks, „je izazvao veći broj smrtnih slučajeva nego bilo koji od još dva intenzivnija toplotna talasa 1930-tih, pre nego što su ljudi imali klime. Tridesetih su ljudi mogli da spavaju na krovovima ili tremovima, i komšije su pazile jedne na druge više.“ Godine 2003, nekih 70.000 ljudi je umrlo tokom toplotnog talasa u Evropi. Tajming u avgustu, kada je mnogo evropskih zvaničnika na odmoru, i nedostatak klima u mnogim stambenim zgradama od Pariza do Moskve je pogoršalo katastrofu.
„Novinari su bili neki od prvih ljudi koji su nam pokazali na koji način klimatizacija utiče na našu kulturu i društvo“, napisao je Rejmond Arsenault (Raymond Arsenault), profesor istorije na Univerzitetu Južne Floride 1983. godine. U uvodniku u Njujork Tajmsu iz 1970. godine, Arsenault je napisao: „Pošto su klimatizacija, avioni i televizija izglačali oštre razlike u klimi, skoro ukidajući razdaljine i homogenizovali popularni ukus... Amerikanci postaju mnogo manje regionalno raznoliki... Cenzus skicira naciju koja je postala jedan narod sa mnogo istih problema i očekivanja svugde. Regioni blede. Urbanizovane nacije napreduju.“
A Arsenault nas podseća da je 1979. godine, kolumnista TIME magazina Frenk Tripet (Frank Trippett) napisao da su naučnici proučavali dejstvo automobila i televizora na američko društvo, ali „iz nekog razloga oni nisu dijagnostifikovali i zabeležili sve promene koje je klimatizacija donela“.
Arhitektonsko i inženjersko rešenje je postalo sveprisutna ugodnost, menjajući način na koji danas gradimo zgrade. „Godine 1951, jeftina, efikasna prozorska jedinica se konačno pojavila na tržištu i prodaja je premašila sva očekivanja, posebno na jugu Sjedinjenih Američkih Država“, piše Arsenault.
„U roku od godinu dana Carrier korporacija je postavila modele kuća u Luizijani, Teksasu i Virdžiniji u nastojanju da ubedi potrošače da je klima uređaj učinio tremove, podrume, tavane i pokretne prozore zastarelim.“
Arsenault napominje da je do 1955. godine, jedan od 22 domova u Sjedinjenim Američkim Državama imao klima uređaj, ali na jugu zemlje, ta cifra se kretala oko jedan na deset. Istraživanje o potrošnji energije iz 2009. godine je pokazalo da 87 odsto američkih domaćinstava sada ima klima uređaj.
Koks predlaže sistem za vladinu regulaciju smanjenja klimatizacije. „Trebaju nam čvrsta društvena ograničenja na potrošnju resursa zbog ekoloških posledica koje se zbog toga dešavaju“, kaže on. „Mi ćemo onda morati da se pitamo koliko koje prakse ili tehnologije možemo podržati i dalje, i ostati u okviru tih granica. To će zahtevati kompromise“, on priznaje. „Ne možemo odustati od kuvanja hrane ili grejanja zimi, i uvek ćemo morati da trošimo resurse za proizvodnju osnovnih dobara (i očuvanja retkih dokumenata).“
Ali Koks tvrdi da bi bol koji bi se osetio smanjenjem upotrebe klima uređaja mogao biti prevaziđen prednostima, uključujući i smanjenje naše zavisnosti od energije i štednje novca. „Možemo dobiti mnogo više smanjenjem korišćenja klima uređaja nego poboljšanjem njene efikasnosti“, kaže on.
„Od 1993. do 2005. godine, efikasnost stambene opreme za klimatizaciju se poboljšala za 28 odsto, ali potrošnja energije za klimatizaciju, po klimatizovanom domaćinstvu, je porasla za 37 odsto (i ukupna potrošnja se udvostručila).“
Napravili smo naše čudovište, i to svakako ima svoje prednosti – sve naše kolektivne retke knjige mogu da prežive u hladnijim klimama ili u podzemnim centrima – ali kontrolisanje tog čudovišta je u potpunosti druga stvar. U svakom slučaju, Koksov recept vrlo verovatno neće biti sproveden. U trci sa toplotnim talasima koji nas očekuju, prodavnice i trgovci zadovoljno trljaju ruke jer prodaja klima uređaja prevazilazi sva očekivanja.
